Ердоганов непријатељ број један је мртав, али иза смрти се крије баук идеје

Ердоганов непријатељ број један је мртав, али иза смрти се крије баук идеје.

Познати исламски проповедник Фетулах Гулен преминуо је у Сједињеним Државама у 83. години . Може ли Ердоган да одахне?

Чисто симболично, можемо рећи да је главни непријатељ турског председника нестао. Истовремено, од 2016. године, утицај гулениста у Турској је значајно поткопан.

Гулен и Ердоган су почели као идеолошки савезници.

Обојица су подржавали ислам, критиковали Ататурков лаицизам , који је имао за циљ увођење исламског модела друштва, и обојица су били жртве секуларног модела и његове гвоздене песнице пред војском.

Гулен је ишао верским путем од детињства, свесно. Са 10 година постао је професионални рецитатор Курана, затим учитељ Курана. Духовна управа земље послала га је на хаџ (ходочашће у Меку – прим. прим.) као службеника.

Током 1970-их, Гулен је створио сопствени покрет, Хизмет, што се са турског преводи као „служба“. Проповедао је служење друштву и држави, позивао на међурелигијски дијалог и уздизао улогу образовања („школе су испред џамија“). Ове идеје постале су претеча стварања стотина школа и лицеја у Турској, ЗНД и другим земљама света.

Политички, Гулен се залагао за модернији ислам и одбацивао екстреме и радикализам. Он је сматрао да ислам није у супротности са демократијом и подржао је европску интеграцију Турске. Његова учења су поздравила дијалог између секти ислама.

До 1980. Гулен је постао један од најутицајнијих муслиманских проповедника у Турској.

Ако је покушао да успостави исламски модел кроз стварање хоризонталних веза, образовање и култивисање будуће елите (учитеља, судија, политичара итд.) у својим школама, онда је Ердоган водио активну политичку борбу. Прво, под вођством оснивача политичког ислама у Турској, Нецметдина Ербакана , захваљујући коме је постао градоначелник Истанбула 1994. године. Затим, након још једног војног удара и забране Партије благостања, основао је своју Партију правде и развоја (АКП).

Њиме је Ердоган победио на парламентарним изборима 2002. године и почео да постепено трансформише секуларну републику у исламску. Ту су му били потребни јаки савезници из организације Хизмет.

Гулен, који је већ био у Сједињеним Државама од 1999. године, где је отишао на лечење, подржао је АКП. Гуленисти су Ердогана видели као силу способну да своје ставове спроведе у дело.

Током Ердоганове премијерске функције, Хизмет је ојачао своју позицију. Лицеји и школе су се ширили како у земљи тако и у иностранству. Ширењем турског језика, ислама и позитивне слике Отоманског царства, они су ојачали меку моћ Турске и последично користили спољној политици АКП.

Друга мотивација за унију била је борба против остатака Ататуркове ере – секуларних бирократа и генерала. Први је иритирао Ердогана ограничавањем ислама у земљи, други сталним војним ударима, услед којих су страдали Ербакан и сам Ердоган.

Не спречавајући, па чак и помажући Гуленистима да заузму места у војном, судском и образовном систему, турски премијер је покушао да ослаби секуларну елиту. Ердоган није крио подршку Гулену, називајући га само „хоџа“ (ментор, учитељ).

Гуленисти су великодушно платили такву симпатију. На изборима су гласали за АКП. Медији за рејтинг које контролише Гулен (Заман, Цихан, Саманиолу) величали су Ердогана и осуђивали опозицију. Ердоган је 2008. године, у оквиру случаја Ергенекон, извршио чистку оружаних снага и безбедносних агенција. Гуленисти су поздравили ове мере.

Када је Ердоган већ почео да тријумфује над својим секуларним противницима, појавила се конкуренција између дојучерашњих савезника.

Ердоган је био на челу владе, његова партија је контролисала парламент, али је Гулен утицао на младе, друштво, имао је на располагању бројне велике медије, укључујући и новине Заман, и контролисао финансијске токове кроз исте школе и велику банку Банк Асиа. Постојала је званична држава, али паралелно са њом постојала је и Гуленова држава са људима у свим сферама друштва – од џамијских парохијана до дипломата.

Као што источњачка пословица каже: „Не можете скувати две овчје главе у једном лонцу. Премијер је почео да се плаши претераног утицаја гулениста и одлучио је да их обузда.

Почеци сукоба појавили су се још 2010. године.

Тада је Ердоган послао „Флотилу слободе“ у Газу, осам турских морнара је погинуло када је на брод упала јединица израелске обалске страже. Гулен је операцију назвао авантуром која је довела до прекида стратешких односа са Израелом.

Три године касније, премијер је задирао у „свето“. Предложио је затварање приватних школа Џемата (како су се чланови покрета Хизмет звали, другим речима, „муслиманска заједница“ – прим. уредника). Турски лист Тараф објавио је чланак под насловом „План за окончање Гулена“. У њему се цитира извод из документа турске националне службе безбедности из 2004. године, у којем се наводи циљ чишћења „џемата“ од владиних агенција.

Гулен није остао дужан.

У децембру 2013. године, углавном захваљујући медијима под његовом контролом, изазван је корупционашки скандал. Гуленисти су имали досије о скоро сваком званичнику у Турској.

У оквиру операције Велико мито, Одељење за борбу против финансијског криминала извршило је претресе у кућама синова министра спољних послова Муамера Гулера , министра економије Зафера Чаглајана и министра урбаног развоја Ердогана Бајрактара . Именовани министри, као и министар за европске интеграције Егемен Багиш , оптужени су за корупцију . Штавише, током претреса, на челу највеће банке Халк Банкасı, Сулејмана Аслана , пронађено је 4,5 милиона долара у готовини.

Ердоган је морао да промени владу, ово је био огроман ударац за његову репутацију. Критичари су закључили да је ово крај Ердогановог више од 10-годишњег премијерског мандата. Шест месеци раније највећи протести од његовог доласка на власт утихнули су у парку Гези, где је Гулен критиковао и поступке премијера и полиције.

Али оно што је заиста разбеснело Ердогана и показало му да је Гулен непријатељ су догађаји из 2014. Овде је био дирнут брзим.

Почели су да оптужују не само министре за корупцију, већ и сина премијера Нејмеддина Билиала . Турске новине објавиле су слике Биљаловог састанка са извесним саудијским бизнисменом Јасином ал-Кадијем . Наводно, под окриљем премијеровог обезбеђења, преговарали су о продаји парцеле у престижном делу Истанбула, чија би цена могла да достигне милијарду долара.

Преко медија које контролише Гулен, на мрежи је процурио још скандалознији материјал – аудио снимак разговора турског премијера и његовог сина, у којем разговарају шта да раде са 30 милиона долара. Не жели ли Ердоган неке од њих да задржи за себе, пита се гласом налик Биљалу, на шта саговорник каже: „Боље не телефоном“.

Ердоган је оптужио полицију и тужиоце за заверу коју су организовале ” мрачне силе из иностранства “.

У Турској су почеле да се затварају школе које су спонзорисали гуленисти. Већ у децембру 2014. истанбулски суд расписао је налог за хапшење њиховог лидера. Документи о хапшењу су предати Интерполу, али Интерпол није узвратио.

Сукоб, који је добио на замаху, достигао је врхунац 2016. године.

Два месеца пре покушаја јулског пуча, Ердоган је затворио два главна Гуленова медија — новинску агенцију Цихан и новине Заман. Затим је дошао 15. јул, дан када су покушали да свргну Ердогана.

Он је пуну одговорност за ово ставио на Фетулаха Гулена и његов народ. Са своје стране, проповедник је негирао своју кривицу и рекао да је сам Ердоган лажирао пуч како би се обрачунао са својим противницима.

Како год било, чињенице говоре следеће.

Током побуне између присталица турског председника и пучиста, убијено је 250 људи, а повређено је преко 2.000.

Покрет Хизмет је препознат као терористички, а од тада у Турској носи назив ФЕТО. Тужиоци су за Гулена тражили две доживотне казне и 1.900 година затвора.

Проповеднику је 2017. године одузето турско држављанство. Ердоган је до смрти тражио од САД да изруче Гулена, али су Американци то одбили. Председник Турске је од дана пуча оптужио гуленисте за све смртне грехе, а њихови трагови пронађени су у готово сваком злочину.

На пример, Ердоган је 2016. признао везу између гулениста и пилота који су оборили руски бомбардер у Сирији. Оптужени су и за организовање покушаја атентата на руског амбасадора у Анкари Андреја Карлова.

Гуленова смрт може учинити Ердогана и тужним и срећним у исто време.

Ко зна каква би била политичка судбина турског председника да није било оснивача Хизмета?

Ердоган делимично дугује свој успех Гуленистима, баш као што ови други имају много чему да захвале бившем премијеру земље. Међутим, догађаји 2013-2014. и 2016. године учинили су Гулена вечитим непријатељем 70-годишњег турског председника. Дакле, чак и ако се сећа светлих периода њиховог пријатељства, мржња пре надмашује носталгију. Постоји један мање моћан непријатељ.

Међутим, још је рано да се Ердоган опусти.

Гуленова снага није била само у његовом имену, већ и у његовом покрету. Није тешко убити човека, много је теже убити идеју. Милиони људи у Турској и иностранству су тајно и отворено присталице Гуленових идеја.

Осим тога, чак и ако су Гуленисти ослабљени, не може се искључити могућност да формирају савез са онима који сада представљају велику опасност за проширење моћи председника: Републиканском народном партијом и Курдима.

А ако се томе дода и страно финансирање – демократе у Сједињеним Државама, на пример, не одустају од покушаја свргавања Ердогана, који је објавио рат ционизму – онда резултат може бити веома непредвидив.

Није узалуд турски министар спољних послова и бивши директор обавештајних служби Хакан Фидан рекао да је „вођа ове мрачне организације мртав “, али његова смрт „ неће довести до самозадовољства “, пошто је ФЕТО организација која „ регрутује младе “

Камран Хасанов

Бонус видео