Лучиндан у Јагњеници крај Зубиног Потока: Шта је било и шта се тек спрема

Лучиндан у Јагњеници крај Зубиног Потока: Шта је било и шта се тек спрема.

Било је то око Лучиндана 2011. године и били су то тешки дани и још теже ноћи за Србе у Ибарском Колашину. Данима се сунце није помаљало. Светог Луку и пре тога Светог Тому славили су на барикадама, дуге и хладне, мрачне ноћи проводили око логорских ватри, смрзавали се испод Зупча и Јагњенице, горе од Зубиног Потока ка Митровици, текао је црн Ибар. Исто је било и на другој страни, од Дудиног крша, поред Северне Митровице и Звечана, преко Рудара и Лепосавића до Јариња.

На све стране народ је био на ногама. Преко путева препречени камиони натоварени балванима, на другим барикадама преко магистрале постављени букови трупци, изручене десетине тона шљунка и бетона. Била је то тешка јесен за Србе на Северу.

Који месец раније, 25. јула тзв. косовске специјалне јединице полиције Росу започеле су заузимање Јариња и Брњака. У Ибарском Колашину заустављени су код Варага, дошло је до пуцњаве – повређено је више Срба, један тешко повређени специјалац Росу умро је током ноћи. Следећег дана започело је повлачење Росу са севера.

Већ 16. септембра, око седам ујутру, на Јариње и Брњак, пошто су путеви према прелазима били блокирани, спустили се у се хеликоптери Кфора, они на Јарињу имали су ознаке хрватског Кфора, из којих су изашли, речено је тада, мешовити тимови Еулекса, тзв. косовске царине и полиције. Срби су одговорили ојачањем барикада. У Дудином кршу, крај Северне Митровице, на магистрали Приштина–Јариње подигнут је прави зид од бетона, гвожђа и шљунка. Ојачане су барикаде на Јагњеници и Зупчу крај Зубиног Потока, она на Јарињу.

На Јарињу је 27. септембра пуцњава трајала читавих 45 минута. Припадници Кфора пуцали су на Србе и гуменим али и бојевим мецима, рањено је 118 Срба, од тога седморо тешко. Православно гробље на Јарињу са, од времена посивелим крстовима, нашло се у сред базе Кфора.

Који дан пре Лучиндана 2011. сирена за узбуну, било је неки минут пре поноћи, пресекла је Звечан.

„Нападају Дудин крш“, прострујало је градом у трену.

За пет минута, почео је невиђени јуриш народа ка барикади на Дудином кршу. Колима, комбијима, аутобусима, неки су трчали путем.

У трку, народ је кордон мароканских војника Кфора зауставио на пола барикаде… На једној страни сила, оклопи, пушке, сузавац, на другој народ…

„Спаси Боже и помилуј“, шаптали су момци и девојке пред чизмама Мароканаца. Неки су у рукама држали иконе.

Сат времена трајало је одмеравање снага. У једном трену, Мароканци су навукли гас маске, чинило се да ће да нападну… Нико са барикаде није устукнуо, нико мрднуо ни корак назад.

Онда је договорено да Кфор одступи два метра, а онда и Срби два корака… Барикада је одбрањена…

Пола сата касније, у један и 30 иза поноћи, 30 километара даље, на Јагњеници, Кфор је барикаду Срба напао багером… Тешка машина одгурнула је један од камиона на барикади пола метра уназад. Са друге стране камиона, под гуме, под странице, плећа су подметнули момци из Зубиног Потока, из Јагњенице… Тако су неко време држали камион.

После два сата тешког притиска, само што је у Јагњеници мало попустило, стигла је вест да Кфор креће на главну барикаду у Зупчу.

Тамо, у четири иза поноћи, урлале су машине оклопних транспортера, велике тешке машине за разбијање барикада. На другој страни, код барикаде око иконе Исуса Христа на путу седели су Срби… На стотине њих.

Онда је на Србе кренуо до тада највећи, невиђени кордон војника Кфора. Корак по корак, њих 150, 200, под панцирима, са пушкама на готовс пришли су на три метра. Напред штитови, иза исукани пендреци, припремљене пушке са сузавцем…

„Налазите се у заштићеној зони Кфора, идите кућама, породицама, ако не одете применићемо силу“, понављао је глас са разгласа Кфора, са албанским акцентом.

Колашинци нису устукнули.

„Овде су наше куће, онде су наше породице. Идите ви кући“, викали су ономе што је викао преко мегафона.

Пар секунди касније, људи су подигли руке увис пред оној сила која је стајала наспрам њих. Дуго остали тако. Онда је кренула песма:

„Колашинци, јесте л’ сви на броју, да браните ђедовину своју…“

Тешка је била та ноћ који дан уочи Лучиндана 2011. на барикадама севера. Неки су плакали док су људи на земљи, са рукама увис певали. Сат и по касније, војници Кфора су устукнули, вратили се назад… Срби нису попустили ни корак.

Дан касније, опет на барикади на Зупчу, учинило се да ће Кфор да крене! Забрундали су мотори тешких околних транспортера и специјалне машине за разбијање барикада, подигао се црни дим, около узнемирили су се војници Кфора под шлемовима, панцирима, са пушкама на рукама…

Који трен касније, десетине Срба запосели су главну барикаду у селу, поседали на балване, да чекају удар Кфора.

Напетост је трајала добрих десетак минута, две стране међусобно су се посматрале двогледима, али уместо покрета челичних грдосија ка барикади, између војника Кфора, на Зупчу се појавио командант Кфора генерал Ерхард Древс…

„Време истиче, и ја морам доћи до мојих војника на прелазима“, саопштио је генерал, додајући да ће извршити задатак и обезбедити „слободне путеве на северу не само за Кфор него и за Еулекс, КПС, цивиле“.

„На овим балванима ми бранимо наше куће. Он неку крену, ми ћемо лећи на пут па шта буде, нека нас газе“, убрзо је стигао одговор Срба са барикаде.

За то време, километар даље, на Јагњеници, очи у очи, и после пуних 30 сати и даље су стајали, на једној страни војници Кфора на камионима са балванима и песком, са патронама сузавца и пушкама у рукама и на другој страни Срби из Зубиног Потока, Митровице, Лепосавића, Звечана… Жене, стари, одрасли мушкарци…

„Ми одавде немамо куд. Нек врате царинике са Јариња и Брњака па нек иду куд хоће“, поручивали су Срби.

Ноћ уочи Лучиндана на Јагњеници била је те године више него тешка. Пред зору стегао је мраз, сукнуо северац. Испред транспортера и цеви Кфора, Срби су ноћ провели око логорских ватри, неки су спавали на парчадима стиропора, други узалуд около тражили заклон од ветра и хладноће.

Те године Срби у Ибарском Колашину, и даље до Лепосавића и Јариња, Лучиндан су славили на барикадама. Неки су на Зупчу и Јагњеници, на Јарињу и Дудином кршу секли колач. Други трчали кући да са чељадима упале славску свећу, узму жито и помоле се па да се врате на барикаде.

Било је то тако у дане око Лучиндана 2011. године.

Ове године на згради општине у Зубином Потоку, и у Лепосавићу и у Звечану и у Северној Митровици су табле са грбом лажне државе. И заставе лажне државе. На све стране, на путевима, на улицама, специјалци, патроле.

Све је другачије него 2011. само је слава иста. Колач, мирис тамјана, пламен славске свеће и светло из кандила испред иконе Светог Луке. Познанику из Јагњенице са којим смо Светог Луку 2011. славили на барикади, тек уз чашицу ракије и комад пршуте, јутрос честитам славу.

Он ћути, знам га добро, осећам да гута сузе. Ћутим и ја после пар речи.

„Тешко је. А опет, било је и теже. Био сам јутрос у цркви, никад се, чини ми се, народ није усрдиније и искреније молио но јутрос, на Светог Луку ове године. Бојимо се, тражимо излаз, понекад се чини да га нема. Опкољени, окупирани, овде у гету. Јутрос, на литургији, прошло ми је у трену кроз главу, да излаза има, има, само га ми не видимо, а он је тако очигледан. У чему? Па у овој слави, у литургији, у крсту и славској свећи, у причешћу и у мирису тамјана. Док се тога држимо, не могу нам ништа“, рекао ми је после дужег ћутања и додао да је јутрос док је са колачом ишао у цркву морао поред патроле косовске полиције, да су га само мрко погледали.

Лучиндан на Јагњеници и у Зубином Потоку, 2011. и 2024. године. Шта је било и шта неће бити…

РТ Балкан

Бонус видео