Језик и књижевност без корена: ‘Босански’ и ‘бошњачки’ као празне политичке творевине

Повод за ово обраћање налазим у чињеници да се расправа о „босанском“ језику и „бошњачкој“ књижевности на СП Српска књижевност и језик на Државном универзитету у Новом Пазару пренела на терен простачких псовки и да би, можда, било мудрије да се проблеми осмотре и мало мирније и рационалније, тј. макар малкице — научније.

Онако, рецимо, како је Одбор за стандардизацију српскога језика давно рекао да би се то могло чинити, тј. да поново објави, тј. да притврди став да се свуда у свету језик именује према народу-носиоцу, а никад према држави-носилици (или носиљи). БНВ и његов потпредседник о томе никако не стижу да се обавесте па за све оно што о језику не знају оптужују „дубоку државу“, универзитет, ректорку, учитеље, новинаре тврдећи да су фашисти сви они који не разумеју да се сертификована бошњачка памет најјевтиније купује на шалтерима БНВ и да њој други подупирачи нису неопходни. По таквим мерама „босанско-бошњачке прилике“ биће двоструко бесмислене: најпре тиме што ће „Бошњаци“ бити једини народ у свету који ће имати језик без књижевности и књижевност без језика. Тако може у БХФед. будући да су тамо Срби истребљени и нема оних који ће се „Бошњацима“ смејати због залагања за такву „науку“. У Србији та ће памет теже пролазити, између осталога и зато што није јасно зашто су се „Бошњаци“ заинтачили да своју „научну памет“ утуре у СП Српска књижевност и језик ако су то, једнако оправдано, могли учинити и у СП (Бошњачки) Енглески језик или у СП (Бошњачка) Математика. Све оно, наиме, што се с „босанским језиком“ и „бошњачком књижевношћу“ догодило од 27. септ. 1993. до данас може се „опричати“ и на оним другим СП, а да се СП Српска књижевност и језик не оптерећује оним чувеним вуковским „исто то, само [ни]мало друкчије“, а да не помињемо неке „практичне невоље“ пред којима ће се наћи учитељи „бошњачке књижевности“ (такве, рецимо, да су „Бошњаци“ Мешу прогнали из Сарајева у Београд, тј. у српску књижевност и он оставио тестаментарни запис да тој књижевности припада; или како ће ти учитељи тумачити Скендерову Стојанку мајку Кнежопољку; или како ће Мака Диздара вратити „из хрватског азила“; или како „с Кузњецког моста“ скрајнути антологијске стихове Хусеина Тахмишчића; а нисам нимало уверен ни да је Ћамил Сијарић више „бошњачки“ него српски писац). Све су то, неспорно је, писци српскога језика и они се никако не могу уклопити ни у Туњине „холидејинске мере“ нити се ослонити на ону памет која се њима одмерава. „Бошњачкој“ књижевности могу припадати једино они представници тога заната који још нису стигли ни до Срба ни до — литературе.

Истичем ову појединост да бих јој могао додати признање „Неколико Херц. Мухамеданаца за све остале“ да су они знали да су били народ (не народ-отпадак — у које га нова „бошњачка памет“ уписује): „Знамо ми своје порекло које већином као и ваше потиче од православних праоца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски“ (Прва и пошљедња Херцеговачкијем Латинима. – Српски лист, Задар, Година VIII, број 7, 19 фебруара [2 Марта] 1887, 1). Посебно је у том спору занимљив навод који се „тиче тог новог вашег хрватског имена, за које се до окупације [1878] овђе никад чуло није“ и да „ми као ни ви не знамо ни одкуд је ни како је оно постало, дочим смо за српско име од увијек знали […], што ће и вама познато бити. Ви остајете међу нама они стари латини и ништа више, а ви можете разметати се како год хоћете. Хоће ли вам ово доста бити? Ако усхтијете приправни смо иако вакат није да вам и уз друге можда српскије гусле загудимо“. Туњини „Бошњаци“ ту су предачку науку заборавили, највећи број последњих њихових представника који су још памтили да су били народ пострељао је Броз 1945, а сећања на њих сачували нам Салих Селимовић у двема књигама о Србима-муслиманима и Никола Милованчев сведочећи о томе како је Броз по северној Далмацији и острвима „србосјечином“ последње Србе-католике уверавао у то да су погрешили што нису прихватили његову науку. И „Хрвати“ и „Бошњаци“ имају право на то да неће да буду народ и нико им се у такав избор не може мешати, али их се може макар припитати како ће 124 године „хрватскога“ и/ли 30 година „бошњачкога“ поравнати са миленијима српскога језика (мада ваља признати да су Срби увек имали разумевања за духовну сиротињу јер је тешко рећи колико један народ може бити крив ако га предводе велики трговци, а његову националну памет најуспешније тумаче индоктриниране незналице).

*
Прилика је да Одбор за стадардизацију српскога језика провери свој стручно-научни кредибилитет и српске лингвисте п[р]озове да се изјасне о томе

● колико има српских језика (католички српски, исламски српски, комунистички / коминтернски српски, комитски српски, војвођански српски, шумадијски српски, банатски српски, поморавски српски, заједнички српски, осмуђени српски… и докле још)?

● а колико немачких (аустријски, швајцарски, бургенландски, тиролски, баварски)?

● а колико енглеских (амерички, канадски, аустралијски, новозеландски и докле још)?

● а колико шпанских и португалских (мексички, бразилски и 20-ак других „латиноамеричких“)?

● а колико арапских (либијски, египатски, палестински и још макар 20 других „северноафричко-југозападноазијских“)?

● или која оно беше лингвистичка свезналица која нам јавља да у Кини има 240 дијалеката и да би од њих, по критерију разумљивости, макар стотинак могло имати статус језика, али да Кинези знају само за један кинески језик – онај мандарински?

И кад је реч о „светској многојезичности“, додајмо овде и недоумицу: како се могло догодити да се из руског језика „испиле“ украјински и белоруски, а из српскога засад двоструко више (с изгледима да се тај број може и увишестручити). За тај „феномен“ објашњење можда и није толико компликовано колико би се на први поглед могло учинити: биће да су ту у питању настојања „неких сила“ да се источно хришћанство „уситни“ и припреми одсудни удар на његов идентитет па је тако „украјински језик“, најсуровијим државним терором, инсталиран на просторима на којима је 90 процената становништва говорило руски (тзв. „украјинизација“) док је на простору српскога језика то било знатно лакше опослити јер је гушћа дијалекатска диференцијација, уз уситњене административне јединице, омогућавала Брозовим и иним државним терористима да, уз ћутање или невољну подршку будаласте лингвистичке памети, инсталира и нове „државе“, и нове њихове „народе“, и нове њихове „цркве“ и нове њихове „језике“. Мора се, при том, признати да се државне границе прилично лако прекрајају, да њих природно може пратити и промена црквене јурисдикције, да духовна и морална сиротиња може променити и мајку и веру лакше него гаће и чарапе, али је све то, макар малкице, отежано кад је у питању — језик: он се може изгубити само у случају кад носилац о језику изгуби сећање или кад језиком више нема шта саопштити, при чему ће се оно прво догодити кад проговори другим језиком, а оно друго — кад прекрсти руке.

Према неким чудним старим сведочанствима, Срби су се некад ширили и [по]далеко преко садашњих граница, у наше дане истребљени су у Хрватској, БХФед, Македонији, на Космету, забрањени у Црној Гори, а примакао се и тренутак за „решавање статуса“ последњих западних Срба. И то ће се опослити по процедурама које су светски зликовци планирали Агендом 21 УН да средиште српске немањићке државе демократски изруче Босни и Турској, при чему ће омча на Брчком, опет демократски, бити затегнута и последњим западним Србима, такође демократски, омогућено да без глава запливају низ Врбас, низ Саву, низ Дрину док ће потпредседник „санџачког БНВ“ свако неразумевање „босанске језичке памети“ означити као фашизам. (Тај заступник сертификоване бошњачке памети полако пресељава муџахедине из Горње Бочиње у Поибарје и на Пештер — да провере је ли тамо остала још која геноцидна српска глава.)

Имајући на уму управо те чињенице, предлажем Одбору да српске лингвисте припита да ли сасвим озбиљно мисле да „мајстори од »босанскога« језика“ све те послове неће умети обавити без „српске лингвистичке подршке“? Или ће бити да је „болоњски научни модел“ учинио оно што му је било утурено у обавезу када је уобличаван: бацио у блато и српски језик и науку о српском језику. И осмудио српску лингвистичку памет толико да она најуспешнијим кољачима Срба потписује признање да је заклани народ геноцидан свуда тамо где га више нема, а оно што је од њега још преостало и даље се кити брозовским „националистичким“ ордењем: сваки помен српског имена, традиције, православља, ћирилице одређује се и даље као „национализам“, а нигде нема ни назнаке да је само у ХХ веку три или четири милиона Срба поклано по пресудама уобличеним и потписаним — латиницом. Па ће се као сасвим нормално поставити и питање хоће ли се овај остатак закланог народа својим кољачима извињавати „коалиционашки“ или ће их питати да ли би били задовољнији да се то уради сваком појединачно?

Предлажем Одбору за стандардизацију српскога језика да позову српске лингвисте са свих филолошких и учитељских факултета у Србији и из свих институција у којима се окупљају да одговоре макар на прво од оних питања која су напред постављена: колико има српских језика? И да се, узгред, распитају шта је Кенет Нејлор имао на уму кад је тврдио да су разлике између енглеског и „америчког енглеског“ неупоредиво дубље од разлика између српског и „хрватског“ (и знају ли српски лингвисти како те чињенице треба разумети)? Или како 2% „Бошњака у Санџаку“ морају имати право на „босански језик“, а она шачица Срба у БХФед. има једино право да се не сме ни огласити док се за оне (Србе) из Републике Српске Бакирова војска и полиција у Турској обучавају за онај тренутак кад ће, како рекосмо, омча на Брчком бити демократски затегнута.
И тако даље — док Срби не буду потпуно сатрвени.
*
Свему о чему овде говоримо могли бисмо додати и још две ситне појединости.

Прва. Срби су, рекли смо, као геноцидан народ, истребљени из Хрватске, БХФед, Косова, Македоније, у Црној Гори „уставно забрањени“, а против њих у наше дане кренула је врло жестоко и српска држава: Вучић, Брнабић, Мали, удружени са Рио Тинтом, обећавају да ће ископавати литијум, а стара проститутка Европа чека тренутак да то почне па да Србију прогласи девастираном и отрованом и да нареди да се из ње неће моћи извозити ништа осим онога што Вучић и Рио Тинто ископају. И потрују и Подриње, и Посавље, и два Поморавља. И „Београд на води“ унапреде у „Београд на отрованој води“. А Србима оставе право да виде где ће крепавати.

Друга је појединост мање важна, такорећи бесмислена: ових дана сазнајемо да је Врховна Цариградска Православна Протува, из угледне швајцарске банке, на посебни рачун друга Порфирија и његовог ментора, преселила товар златних франака — као накнаду за оно чиме су даривали македонску и арнаутску духовну сиротињу. И тако „заврнули мантије“ — и спустили гаће и над Србима и над Српском Црквом.

Зашто би, уосталом, Српску Цркву водиле мање протуве од оних који воде Српску Државу. Утолико пре што су и једни и други једнако успешно приредили слом српскога народа.

Драгољуб Петровић / Васељенска