Илија Петровић: Бугарскo-хрватска блискост

Хрвати навијају за Бугаре

Пре неки дан, ко зна како и откуд, у рачунар ми стиже линк (https://www.jutarnji.hr/vijesti/hrvatska/ekskluzivno-ovo-je-deset-hrvatskih-uvjeta-crnoj-gori-za-ulazak-ucx_linkref=jl_home_vijesti_prva_pasica) на латинични текст извеснога Зељка Тркљанца о могућем приступању “Црне Горе чланству у ЕУ које ће на препреке између осталог наићи и због заоштравања ставова према Хрватској, при чему сам истакнуо Резолуцију о геноциду у логорима Јасеновац, Дахау и Маутхаузен”. Јесте да се обећана прича, барем по наслову, тиче Хрватске и Црне Горе, али само ред-два ниже, збрда-здола, речени Зељко, на упитаност Александра Вучића док је боравио тамо негде у Швајцарској, “шта смо Бугарима згрешили… не бих знао да вам то кажем”, у игру уводи разлоге због који Србија никако да се учлани у Европску унију. Не ради се “о жељама и хировима чланица”, уверава нас Зељко, већ је “једна од препрека рјешавање отворених билатералних питања, па је ту и Хрватска. Али осим Загреба и Софије… противи се још шест земаља, три балтичке, Шведска, Финска и Низоземска… нема санкција Русији, владавина права, слобода медија…”

Балтичке и друге ту су зарад причине приче, а Тркљанац се, заправо, наставља на оно што се дешавало на самом крају новембра 1915, у време кад се србска војска повукла из Отаџбине и кад су Не­мач­ка, Аустроугарска и Бугар­ска окупирале Срби­ју, чин који је про­из­вео радост међу хрватским (и словеначким) члановима Ју­госло­ве­н­ског одбора у Лондо­ну. “Неки од чланова ‘Југосло­венског Од­бо­ра’ приредили су себи чак и весеље, кад су чули да је ‘са Ср­би­јом свр­ше­но’ и да смо ‘сад сви несрећом уједињени’ јер су били уве­рени да им ‘про­паст Ср­бије’ даје могућности лак­ше стварати ‘ју­го­словенски на­род’ и пра­вити комбинације њима драге”.

И сам одушевљен тиме, Анте Трумбић (1864-1938), председ­ник хрватског Југословенског одбора, то је 26. марта 1916. го­ди­не у једним француским новинама назвао “моментаним ишчез­нућем српске државе” додајући да је то велика несрећа и за саме Са­вез­нике, пошто на Балкану “нема више оног југословенског беде­ма, који би спречавао напредовање германске експанзије”. Упр­кос томе, он сматра да би “између германске расе и Истока” треба­ло створити “велику југословенску државу или снажну Ју­гославију”. Мисија такве Трумбићеве Југославије врло је чудна јер “нема ви­ше слободних Срба, а ни таквих Срба, Хрвата и Словенаца, које би тек требало ослободити”. Друкчије речено, Срби, Хрвати и Сло­венци у Аустроугарској јесу слободни и не треба их ослобађа­ти, али зато више нема слободних Срба из Србије!

Трумбић у истом тексту покушава да увери Савезнике како ће им “будућа снажна Југославија” бити од користи само под усло­в­ом да се одрекне Вардарске долине и “оријентира свој сло­бодни развитак спрам Западнога Мора, спрам Јадрана”. Тек би таква Југославија остварила “равнотежу и благостање, од чега би има­ли користи и сви наши сусједи” и једино би на тај начин постала “у будућој Европи једно од најсолиднијих упоришта мира”. Трумбић, дакле, нуди Савезницима да придобију Бугаре, тако што ће им пре­пустити делове Србије “које више нема”, а свој Одбор нуди им као будућег партнера за стварање будуће Ју­гославије.

По несрећи, и Срби који су били у Одбору, или су били бли­ски њему, прихватили су такву логику, па је Перо Слијепчевић (1888-1964), књижевник и историчар, на једном преда­вању устврдио да је “традиционално наше клање с Бугарима, али Југо­сло­венство тражи мирну реч и споразум, на основу демо­кратског принципа: сваком своје”. Могли су Слијепчевићеви слушаоци стећи утисак да је Србија део Бугарске и да је “отета” од ње, иако су бугарски прохтеви збуњивали и саме Немце. “А­ли је још горе од тога било то, што је та ‘југословенска’ про­па­ганда за Бугаре падала у исто време када су се племенити Швај­царци искупљали на митинге, да из уста својих најугледнијих политичара, профе­со­ра, књижевника, новинара и т. д. чују најо­штрије осуде бугарских зверстава по Србији”.

Само четири дана после оног Трумбићевог исгупа у фран­цу­ским новинама и, највероватније, поводом њега, будући пред­сед­ник француске владе Жорж Клемансо (1841-1929) у чланку под на­словом “Живела Србија!” пише да “изгледа чак да има љу­ди, не знам где, који се попуштајући неочекиваним сугестијама питају да ли не бисмо добро урадили ако се поново вратимо на пројекат с Бугарима!… Има, може бити сувише финоће у овој двострукој ‘ди­пломатији’. Требало би да ми са своје стране, и то сад, издамо Ср­бе! Али ми нисмо рођени као издајници”.

Бугрски антисрбски апетити

Србским ослободилачким ратовима 1912-1918. го­ди­не прет­ходио је подужи период добровољачког четовања у Маћ­едонији, најпре против турске власти, а доц­ни­је против бугар­ских покушаја да “преузме” Јужну Србију. Један од таквих бугар­ских “подухвата” био је и такозвани Илинденски устанак (1903) спрем­љен по плану из Софије, за рачун великобугарске идеје, а окончан тако што су бу­гарски “револуционари” морали пред тур­ском војском и Арнаутима побећи у Србију јер им, није било “излаза” на неку трећу страну. С пролећа наредне године вратили су се у Маћедонију и отпочели борбу, “углавном не више против Турака, него против Срба, српских села и српских првака”. У том свом “ослободи­лач­ком” походу, бугарски комити поубијали су око десет хиљада (10.000) Срба, добрим делом уг­лед­них, најпре учите­ља, свеште­ни­ка и сеоских кметова, а пред њиховим терором преко 30.000 душа из­бегло је у свет, највећим делом у Америку и ра­зне европске земље.

Мада су све те бугарске комитске активности обављане у ис­то време у коме је и Аустроугарска планирала како и када оства­рити своје анексионе тежње према деловима Србске Земље, срб­ску краљевску владу наводиле да побољша србски војни потенци­јал и србску одбрамбену спремност, србски социјалдемократи били су међу Србима једини који су о томе ми­слили друкчије; није то било ништа ново, пошто су они и на све дру­ге ствари друкчије гледали.

Једна од тих “других” ствари преко којих је скретана пажња с онога што је за собом вукла анексиона криза, односно непри­кри­вена опасност од аустроугарског оружаног напада на Ср­бију, било је социјалдемократско залагање за “српско-бу­гарско брат­ство” и за стварање “савеза балканских државица”. Социјални демократи у Србији заступали су такву логику и поред тога што им је предобро било познато да су Маћедонци, односно Срби из Маћедоније, односно Јужне Србије, свакодневно излага­ни терору бугарских комита, .

Истовремено, исти ти социјалдемократи увек су пропу­штали да те жртве препознају углавном као Србе, сваку србску од­брану на­зивали су “злочинством”, а напоре србске владе да се од­брани срб­ско национално биће у Маћедонији нападали су као “так­тику комитских злочинстава” србске стране, четничке. Србске соци­јал­не демократе није бринуло бугарско злочињење над Србима у Јужној Србији, он­и су, “као најискренији поборници српско-бу­гар­ског пријатељ­ства”, тражили “обустављање четничког убија­ња по Македони­ји”. Друкчије речено, они су тражили да Срби пре­ста­ну с одбра­ном свог права на биолошки опстанак, ни на памет им није падало да преко својих бугарских партијских другова за­хте­ва­ју од бугар­ске владе да обустави терористичке комитске ек­с­пе­диције по Јужној Србији, нити су сматрали природним да срб­ска држава ста­не у одбрану својих тамошњих сународника. Ваљ­да у уверењу да ће Србија на тај начин најлакше престати да постоји као др­жава, што би њеним “пролетерима”, у складу са по­ставком Кому­ни­стичког манифеста да “радници немају отаџбине”, помо­гло да остану без отаџбине, они су Србима понудили царинску унију са Буга­ри­ма, око које би једног дана могла настати конфе­дерација балкан­ских народа. Без Срба, највероватније, које би до­тле тре­ба­ло уве­рити у потребу (и обавезу, наравно) да се од­рекну својих нацио­нал­них осо­бености (Радничке новине Београд, број 61. од 24. маја 1907, 1 – по ста­ром календару).

Бугарско “саавезништво”

Иако су у рату са Турском (1912) из­во­јевали победу, неки од балканских савезника нису били осо­би­то задовољни оствареним резултатима. Нарочито се то тицало Бу­гарске – и у односима са Грчком, и у односима са Србијом -, те је она не обавештавајући о томе своје савезнике, среди­ном априла 1913. године потписала сепаратни мир са Турском. Видевши у томе чину директ­ну опасност за Србију, Никола Пашић (1845-1926), пред­седник србске владе,затражио је од Врховне ко­ма­н­де да се по­наша у скла­ду са новона­сталом ситуаци­јом.

У на­стојању да се до решења до­ђе мирним путем, Руси су пре­по­ручивали Србији да поштује одредбе још увек важећег угово­ра склопљеног пре уласка у Балкански рат (против Турске), исто­вре­ме­но јој ставља­јући у изглед ве­ли­ке територијалне добити у јужнословен­ским крајевима под Аустроугар­ском (у погод­ном тре­нутку), а Буга­р­ској која је била намерна да се “са мачем у руци бори за прикључење Ма­кедоније са Солуном, Зајечаром, Пиро­том, Ни­шом, Врањем и Ле­сковцем”, да ће “мудро по­ступити ако сама увиди не­оп­ходност извесне исправке у уг­о­воре­ном раз­гра­ни­чењу и учи­ни бар извесне уступке”.

Србска влада била је врло заинтересована да се излаз из ново­настале ситуације нађе спо­ра­зумно, тако да је питање србско­-бу­гар­ских односа стављено на дневни ред Народне скупштине заказане за 30. јун. А тога дана, док је Пашић пред народним посланицима образлагао ставо­ве срб­ске владе према руској арбитражи и одно­си­ма са Бугарском, сти­гла су два телеграма Врховне коман­де. “У првом се извештава да су Бугари напали у зору 30. јуна на српску во­ј­ску дуж целе демар­кационе линије у Македонији, а у другом да су у исто вре­ме напа­ли и грчку војску на целом фронту”; у оба слу­чаја без објаве рата.

Србска страна могла је такав чин очекивати, исто као што је могла њиме бити изненађена, али оно што се тога дана десило у Народној скупштини Краљевине Србије могло се, ваљда, догоди­ти само у Земљи Ср­бији. Наиме, док се расправљало о извештају владе о спољној по­литици, на дан кад је Србија нападнута, посла­ници Туцовићеве Срб­ске социјалдемократске партије затражили су хитну демоби­ли­зацију војске и, са тим у вези, “мирољу­би­во” ре­ша­вање свих спо­ро­ва између бал­канских народа: Србска социјал­демократска пар­ти­ја упор­но се држала свог капитулантског става, нелојалности сопственој држави и сопственом нар­о­ду и сулуде идеје о “мирољу­бивости” у време отворене ан­ти­србске по­ли­ти­ке и војних претњи Аустроугарске и Бугарске.

Бугарска улази у Велики рат

Иако Бугари не слове за де­мо­крат­ске првоборце јер њихове изворне заслуге за развој де­мо­кра­тије нису баш препознатљиве, овде се мора истаћи да су они, под врховном заштитом аустро­угар­ске и немач­ке војне си­ле, ис­тим тим силама помогли у завођењу и функ­ци­они­сању окупа­ци­о­не управе у Србији од септембра 1915. до 1918. го­дине.

Као да јој је то било мало, Бугарска се средином октобра 1915. године придружује Немачкој и Аустроугарској у рату прот­ив Србије (и Црне Горе). У међувремену, 5. октобра, савезничка Источ­на војска почела је да се искрцава у Солуну, са прилично нејасним намерама.

Србија се опирала колико је могла, али све је то било мало. За десет дана аустроугарске и немачке снаге узеле су Београд, Пожаревац, Смедерево и Голубац, после чега су кренуле у на­сту­пање према Крагујевцу. Недељу дана касније, 22. октобра, ауст­ро­угарска војска прешла је Дрину код Вишеграда, а до тога дана Бугари су већ били у Куманову, Штипу, Скопљу и Велесу. Србска војска морала се повлачити према југу, а очекиване по­моћи од француских и енглеских савезника, са солунског пра­в­ца, није би­ло. За свега месец дана ратовања, непријатељ је био у Нишу и Кра­љеву, у Лесковцу и Крушевцу.

Србска Врховна команда покушала да своје снаге при­купи у околини Приштине и да се преко Скопља пробије пре­ма Грчкој у сусрет савезницима. По невољи, Источ­ном војском командовао је тада један за србску судбину не­за­интересовани францу­ски генерал, по имену Морис Сарај (1856-1929) који је, у међувр­е­мену, не оба­ве­штавајући о томе србску страну, своје трупе повукао према Солу­ну. Тродневне тешке борбе усмерене на про­ла­з кроз Кача­ник, и даље према Скопљу и Солуну, показале су да је једина са­обра­ћајница са југом била пресечена и да савезничку помоћ отуд не треба очекивати.

Упоредо са Французима, и Енглези су се потрудили да осла­бе србске вој­не позиције, најпре тиме што су пропу­стили да обезбеде сао­бра­ћај­ницу од Ниша ка Солуну, чиме су допустили Бугарима да тај пра­вац ставе под сво­ју контролу,а србску војску и народ, у зим­ским ус­ло­вима, принуде на мукотрпно повлачење према арба­на­шким и цр­ногорским планинама. Кад је ова велика несрећна ср­б­ска коло­на пристигла на арбанашко при­мор­је, са њеним пре­ба­ци­вањем на Крф ипак није тек­ло ка­ко се мо­гло очекивати. Бри­тански став према срб­ској страни мож­да је најбоље “об­јаснио” њен министар војни Хо­рејшо Ки­чинер (1850-1916), рекавши нека два месеца ра­није да, “што се данас нала­зите (Срби – ИП) у те­шкој ситуацији, сами сте криви. Тврдо­гла­во сте од­би­јали да Бугар­ској учините кон­це­сије… Радије сте хте­ли да сви из­ги­нете него да Бугарима учи­ните уступке”.

Кад је србска војска почела да пристиже на Со­лун­ски фронт, Енглези су затражили од србске Врхов­не команде да приступи њеној реорганизацији, тако што би се формирало шест дивизија и, свака за себе, би­ла послата на западни фронт. Наравно, то је, на ог­ромно енглеско незадовољство, одбијено, што је у на­редном периоду био разлог енглеским генералима да делују против срб­ске војске; нису јој допуштали да кре­не у неки напад на непри­ја­теља, издејствовали су да једна руска бригада послата као помоћ србској војсци, бу­де уклоњена са Солунског фронта “како не би има­ла било какав контакт са српском војском” и послата на крај­њи грчки исток, а све то пратили су претњама да ће повући своје снаге са Солунског фронта. “Током чита­ве 1917. године непреста­но су радили иза леђа Ср­бији. Радили на очувању Аустријске мо­на­рхије, подр­жа­вали Италијане око Далмације и Истре, подстре­ка­ва­ли Ру­му­не да узму Банат, Бугаре да узму српске те­ри­то­рије северно од Македоније”.

Топлички устанак

Крајем фебруара 1917. године, Срби из то­пличког и јабланичког краја побунили су се против бугарске и аустроугарске окупације, али се, нажалост, о томе устанку четво­ронедељног трајања мало зна на другим србским странама. По прилици, најтеже последице по историјско памћење о Топ­личком устанку оставио је антисрбски обојен “теоријски приступ” срб­ских идеолога новијег времена. У БроЗЛОвој (1892?-1980) Југо­славији, истина о томе била је углав­ном недоступна, пошто је но­вој комунистичкој власти – преко свога неприкосновеног чел­ника врло блиског римокатоличкој јереси – и иначе заин­те­ресо­ваној за сузбијање такозване “српске хегемоније” и за ос­тва­рење “срп­ско-бугарског братства”, било особито стало да уло­га бугар­ске по­литике и војске у Топличком устанку остане у што дубљој сен­ци и, по могућ­ству, непримећена.

Казује то и једно тумачење представљено 1950. године као на­водна исто­риј­ск­а истина: фебруара 1917. године букнуо је у оку­пи­раној Топлици и Ја­бланици устанак, “као реакција становни­штва тих крајева на кр­ва­ви терор окупаторских аустријских и, нарочито, бугарских вла­сти… Непосредни повод устанку била је наредба бугарских власти о мобилизацији свег мушког српског становништва од 17 до 50 го­ди­на. Устанак је, захваљујући борбе­ном расположењу народа, у почетку имао успеха и довео до осло­бођења Прокупља, Куршум­лије и Жупе. Али када су против по­бу­њеника упућене три диви­зије аустријске и бугарске војске, у­с­та­нак је крајем марта 1917 го­ди­не био у крви угушен. После угу­шивања устанка усле­дила је зверска освета окупатора над становништвом Топлице и Јабла­ни­це, у којој је убијено 20.000 људи” (Историјски архив Ко­му­ни­стичке партије Југославије, Том ИИИ Со­ци­јалистички покрет у Србији 1900-1919, Београд 1950, 337).

Цифра од 20.000 жртава и није баш много вероватна, пошто су је “југословенски” социјалисти србског порекла позајмили од бугарских окупаторских извора – и једнима и другима био је ос­но­в­ни циљ да се злочиначки бугарски учинак у Топлици макси­мал­но смањи. До цифре од 25.000 жртава дошла је Међународна ан­кетна комисија за утврђивање бугарских ратних злочина (Добро­сав Љ. Илић, Топлички устанак 1917. и његове старе­ши­не, Нови Сад 2000, 57), док је Ан­ке­тни одбор Народне скупштине Краљевине Срба, Хр­ва­та и Сло­венаца утврдио да је побијено 35.000 цивила (Миливоје Перовић, Устанак на југу Србије 1917, Београд 1954, 206). Коста Пе­ћанац, кључна личност у Топличком устанку, вели да је укупан број жртава износио читавих 40.000, урачунавајући овде и цивиле и устанике. Професор историје Дра­гош Церовић из Про­купља, пореклом из Дробњака, вели да су “само у мом Топличком крају Бугари, које су наоружали Немци, побили преко тридесет пет хиљада душа! У Лесковцу преко десет хиљада, у Сурдулици око три хиљаде, да више не набрајам. Више од половине мушка­раца у Србији, дораслих за борбу, није доче­ка­ло 1919. годину”.

Малочас поменута “историјска истина” изведена је из зва­ничних ставова некадашње Србске социјалдемократске странке према стању у окупираној Србији, формулисаних новембра 1917. године за потребе социјалистичке Интернационале, у данима док је сећање на Топлички устанак било још врло свеже. Прои­сти­ца­ло је из тих ставова да је званичну политику “софијских го­спо­дара” према србском народу наметнула “реакционарна банда раз­бо­ј­ни­ка” на челу са председником бугарске владе Василом Хри­стовим Радославовим (1854-1929).

“Ови људи, који су децени­јама терори­са­ли свој народ, били су врло мало склони да поштеде ста­новни­шт­во потпуно покорено у једној окупираној об­ласти. Неве­ро­ват­ним системом насиља и методичном полити­ком истребљи­ва­ња Срба ови зликовци хоће да припреме терен за хе­ге­монију Бугарске на Балкану и за ства­ра­ње бугарског царства под скиптром Кобурга. Злочини које су ове индивидуе починиле у српском народу без­бројни су”, а поре­дак успостављен на окупи­раним територијама далеко је од ика­к­вог права или морала. “У бу­гарском делу Србије не зна се за су­до­ве. Тек у последње време установљен је у Нишу је­дан суд који има да служи за целокупну српску окупирану об­ласт. Тамо полиција, регрутована из најмање препоручљивих слојева становништва, има неограничену власт. Лична слобода сваког срп­ског грађанина, као и његов живот, за­висе потпуно и искључиво од добре воље сваког полицијског а­ген­та, сваког бугарског жан­дарма. Батине ко­је се деле људима, же­нама, деци и старцима пред­стављају не­што… најобичније… Стар­ци, старији од 60 година – не само по селима, већ и по варо­ши­ма – добијају по 75 батина што ни­су поздравили каквог жан­дар­ма. Јед­на жена, у чијој кући станује један бугарски официр… осуђује се на 25 батина ако официр уобрази да је чар­шав на столу у његовој соби ружнији од чаршава на столу његове газдарице. Један срп­ски судија… сваког дана мора да струже дрва за бугарске учитељице које бесплатно станују код њега, ако не жели да га осуде на бати­нање. Могло би се навести без­број сли­ч­них случајева. У овим областима Срби су срозани на право ро­бље, какво су били пре 200 година под турским јармом… У обла­сти оку­пираној од Бугара најелементарнија јавна безбед­ност није зага­ран­тована. Бугарске власти се служе, увек под прет­њом смрт­не казне, глобама и контрибуцијама… Безбројне разбој­ничке бан­де, толерисане од стране власти, које пљачкају и убијају све и свако­га, шетају се по целој области. Дешава се, чак и веома често, да су ови бандити тајни компањони официра, полицијских аге­ната и жандарма бугарских…

Онај ко би данас у тој окупираној области изјавио да је Србин и остао при томе – одмах би био оптужен за велеиздају и сам би се­би изрекао смртну казну. Сви српски списи, не само књиге из јав­них библиотека, већ и књиге из приватних станова, реквирирани су и спаљени. Најстрожије је забрањено, чак и у приватној препи­с­ци, да се пише српски… Новорођенчад крштавају бугарски попо­ви, само бугарским именима… У основним школама се предаје са­мо на бугарском, а наставу изводе учитељи и учитељице из Бугарске… Сва учитељска и свештеничка места, сва чиновничка места по општинама заузели су Бугари. На целој територији коју су оку­пи­рали Бугари нема ниједног јединог српског учитеља или свеште­ни­ка: сви су интернирани или просто побијени…

Један велики број Срба, које не стигну да побију у Србији, Бу­гари одводе у Малу Азију. Читаве породице из Источне Срби­је, же­не, деца, старци, силом се отржу од својих огњишта и вуку у Малу Азију. И није то никако лична или индивидуална казна… Хо­ће се пре свега да се из овог дела Србије удаље сви елементи спо­собни да развију националну снагу и да се ти елементи униште, да би се затим пришло побугаривању остатака становништва… Мно­го­бројне српске породице депортиране у Малу Азију под у­жа­с­ним околностима, осуђене су на смрт. Те су депортације, у ствари, само убијање Срба у масама”.

А Василије Трбић (1881-1962), рођен у Белом Брду, у Осеч­ком пољу, је­дан од оних који су се у четничком покрету нашли на самом по­че­т­ку, из­вестио је о свом боравку (по задатку до­би­је­ном од србске Врховне команде и Са­вез­ничке коман­де на Со­лу­н­ском фронту) то­ком августа 1916. године у око­лини Скопља, Приле­па, Ве­леса, Кава­да­раца, Кичева, Тетова и Гос­тивара, који су се тада налазили у са­ставу Краљевине Србије:

“У Прилепској, Велешкој и Кичевској околини убијено је пре­ко 2.000 душа, већином жена и деце. Читаве хајке дизале су се на не­заштићени народ и убијали и пљачкали, безчастили све до 1. фе­бруара прошле године. Има више од хиљаду примера, где су буга­р­ски војници силовали девојчице од 10 год. старости а небројени при­мери, где су поједини командири чета и батаљона, при ула­ску у село саопштавали војницима, да су те вечери све женске од 10 год. па навише њихове, докле је војска у селу. Нисам наишао ни један пример, да се неки бугарски официр одвајао и да је узи­мао народ у заштиту. У свим неваљалствима, сви су били соли­дар­ни”.

И навешћемо део оног о чему је сведочио др Арчибалд Рајс о збивањима у Врању, Сурдулици, Лесковцу, Топлици: “Непобитно се мо же доказати да није било убистава којима нису претходила му­чења. Агонија жртава била је продужена и оне би завршавале у страховитим мукама… Међу убијеним Србима прво место заузи­ма­ју свештеници”.

Кад се све то што је написано прочита или чује сâмо за себе, тешко да би се за Бугаре нашла иједна лепа реч. Знали су то и србски социјалдемократи, те су, за сваки случај, свој извештај о бугарским злочинима над србским народом у Топлици почели големим правдањима истих тих злочина:

“Пре но што почнемо да описујемо стање у бугарском делу Ср­бије (кажу тако, иако се ради о делу Србије под бугарском оку­па­ци­јом! – ИП), сматрамо за потребно да констатујемо једну ве­ома ва­жну чињеницу, која ће обрадовати све социјалисте уопште, а соција­ли­сте на Балкану напосе, а то је да треба правити веома јасну разлику између владајућих кругова у Бугарској и бугарског на­рода… Бугарски војник, а то ће рећи наоружани бугарски на­род, произвео је на целокупно српско становништво, свуда где је до­шао с њим у додир, добар утисак. Првих дана инвазије, када је сва­ки војник имао такорећи право над животом сваког покореног ста­новника, где је његово дискреционо право било неограни­че­но и ње­гова одговорност готово никаква, положај у областима по­ко­реним од стране бугарске војске био је много бољи. Било је много више реда и слободе него доцније, када се успоставила окупа­ци­она управа и када је »званични поредак« био заведен од стране уп­рављача… Прост бугарски војник имао је симпатија за српски на­род, коме га је вукла сродност народа, сродност која их сједи­њује, и он је врло добро разумевао ужасну ситуацију нашег поло­жаја. Дешавало се веома често да су ови синови бугарског народа пла­кали… што је Србија упропашћена и дубоко очајавали што виде ка­ко су Бугарска и Србија поново… увучене у братоуби­ла­чки рат”.

Левичарска логика

По логици (не)србских социјалистичких вођа, бугарске злочине у Србији извели су “бугарски управљачи”, иако је и њима самима јасно да, док су ти управљачи били у Бу­гарској, бугарски војници, “а то ће рећи наоружани бугарски на­род”, ма­ка­р понекад били названи и “најмање прпоручљивим сло­јем ста­нов­ништва”, окупира­ли су Србију, разоружали су србски народ на почетку окупаци­је, омогућили су успостављање бугар­ске управе, извели су про­го­не и убиства србских учитеља и све­ште­ника, депо­р­товање срб­ског ста­новништва у Малу Азију, и разне друге злочи­не који се могу сврстати у геноцид.

Назначени социјалистички лидери не поричу да је “устанак у марту о.г. (1917) који је избио у Јужној Србији… дао бугарским вла­с­ти­ма згодну прилику да покажу сву своју зверску свирепост”. Они, истина, констатују да “било би тешко рећи тачно како је мо­гао из­бити овај устанак”, али се зато својски труде да “наоружани буга­р­ски народ” представе као дечји вртић и да су за све криви србски завереници који су успели да умакну бугарској вла­сти. “Ван сваке је сумње да српско цивилно становништво није у томе (устанку) имало икаква удела. Цео тај устанак организован је и извршен од стране војника и комита српских, који су успели да умакну вла­с­ти­ма. Те су завереничке елементе врло вероватно по­државали бугар­ски и аустроугарски дезертери незадовољни сво­јим положајем… Како је српско становништво било разоружано од стране власти још на почетку окупације, није имало могућно­сти да се противи устаницима и да им се одупре. Оно је морало, воленс ноленс, да им даје храну, стан и да им послужи и у другим приликама. По себи се разуме да су бугарске и аустроугарске вла­сти те поступке тумачи­ли као непосредно учешће у устанку, те су ове јадне људе казнили смрћу… Око 20.000 Срба убијено је под тим изговором, од којих је највише 3.000 збиља учествовало у ус­тан­ку. Сви остали припада­ли су невином цивилном станов­ни­штву… Хиљаде жена и деце ин­тернирани су, а други побацани у за­творе. Тридесет и шест села око Лесковца потпуно је истреб­ље­но… Одведено је готово све му­шко становништво вароши Ни­ша, око 4.000 људи… Један поли­ци­ј­ски чиновник из околине Ниша хвалио се доцније да је он заклао више од 300 Срба. ‘У почетку је било доста тешко, морало се увек ви­ше пута бости ножем, али кад сам се извежбао, операција је ишла не може лепше бити: један ударац – и човек је убијен’… Вар­варство бугарских владајућих кру­гова прелази збиља све гра­ни­це”, закључују со­ци­ја­листички предводници избегавајући да у те “кру­гове” стрпају и војнике, и по­лицајце, и све оне који су учест­во­вали у интернирању, у за­тва­рању, у бодењу ножем, у стреља­њи­ма, у ис­требљењима. Хтело се то или не, тај “бугарски владајући круг” у све­му се мора изједна­чити са бугарским војником, односно “нао­ру­жа­ним бугарским на­ро­дом”, односно “најмање препоручљивим сло­јем становништва”, што је социјалистима у Србији и њиховим насле­д­ницима окупље­ним у Кому­ни­стичкој партији и, касније, у Савезу комуниста, мо­рао бити јак изговор да се о Топлич­ком устанку пише што мање.

Или, још боље, да се о њему ћути.

На трен, да ли случајно, прекинута је ћутња

Из писања бугарских медија, могли смо почетком фебруара 2021. године сазнати да је Драган Симеуновић, про­фе­сор на Факултету политичких наука у Београду, изјавио у једном интер­вјуу за Националну ТВ ИН4С да су “Бугари познати по звер­ст­ви­ма које су чинили где год су крочили. Немци су убијали, а Бугари су се иживљавали. Имали су чак одред за силовања”.

Бугарска страна оценила је да су те изјаве “изразит пример упо­требе језика који шири мржњу и према Бугарској и Бугарима”, због чега је од Државе Србије затражила извињење.

Знајући да званичну Државу Србију не занима шта о нечему, било чему, укључујући питање шта учинити са бугарским захтевом, могао сам се само присетити да сам 6. септембра 2018. године, не знам којим поводом, Предсднику Србије послао писамце са неким не особито “извињавајућим” подацима (и иначе садржаним у овде датом текстићу), укључујући и информацију да су Бугари пре четрдесетак го­дина на Београдском сајму књига излагали карту која је запад­ну бугарску границу смештала на Великој Морави (тамо где су је, у складу са наводним “начелом народности” на Берлинском конгресу 1878. године видели Енглези) и, јужније, све до Охридског језера. Остало ми је непознато да ли су Маћедонци због тога протестовали, али ме је то, можда сасвим без везе, подсетило како су још и броЗЛОвском времену јадиковали да, ако је Балкански рат донео Србији осло­бођење од Турака, то је за њих био почетак ропства.

Будући да Хрватска себе сматра аустоугарском наследницом, што укључује и право на територије које је Аустроугарска, макар и на кратко, држала по окупацијом (а за време Великог рата то се односило и на Србију), она рачуна бар са подручјем западно од Велике Мораве, до границе са Бугарском. Због тога што постојеће граничне линије сматрају својим “билатералним питањем”, и Загреб и Софија противе се уласку Србије у Европску унију, али и постојању Србије као Државе.

То за почетак јер “прави” Хрвати – ослоњени на павелићевско-броЗЛОвско искуство стицано кроз Јасеновац, Пребиловце, Јадовно… налик ономе бугарском из Топличког устанка –

веле да се Хрватска протеже све до Урала!

Илија Петровић / Васељенска