Да ли је нови талас „исламофобије“ у Великој Британији јединствена појава у савременим кретањима човечанства?

Да ли је нови талас „исламофобије“ у Великој Британији јединствена појава у савременим кретањима човечанства?

У време глобализма и масовних миграција, британско друштво суочава се са дубоким изазовима у погледу идентитета, друштвене кохезије и безбедности. Савремена исламофобија, као феномен дубоко укорењен у историјским, културним и политичким наративима, добија нове облике, који су често дефинисани кроз тероризам, имиграционе кризе и културолошке тензије.

Велика Британија, која је вековима градила свој идентитет као либерална, космополитска и мултикултурна држава, сада се налази у парадоксалној позицији – између декларисаних вредности и растућег осећаја ксенофобије и културолошког неповерења.

ЦЕНТРАЛНО ПИТАЊЕ БРИТАНСКОГ ИДЕНТИТЕТА

Током последњих неколико деценија, ислам је постао озбиљан изазов за Велику Британију. С једне стране, број муслимана у Британији значајно је порастао, чинећи ислам другом највећом религијом у држави. С друге стране, терористички напади попут оних у Лондону 2005. године, овогодишњи масакар у Саутпорту, али и шире кампање исламског екстремизма појачали су страхове и поставили Енглезе у дефанзивном положају. Брегзит, као израз дубоких културних и економских тензија, додатно је нагласио питање имиграције и мултикултурализма. С тим у вези, у светлу ових промена, савремена исламофобија није само одраз религијског неповерења, већ и ширег незадовољства економским, политичким и друштвеним условима, о чему ћемо детаљније говорити у наставку текст. Према томе, покушаћемо да истражимо специфичност савремене исламофобије у Британији, а непосредно и у Европи, ослањајући се на филозофске и историјске перспективе и схватања, јер се само тако на најбољи могући начин могу схватити дубљи узроци и импликације овог феномена. Почев од њене историјске генезе, преко савремених изазова мултикултурализма, до политичких и медијских утицаја, анализираћемо како је исламофобија постала централно питање савременог британског идентитета.

ПОКОРАВАЊЕ -КРВЉУ, ГВОЖЂЕМ,ЧЕТКИЦОМ И ПЕРОМ

Исламофобија се у Европи рађала паралелно са успоном самог ислама: од муслиманске експанзије Омејада у 7. и 8. веку на Пиринејском полуострву и Алгабида на Сицилији у 9. и 10. веку, преко крсташких ратова вођених против „Сарацена“ од 11. до 13. века, све до османске претње Европи од 14. до краја 17. века. Неверник, као претња хришћанству и политичком поретку Европе у ширем смислу, представљао је топос установљен још у 16. веку, који се заснивао на анти-турској реторици и садржао пет важних аспеката:

1. Политичка и војна лукавост Турака, откривена у њиховој жељи за освајањем и бруталним методама ратовања (тзв. Türckengruel).
2. Представљање Турака као смртну претњу хришћанској вери уопште, што је често било илустровано неподношљивим условима живота балканских хришћана.
3. Опасност од поткопавања традиционалних вредности хришћанског друштва.
4. Есхатолошку визију борбе између хришћана и Турака као последњу фазу борбе добра и зла.
5. Посматрање неверника као Божје казне послате због религијских грехова хришћанског друштва.
   Тако се хришћанска Европа раног новог века, крвљу, гвожђем, четкицом и пером, трудила да покори свог противника у сваком смислу, величајући сваку своју победу као величанствену победу крста над полумесецом.

ПРВИ КОНТАКТ ЕНГЛЕЗА СА ИСЛАМОМ

Осуда ислама од стране Европљана настављена је и у 18. и 19. веку, прво међу просветитељским, а затим и међу либералним струјама, када је он неретко називан религијом која је „неспојива са разумом и напретком“, а супротстављена „супериорној европској цивилизацији“. Зашто је све ово важно? Уколико желимо да схватимо данашњу појаву савремене исламофобије у Европи и њен нови карактер, најпре на Британским острвима која су вековима била најизолованија од ислама, као и илузионистички однос британске политичке, економске и медијске елите по том питању, неопходно је познавање основних историјских кретања и процеса на читавом континенту. Сходно томе, следећу анализу покушаћемо да приближимо кроз филозофски метод Хегелове дијалектике: теза, антитеза и синтеза. Британска острва, као једно, пре свега, страно тело континенталној Европи и нама континенталним Европљанима, географски, религијски и културолошки најудаљенија су од оријенталне цивилизације, а ипак, последњих неколико деценија имају озбиљне друштвене и идентитетске проблеме који се темеље управо на њиховом односу према исламу.

Први контакт Енглеза са исламом био је у средњем веку, када је исламска култура од стране тадашњег енглеског друштва доживљавана као „демонизована“, „варварска“, „мистична“, о чему сведочи енглеска средњовековна књижевност и дела као што су Песма о Роланду и Кентерберијске приче.

ИСЛАМ КАО ПРОТИВНИК ЛИБЕРАЛИЗМА

У периоду династије Тјудор и династије Стјуарт, осећај исламофобије у Енглеској узима претходно поменуте концепте борбе против неверника, који су, заједно са римокатоличанством, представљали претњу протестантској Европи. Током експанзије Британске империје у 18. и 19. веку, исламофобија се спојила са колонијалним и империјалистичким ставовима, па су муслимани неретко доживљавани као „ирационални“ и „инфериорни“, како то бележи Едвард Саид у свом делу Оријентализам. Подсетимо да је након Првог светског рата Британија у свом Комонвелту држала огроман број припадника муслиманске вере, од Африке, преко Блиског истока и Индије, све до Малезије. Међутим, након Другог светског рата, односно опадања Британске империје и потпуног слома исте предајом Хонг Конга Народној Републици Кини 1997. године, стање на Британским острвима се променило из корена. У овом кратком „путу кроз европску и британску историју исламофобије“, уочљиво је да су некада религиозни и културолошки обрасци били темељи међусобне нетрпељивости и неразумевања. Дакле, ислам је некада био перципиран као јерес, Мухамедова вера је осуђивана кроз теолошку и културолошку призму. Но, у доба просветитељства ставови се мењају, исламофобија се рационализује и ислам се све више критикује као културни и политички систем: ислам се доживљава као противник разума, напретка и либерализма, а поново се појављују оријенталистички стереотипи (деспотизам, заосталост).

КСЕНОФОБИЧНО ДРУШТВО-ДОКАЗИ У ИСТОРИЈИ

У данашњој Европи, нетрпељивост према имигрантима са Блиског истока, или прецизније из „исламског света“, не изазива само осећај верских или културолошких разлика, већ буди осећаје „збуњене“ исламофобије и ксенофобије. Када говоримо о Британији, важно је напоменути да бројни историчари сматрају Енглезе дубоко ксенофобичним друштвом, што потврђује историја: Едикт о протеривању из 1290. године, неповерење према Ирцима (Enemy Within), сумњичавост према хугенотима, напади на католике (Французе и Холанђане) 1666. године након Великог пожара у Лондону, успон отвореног расизма у 19. веку, слоган из 1970-их („No dogs, no blacks, no Irish“), као и кампања за Брегзит 2016. године. Неки би тврдили да се елементи „примитивног“ расизма могу пронаћи чак и у раном новом веку, мада је неопходно нагласити да се хришћанско уверење да некрштени живе у греху није развило у расизам. Концепт божанске хијерархије—„виша и нижа створења“—некада је имао метафизички облик, који је сада замењен физичким: космичко јединство је уступило место људском јединству.

Други ће рећи да исламофобија у Европи данас уопште не постоји, да је то измишљотина мас медија који је препознају у тзв. „екстремно десним“ круговима. Међутим, ствар је таква да исламофобија у Европи постоји код тихе већине, али да се о њој једноставно не говори, јер се не сме или не може. Но, то не побија чињеницу да она пасивно егзистира, она постоји али само није активна – човек може да има рак плућа а да то не зна, али је ствар природе таква да га он ипак има у свом организму. Исто важи и са расизмом као друштвеним производом.

УЗРОК ЈАЧАЊА ДЕСНИЦЕ?

„Расизам на Западу није израз предрасуда, већ свеобухватан систем мишљења и идеологија, исто као конзервативизам, либерализам и социјализам,“ наводи Џорџ Мос у својој књизи The History of Racism in Europe. Расизам, као такав, настао је упоредо са успоном „слободних наука“ (антропологија, физиогномика) и других историјских развоја (деизам, империјализам, „критички ум,“ субјективни стандарди „људске лепоте“ као плодно тло за стварање клишеа, промене у моралном и естетском поретку, психологија масе, романтизам, модерни национализам, итд.). Занимљиво је да већина ових историјских развоја потиче из једног од центара западне цивилизације—Лондона. Иако се расизам у Европи значајно смањио након 1945. године, поново се појавио у контексту миграционе кризе, јачања исламистичког екстремизма, тероризма и криминала. Међутим, овај поновни успон има дефанзивну, а не офанзивну природу. Долазак имиграната са Блиског истока доноси ризик од ескалације исламистички мотивисаног екстремизма, што заузврат подстиче раст онога што неолиберални медији називају „екстремном десницом.“

ЕВРОПА КАО УПОРИШТЕ НЕТРПЕЉИВОСТИ

Како је то објаснила Марија Ђорић са Института за политичке студије из Београда: „Једна врста екстремизма узрокује другу врсту екстремизма и то је неписано правило у друштвеним односима.“ Та дијагноза у потпуности је тачна. Дакле, ако је у 19. и 20. веку Европа била расистички настројена према Јеврејима, а остатак света према Црнцима, данас Европа постаје све више упориште нетрпељивости према муслиманима. Такође, морамо напоменути да је погрешно назвати исламофобију расизмом, јер се први концепт заснива на верским и културним предрасудама, а други на биолошким и етничким карактеристикама. Међутим, неретко се муслимани из појединих региона доживљавају као „раса“, што представља један облик расизма. Неретко, муслимани афричког порекла могу бити дискримисани на основу расе и религије, па у таквим случајевима расизам и исламофобија делују заједно. Међутим, због јасноће у самом тексту и потенцијалног погрешног схватања термина „расизам“ од стране лево-либералних струја, користићемо термин „исламофобија“.

СТРАХ ОД ИСЛАМА

Страх од угрожавања хришћанског европског идентитета, културе и система вредности, као и питање безбедности и друштвене хармоније, доводи до јачања националних држава и посебних националних идентитета који егзистирају унутар европске цивилизације, чиме се обесмишљава ЕУ као наддржавна творевина и отвара питање евроскептицизма које је међу њеним чланицама све присутније (некада УК, данас Француска, Италија, Грчка, Мађарска, Пољска). И не само то, овде се доводи у питање опстанак Европе као такве.

После Другог светског рата, многе исламске заједнице мигрирале су у Европу као јефтина радна снага, што је у Француској, Немачкој и Великој Британији довело до пораста предрасуда према муслиманима. Терористички напади, попут оног 11. септембра 2001. године, као и напади у Лондону 2005. или у Паризу 2015. године, дефинитивно су подстакли нови и савремени талас исламофобије. Дакле, како су некада страх од ислама у хришћанској Европи сејали Омејади, „Сарацени“ и Османлије, тако то данас чине групе исламског фундаментализма, екстремизма и тероризма. Међутим, овакав нови талас „исламофобије“ никада до сада није забележен у људској историји; у питању је јединствена појава у савременим кретањима човечанства, а то ћемо укратко покушати да објаснимо у наставку текста.

ИМИГРАЦИЈОМ ДО ОБНОВЕ ЕКОНОМИЈЕ

Током последњих 80 година, ситуација у Европи, а посебно у Уједињеном Краљевству, значајно се променила. Након 1945. године, политички и економски исцрпљена шестогодишњим ратом, Британија се суочила са недостатком радне снаге и подстакла имиграцију из Комонвелта (Индија, Пакистан, Јамајка, итд.) како би обновила своју разорену економију и трговину. У Британији, центру езотеричне, профано-материјалне цивилизације и модерне културе, економски односи су примарни; они су, да употребимо термин античких филозофа, arche (примарни елемент, покретачки принцип) тог простора. У овом контексту, важно је разумети да су све те одлуке у то време биле прагматичне, а ретки су били они (попут Енока Пауела) који су већ тада назирали проблеме такозваног мултикултурализма, глобализације или модерне верске толеранције. Та толеранција, као идеја, потекла је са Запада, али је одувек као своју прву дефиницију узимала принцип слабљења религије и историјски се односила само на хришћанске деноминације. Већ током педесетих година прошлог века, страни возачи аутобуса могли су се видети на улицама Лондона, док су други радили у ливницама и текстилним фабрикама. Велики број муслимана из Индије и Пакистана почео је да ради као лекари. Улазак Уједињеног Краљевства у Европску економску заједницу (касније ЕУ) 1973. године донео је слободно кретање радне снаге, што је додатно убрзало демографске промене у земљи.

МУСЛИМАНИ У БРИТАНСКОМ ПАРЛАМЕНТУ

Осврнимо се укратко на статистику. Према подацима Завода за националну статистику Велике Британије, који прати број муслимана у Енглеској и Велсу, 1961. године у овим регионима било је свега око 50.000 муслимана. До 1971. године, овај број порастао је на 226.000, а до 1991. достигао је скоро милион (950.000). Према последњем попису из 2021. године, број муслимана достигао је 3.868.133. Подаци из World Population Review, ако су поуздани, указују да муслимани у 2024. години чине 5,68% популације Уједињеног Краљевства. На први поглед, овај проценат делује релативно мали. Међутим, узимајући у обзир да муслимани представљају другу највећу популацију у Лондону, да је ислам друга највећа религија у Британији која и даље расте, као и да Шкотска има укупну популацију од око 5.490.000, а Велс око 3.130.000, ови статистички подаци добијају већи значај. Додатно, популарност исламских имена је у порасту. Од 2007. године изграђено је преко 1.500 џамија, а муслимани су постигли значајан успех на британској политичкој сцени, са њиховом заступљеношћу у Парламенту која се стално повећава. У 2024. години, рекордан број муслимана освојио је места на британским парламентарним изборима.

Морамо разумети да је Енглеска још након Славне револуције 1688. године постала плутократска држава. Ово је најбоље објаснио српски „теоретичар контрареволуције“ Момир Николић у свом есеју о демократији, назвавши Енглеску „аристократском републиком“. Данашња британска политичка, економска и медијска елита, заслепљена идејама европеизма, глобализма, мултикултурализма и либералним интернационалистичким вредностима, покушава да заштити и засити своје економске интересе кроз јефтину радну снагу, стварајући при томе провалију супротности између себе и свога народа. Велике корпорације и лобистичке групе, које се ослањају на бројне НВО и медије, имају директну корист од приступа флексибилној и јефтиној радној снази.

ДУБОКО ИРЕЛИГИОЗНА ЕЛИТА

Овде, међутим, није само у питању материјални елемент, већ и културни. Културна дистанца између елите из урбаних центара и конзервативнијих, руралних и радничких заједница представља озбиљан проблем за међусобно разумевање. Да ли треба напоменути то да је Велика Британија једна од најсекуларнијих држава у Европи и да је политичка елита ове земље дубоко ирелигиозна? Већина чланова Парламента (посебно међу Лабуристичком партијом) идентификује се као агностици, атеисти или верници који не практикују редовно своју религију. Следи тврдња: нерелигиозном човеку је много теже разумети религиозног човека, него религиозном разумети нерелигиозног.

Са друге стране, страх од реакције или стигме приморава политичку елиту у УК да игнорише захтеве обичних људи и својих грађана, па на тај начин често немамо одговорне и реалне реакције власти. Слично је и у другим европским земљама: Француска, Холандија, Немачка, Италија (овде не убрајамо Пољску и Мађарску, тај „бастион“ Запада према Русији, којима је из Вашингтона дозвољено да воде заштитничку и „конзервативну“ политику). Такође, требамо узети у обзир да имигранти и њихови потомци представљају растућу бирачку базу, посебно у урбаним срединама преко којих Лабуристичка партија традиционално добија већину својих гласова.

МЕТРОПОЛА ИМПЕРИЈЕ КОЈА ВИШЕ НЕ ПОСТОЈИ

Међутим, када говоримо о неспособности британске политичке елите да реши овај горући проблем, не можемо игнорисати и међународну репутацију Британије. Велика Британија је себе одувек представљала као лидера у хуманитарним напорима, либерализму и верској толеранцији, што значи да би престрого ограничавање прилива имиграната или радикалнији обрачуни с њима могли наудити њеном глобалном угледу. Тако је Британија постала талац сопствене идеологије и политике. Као што можемо да видимо, економска стратегија бројних влада УК ставља приоритет на раст БДП-а, а не на друштвену хармонију. Нема потребе говорити о томе да имиграција подстиче потрошачка тржишта и повећава пореске приходе. У овом контексту, парола је јасна: економија и милијардерски кронизам над јавним и друштвеним благостањем. Такође, вреди поменути да отворена миграција из Комонвелта, која траје већ последњих 80 година, представља делимичан начин да се задржи привид утицаја на бивше британске колоније, те да Лондон и даље буде перципиран као метропола империје која више не постоји.

ОБРНУТИ КРУГ КОЛОНИЗАЦИЈЕ

Постоје критичари који тврде да се имиграција користи као средство за разводњавање традиционалних идентитета, чиме се подстиче формирање флексибилнијег, глобализованог друштва. Сав прилив страног становништва на Британским острвима, такође, представља озбиљан економски напор за староседеоце, јер повећана конкуренција за нискоквалификоване послове, смањује плате и опције за запошљавање, док јавне службе (школе, социјално, здравство) трпе велики притисак. Оно што је, међутим, од највеће важности јесте да овакве брзе демографске промене подстичу осећај културне и идентитетске анксиозности, што је данас, након Брегзита, постао кључни проблем у енглеском друштву.

Фернан Бродел у свом капиталном делу Материјална цивилизација разматра велики потенцијал америчких колонија и феномен у којем су колоније, у једном периоду, радиле за Европу, да би касније, у другом периоду, почеле да раде против њених твораца, односно Европе. Ако је Европа после 1945. године доживела политичку, економску, војну и културну колонизацију од стране САД-а, онда је, истовремено, од својих некадашњих колонија са других крајева света, оних мање развијених, доживела физичку, демографску и верску колонизацију. У овом контексту, реч је о обрнутом кругу колонизације – некада покоравани сада покоравају.

СВЕПРИСУТАН У ТЛУ

Представили смо тезу и антитезу, и сада долазимо до синтезе. На почетку смо указали на појаву исламофобије у Европи и Британији током историје, али смо такође истакли да данашња исламофобија има другачији карактер – она је жива у тлу и „опипљива“. Крсташи су месецима путовали до Свете земље како би остварили контакт са исламским светом, а слично је било и током периода власти Османлија. Аутори просветитељства и либерализма критиковали су ислам и оријент, али они никада нису доживели ислам у Паризу или Лондону. Данашњи контакт са исламом је, међутим, другачији. Ислам није удаљен хиљадама километара, а исламофобија није утемељена на обичним стереотипима. Ислам је свеприсутан, и то свеприсутан у тлу. Он је присутан у Паризу и Алжиру, он је у Лондону и Каиру, он је у Бечу и Истанбулу.

Модерна исламофобија није примарно религијски мотивисана, већ је често везана за безбедносна питања и културни идентитет. Страх од тероризма и миграције доминира дискурсом, ислам се често критикује као неспојив са западним вредностима. Развио се пуно комплекснији и глобализованији поглед: ислам више није, као у средњем или раном новом веку, „спољашња“ претња; а није ни, по мерилима просветитеља и либерала, „унутрашња претња“. Шта је модерна исламофобија? Она је мешавина претходних страхова али у новим условима глобализације. Ислам је сада и „унутрашњи“ и „спољашњи“ изазов, што креира сложенији и вишеслојни однос.

CONFUSION OF EUROPEAN SOCIETY

Тренутни феномен исламофобије у Британији, као и у остатку Европе, има потенцијал да постане радикалан, али та тачка још није достигнута. Политички, економски и медијски притисци британске политичке елите, у комбинацији са идеолошком, верском и идентитетском кризом међу Британцима, не дозвољавају довољно простора за стварање радикалније исламофобије. Из тог разлога, као и због објашњеног новог карактера модерне исламофобије, њене манифестације на Западу током последњих неколико деценија представљају само један облик потпуне конфузије европског друштва, што је карактеристика сваког окупираног народа или заједнице. Заправо, ово друштво све више проналази своје „упориште“ у Хајдегеровом концепту Dasein (постојање, егзистенција као таква), без директног разумевања истог — ослањајући се на филозофски и идеолошки концепт без јасног позивања на њега. Истовремено, ова конфузија, прекид са традиционалним везама, идеолошка и идентитетска празнина, као и ослањање на одређене идеје без директног позивања на њих, јасно указују да је Европи потребан нови облик, нови садржај, нови историјски производ, ако не за трајно решење, онда бар за привремено решење друштвене, културне и духовне кризе.

Никола Стојановић / eagleeyeexplore