Пушкин и Свети Серафим

Пушкин и Свети Серафим.

Прекретница у песниковом стваралаштву била је болдинска јесен 1830.

Отац Серафим Саровски није случајно добио монашко име. Његови ментори, надахнути Духом Светим, дали су му ово име током постриге због његове ватрене вере и анђеоског смирења. Био је Серафим и по имену и по животу…

Пророк Исаија, који је шест векова пре рођења Христовог тако реалистично описао рођење Господње, као да је био његов очевидац, два пута помиње дивне Серафиме – духовна бића из анђеоског света који окружује Престо Божији. Старозаветни пророк је такође оставио детаљан опис Серафима за цело човечанство: они имају људски лик и сваки има шест крила. Отуда су Серафими на иконама приказани као шестокрили анђели. Своје лице покривају са два крила, сматрајући се недостојним да виде Господа, а са два крила покривају своје ноге – као недостојне да их Господ созерцава. А преостала два крила су за пожуривање да се испуни воља Господња.

Само име „Серафим“ значи „огњени“ или „огњени“ и указује на духовну суштину, а истовремено и на мисију ових чудесних створења – будући да су најближи Господу, испуњени су пламеном Божанске љубави и позвани су Бог да носи ову Божанску Ватру у универзуму, топећи хладна срца својим пламеном.

Слика Серафима је дубоко симболична и поучна. Он нам открива један од главних закона духовног живота: што више смирења, то више љубави. И само они који себе сматрају недостојнима духовних дарова удостојавају се да унесу огањ Божанске Љубави у свет. 

…Слика шестокрилног Серафима у делима Александра Сергејевича Пушкина појавила се неочекивано – као реакција на масакр декабриста. У потрази за одговорима на вечна питања постојања – о добру и злу, о друштвеној правди и људској истини, о смислу живота – песник се окреће библијским сликама и заплетима. 

Тако се 1826. појавио његов „Пророк“, шокирајући свест приземљеног човека на улици:

Мучи нас духовна жеђ,

У мрачној пустињи вукао сам се, –

И шестокрилни Серафим

На раскршћу ми се указао…

И сабљом ми сече прса

И извадио је моје дрхтаво срце,

И угаљ који гори од ватре,

Гурнуо сам рупу у груди.

Лежао сам као леш у пустињи,

И Божји глас ми је повикао:

„Устани, пророче, и види и слушај,

Буди испуњен мојом вољом,

И, заобилазећи мора и земље,

Глаголом спали срца људи.”

 

Наше речи, наше мисли и намере имају велику моћ. Један светац је чак рекао да смо ми оно о чему размишљамо. Пушкин је окренуо свој духовни поглед на свет анђела – и сусрет са Серафимом, о коме је писао у својој песми, догодио се… и окренуо наопачке, преобразио је живот Александра Сергејевича.

Како? Када? Како се ово могло догодити? 

Песник је у Болдино стигао као нарцисоидни весељак, проводећи младост на забави и баловима, а три месеца касније напустио је своје породично имање као дубоко религиозан хришћанин, који је смисао свог живота видео у служењу Богу и људима. 

Шта се десило са песником за само 90 дана болдинске јесени?

Пушкин је свратио до свог породичног имања пре будућег брака да би поделио радосну вест са рођацима и дао упутства о кућним пословима. Али изненада је избила епидемија колере, која је почела да десеткује људске животе тако да су читава села изумирала. Пут за Москву је био затворен – а Пушкин је несвесно остао самотњак на свом имању. Локално племство га је на свом састанку чак и изабрало – као образовану и утицајну личност – за шефа штаба за борбу против епидемије. Писао је упутства локалним самоуправама и прикупљао податке о погођенима епидемијом.

Два осећања су истовремено живела у песниковом срцу те трагичне јесени. Први је панични страх од смрти, који је без жаљења одузимао и младе и старе, сиромашне и богате. Пушкин је физички осетио смрт како му дише низ леђа. И још ништа није урадио за вечност! Друго осећање није ништа мање снажно – осећај изненађења и нека врста несхватљивог светог страхопоштовања. Саров се налазио 70 километара од Болдина. Сваког дана људи су ходали и ишли до Саровског манастира. Стотину. Хиљаде. Да предам белешке за здравље и мир. А то је било када су за време епидемије колере била строго забрањена сва масовна окупљања, па чак и базари… Али у Сарову није било епидемије колере! Овде су долазили људи из целог региона. Верници су пешачили од Болдина до Саровског манастира да се помоле за своје рођаке који су умрли од епидемије. Али у самом Сарову нико није чуо за смрт од колере! Као да колера није смела да крочи на свету земљу манастира где је живео народ Божији – постници и молитвеници. Пушкинови сународници су са одушевљењем говорили о чудесном старцу Серафиму, који је управо тада изашао из повучености и тешио страдале.

Пре своје трагичне смрти – седам година након повлачења Болдинског – Александар Сергејевич је написао веома чудну песму, коју су истраживачи тек недавно приметили. У њему је описао свој сан: појавио му се чудан старац – у белој хаљини, и најавио да му је Анђео смрти већ припремио круну и да ће врло брзо песник отићи у своју Небеску Отаџбину… белу одежду, на иконама је приказан само један старац – преподобни Серафим Саровски. Јер је управо овакву одежду светитељ носио током целе године – и по врућини и по хладноћи.

Много касније, када је културна заједница прославила стогодишњицу песниковог рођења, између истраживача Пушкина је настала расправа: да ли се Геније срео са Пречасним када је био у посети Болдину? Наведени су аргументи за могућност таквог састанка, а још више против. Али остаје неспорна чињеница да се и дивни Чудотворац и Велики молитвеник Серафим пред престолом Божијим сетио и Александра Сергејевича у својим пламеним молитвама. А ко зна – можда је својим молитвама лакомислени весељак почео да крене путем покајања? Да ли је његова ватра вере растопила немарно срце префињеног грешника?

И шестокрилни Серафим

На раскршћу ми се указао…

 

Заиста, пророчке речи бриљантног песника.

Владимир Карагодин/Васељенска

Бонус видео