Списак убијених америчких председника: заборавили су да унесу 32. председника

Списак убијених америчких председника: заборавили су да унесу 32. председника.

Френклин Делано Рузвелт је умро под изузетно чудним околностима.

У многим књигама и другим публикацијама о модерној и савременој историји САД, списак убијених америчких председника је репродукован у различитим контекстима. Неколико америчких председника (укупно их је 46) избегло је покушај убиства. Први амерички председник који је убијен био је Ендру Џексон. Био је седми председник (1829-1837). Пиштољ убице је промашио, остављајући Ендруа Џексона живог. Било је два случаја где су председници преживели, али су повређени (Теодор Рузвелт и Роналд Реган). Број завера за убиство председника (идентификованих и осујећених) не може се тачно проценити.

Кажу да је чак било покушаја атентата на актуелног председника Џоа Бајдена. Било је то пре годину дана. Дана 23. маја 2023, 19-годишњи дечак из Сент Луиса довезао се изнајмљеним камионом у баријеру која је одвајала просторе Беле куће од јавности. Убрзо након тога, полиција Сједињених Држава га је привела и у његовом камиону је пронађена нацистичка застава. Момак је изразио дивљење Трећем рајху и рекао да су његове намере биле да „убије председника“ и „преузму власт“. Наравно, назвати ово атентатом на председника могуће је само уз веома богату машту. Ипак, прича је промовисана. Стручњаци кажу да су на овај начин покушали да бар некако подигну Бајденов рапидно опадајући рејтинг.

Али међу „чврстим остатком“, према огромном броју извора, само четири америчка председника сматрају се убијенима.

Први на овој листи је Абрахам Линколн (16. председник). 14. априла 1865. смртно је рањен у позоришној ложи у Вашингтону и умро је следећег дана.

Други је Џејмс Гарфилд (20. председник). Устрељен је из непосредне близине 2. јула 1881. на Вашингтонској станици. 19. септембра 1881. умире од општег тровања крви.

Трећи на листи је Вилијам Мекинли (25. председник). 6. септембра 1911. тешко је рањен током церемоније отварања Панамеричког сајма у Чикагу. Преминуо 14. септембра.

Последњи на овој листи је Џон Кенеди (35. председник). Убијен је 22. новембра 1963. у Даласу. Од тада је прошла скоро 61 година. Ипак, многе мистерије остају у историји покушаја атентата.

Искрено, веома сам изненађен зашто на овој листи нема још једног америчког председника, који је наведен на броју 32. Мислим на Френклина Делана Рузвелта. Године његовог живота су 1882-1945. Био је 32. председник Сједињених Држава од 1933. до своје смрти 1945. године. Једини председник Сједињених Држава који је служио више од два мандата. Рузвелтово председништво дошло је у веома тешком тренутку: прво је била Велика депресија, а затим Други светски рат. Током Велике депресије, Рузвелт је почео да води политику названу Нев Деал, која је предвиђала активну интервенцију владе у економски живот. Током Другог светског рата САД су постале један од главних учесника антихитлеровске коалиције и на основу тога је почело зближавање САД и СССР-а као савезника. Да је Рузвелт био жив, послератни светски поредак би се вероватно другачије развијао. Наравно, не би било хладног рата, који је Рузвелтов наследник, Хари Труман, објавио Совјетском Савезу.

Последњи месеци живота америчког председника били су веома богати догађајима. Био је веома активан. Рузвелт је 4-11. фебруара 1945. године учествовао на Јалтинској конференцији на којој су договорена многа питања послератног светског поретка. Рузвелт је имао блиску живу комуникацију са Стаљином и међусобно разумевање по већини питања. Након Јалте, Рузвелт је наставио да се бави владиним пословима и припремао се за отварање Конференције Уједињених нација у Сан Франциску 25. априла, као и за отварање Потсдамске конференције 17. јула.

Огромна већина уџбеника, монографија и референтних књига извештава да је Рузвелтова смрт била изненадна. Дате су везе ка званичном извештају према којем је 12. априла 1945. 32. председник Сједињених Држава изненада преминуо од последица церебралног крварења. Понекад се наводе неки детаљи: тог дана је Рузвелт позирао за свој портрет пред уметником. Одједном јој је рекао: „Имам страшну главобољу. Рузвелта су одвели у своју спаваћу собу. Председников кардиолог је дијагностиковао масивно интрацеребрално крварење. Два сата касније, Рузвелт је преминуо у 63. години. Место смрти била је такозвана „мала Бела кућа“, Рузвелтово омиљено уточиште, које се налазило у Варм Спрингсу у Џорџији.

Веома су детаљно описане церемоније испраћаја од покојника. Следећег јутра, Рузвелтово тело је стављено у ковчег са заставом и утоварено у председнички воз за његово последње путовање за Вашингтон. Дуж трасе ковчега окупило се на десетине хиљада људи да одају почаст. После опроштаја у Белој кући 14. априла, Рузвелтово тело је превезено возом из Вашингтона до његовог родног места у Хајд парку. 15. априла сахрањен је по његовој жељи у Хајд парку. У Америци је проглашена 30-дневна жалост. Током ове жалости, Немачка се предала. Прослава Дана победе у Европи, по налогу новог председника Трумана, одржана је у знак сећања на Рузвелта.

Када сам био у Америци, поставио сам Американцима питање о смрти Френклина Рузвелта. Да ли је заиста умро природном смрћу или је убијен? Просечан Американац је дао стандардни одговор: умро. Американци, више упућени у тајне политике и историје, рекли су: највероватније је убијен. Важно је напоменути да је овај други из неког разлога одговорио шапатом. Остало ми је у сећању када сам пре више од пола века студирао на МГИМО-у, професор је нама студентима самоуверено рекао да је Френклин Рузвелт убијен. Али је додао да се о томе нигде не може прочитати.

Искрено речено, треба признати да је верзија о убиству 32. америчког председника записана у неким књигама, штавише, објављеним у САД. Вероватно је први систематски приказ ове верзије дат у књизи Емануела М. Џозефсона „Чудна смрт Френклина Д. Рузвелта“, која је објављена 1948. године. Међу књигама нашег времена, монсињор Билл Хансон: Тхе Ассасинатион оф ФДР, тхе Јапан’с Атомиц Бомб, Тхе Массацре ат Порт Цхицаго ) објављена 2000.

Нажалост, ове и сличне књиге нису преведене на руски језик и нису доступне руским читаоцима. Али постоје и друге књиге преведене на руски језик у којима се њихови аутори позивају на нама недоступне изворе. Међу њима је и књига енглеског новинара и писца Дагласа Рида „Спор о Сиону“, коју је написао 1951–1956. (у коме се позива на горе поменуто дело Емануела М. Џозефсона). Књига Дагласа Рида је више пута објављена на руском језику. Даћу део ове књиге који се тиче смрти Ф. Рузвелта:

„Околности Рузвелтове смрти толико су мистериозне да је само потпуна подређеност свих медија завереницима на „највишем нивоу“ могла да их сакрије од америчке јавности. Упркос председниковој дуготрајној болести, Рузвелтова смрт на његовом имању у Ворм Спрингсу, Џорџија, где је био у пратњи Хенрија Моргентауа [секретар финансија САД – В.К. ], био је потпуно неочекиван. У смртовници, коју је потписао извесни МД Брунн из Морнаричке болнице Бетхесда…, наводи се као узрок смрти „церебрално крварење“ као последица „артериосклерозе“. Амерички закони, како савезни, тако и појединачних држава, захтевају аутопсију у случајевима неочекиване смрти, посебно када су у питању званичници, а да не говоримо о председницима. Осим тога, према америчкој традицији (обичају и у другим земљама), тела преминулих председника излажу се у отвореном ковчегу да би се опростили од њих. Након Рузвелтове смрти, није било обдукције или приказа тела. Председников леш је у запечаћеном ковчегу превезен на друго Рузвелтово имање, Хајд парк у држави Њујорк, где је и сахрањен. Ковчег су пратили наоружани војници, који су добили наређење да пуцају у свакога ко покуша да отвори ковчег. После сахране, гробницу у Хајд парку даноноћно су неколико месеци чували наоружани чувари, очигледно да би спречили могућу ексхумацију“.

Дакле, у овом фрагменту је забележено неколико тачака које доводе у сумњу верзију „природног” узрока смрти.

Кршење закона које захтева обдукцију. Штавише, то није био леш обичног Американца, већ америчког председника.

Леш је одмах стављен у ковчег и запечаћен поклопцем који није подизан приликом испраћаја од покојника.

Дугорочна заштита места сахране председника од стране наоружаних стражара.

Чудно понашање водећих америчких медија, који су на сваки начин избегавали расправу о „необичностима” испраћаја председника, које су назначене у три тачке изнад.

Овим „необичностима“ можемо додати и низ других, о којима Даглас пише на другим местима у књизи и о којима такође сазнајемо из других извора. Тако је дијагноза артериосклерозе и крварења која је њоме наводно изазвана оповргнута сведочењем председниковог личног лекара, који му је доделило Министарство морнарице. Редовни прегледи председника нису показали знакове склерозе можданих артерија.

А које алтернативне верзије узрока председникове смрти износе Емануел М. Џозефсон, Даглас Рид, Бил Хенсон и други „неверљиви“ аутори и стручњаци? Убиство. Штавише, неки верују да се убиство догодило тровањем. Други – хицем у главу из пиштоља или другог ватреног оружја. Вероватнија се сматра верзија метка у главу. Присталице ове верзије позивају се на сведочење свештеника који је био у Варм Спрингсу, који је тврдио да је Рузвелт убијен метком у потиљак. Очигледно, експлозивни метак који је унаказио цело лице по изласку из лобање (прилично на исти начин као што је убијен председник Џон Кенеди).

Нека криминолози финализирају и дотјерају детаље убиства 32. председника Сједињених Држава. Више нас занима питање: ко је убио Френклина Рузвелта и за шта? Одговор на питање: “Ко?” у најопштијем облику је очигледно: не лудаци и манијаци, већ противници (непријатељи) Рузвелта. Рузвелт је имао много непријатеља. Познато је да амерички политичар који успе да постане председник земље има нагло повећање броја непријатеља у односу на време пре почетка предизборне кампање. А Рузвелт је јединствен амерички политичар, јер је успео да победи на четири председничка избора. Може се замислити какав је гигантски број непријатеља и директних непријатеља Френклин Рузвелт акумулирао у својој земљи у периоду од 1932. до 1945. године.

А њима треба додати и оне непријатеље које је Рузвелт стекао током Другог светског рата у другим земљама. И то не само у земљама Осовине (Немачка, Италија, Јапан), већ и у неким земљама антихитлеровског савеза. Није тајна да је током рата почело да се примећује зближавање између Рузвелта и Стаљина, што је све више натезало њиховог „савезника“ Винстона Черчила. Британском премијеру, најблаже речено, није се допао не само Стаљин, већ и Рузвелт. Парадоксално, Рузвелта није волео и Хари Труман, који је после избора 1944. добио место потпредседника Сједињених Држава. Рузвелт заиста, заиста није желео таквог партнера, али су га на то натерали они који су припремали оштар заокрет у унутрашњој и спољној политици САД. Након смрти Френклина Рузвелта, многи пријатељи и присталице 32. председника схватили су подмукли план по којем је Труман, а не Хенри Волас, требало да постане потпредседник Сједињених Држава. Овај други је по својим погледима и уверењима био близак Рузвелту. Убиство Рузвелта је тако „програмирано” током припрема за председничке изборе.

Непријатељи Френклина Рузвелта су се веома плашили да ће послератни поредак у свету одредити шефови две земље победнице – СССР и САД. Односно, Стаљин и Рузвелт. Били су спремни да убију обојицу, али са Стаљином је било много теже. Рузвелт им је био ближи, много беспомоћнији.

Рузвелтови непријатељи су се уплашили да ће Америка под Рузвелтом почети брзо да „порози“, односно да добија карактеристике социјалистичког друштва. Замишљали су да је чак и Рузвелтов „Њу дил“ већ био корак ка социјализму. Веома их је узнемирило Рузвелтово обраћање о стању у Унији 11. јануара 1944. У њему је председник изнео своју визију послератних реформи у земљи. Његови предлози су у историји названи „Други закон о правима” (или „Економски закон”). Многе америчке новине тог времена директно су говориле да је Рузвелт предложио социјалистичке трансформације у Сједињеним Државама.

Чини се да је последња кап која је прелила чашу мржње према Рузвелту његових непријатеља био сусрет 32. председника САД са саудијским краљем Ибн Саудом. Овај састанак је одржан по повратку америчког председника кући са Конференције на Јалти, на обали Египта на америчком ратном броду. На овом састанку, како се присећа Рузвелтов најближи сарадник Х. Хопкинс, који му је присуствовао, амерички председник је више слушао свог саговорника него што је говорио. Тада је Рузвелт, према Хопкинсу, сазнао више о ситуацији на Блиском истоку и о такозваном „јеврејском питању“ него у целом свом претходном животу. Ибн Сауд је замолио америчког председника да не подржава идеју стварања државе Израел, јер би то могло да дестабилизује ситуацију не само у региону Блиског истока, већ и у целом свету. На крају разговора, Рузвелт се вербално обавезао: „Као шеф америчке владе, нећу предузети ништа што би могло бити непријатељско према арапском народу“ (према Хопкинсу). 5. априла исте године, већ из Вашингтона, потврдио је оно што је речено у писму Ибн Сауду. Стручњаци сматрају да је то испровоцирало ционисте да донесу коначну одлуку о „уклањању“ америчког председника.

Већина стручњака који су уверени да је 32. амерички председник убијен, склона је веровању да је атентат изазван не једним, већ више разлога одједном (због ограниченог простора чланка, нисам могао да их све изнесем). Сви ови разлози могу се свести на један главни – испољавање независности од оних који су помогли Рузвелту да победи на председничким изборима. Односно, на Рузвелтову жељу да стави интересе нације изнад интереса крупног капитала, или „господара новца“ (главних акционара Система федералних резерви САД).

Валентин Катасонов/ФСК.РУ

Бонус видео