ПРИЗИВА ЛИ СЕ НОВА УГАРСКА ОКУПАЦИЈА: Осврт на странпутице

Господине Председниче Републике Србије,

За почетак да кажем да сам у својој књижици Странпу­тице српскога питања, Нови Сад 2007, на стране 216. и 217, под насло­вом “Поново под угарском окупацијом”, уврстио следеће:

“У тексту ‘Свети Тома и на табли’, објављеном на 45. страни београдских ‘Вечерњих новости’ од 22. августа 2005, пише да се ‘у варошици, у средњој Бачкој – Србобрану, то­чак историје поно­во окреће. Право­снажном судском пресу­дом, на званичним таб­ла­ма и натписима уме­сто на мађар­ском Сзрбобран, писаће традици­о­нали мађарски назив овог места Szenttamas’. Дошло је до такве ситуације због то­га што је ‘једним својим решењем од пре две године, покрајин­ски секре­таријат за прописе, управу и националне мањи­не обавезао локал­ну самоуправу у Србобрану да се… на зва­нич­ним таблама и натпи­си­ма који је исписан на мађарском је­зику уме­сто Србобран (или SSzrbobran) користи традицио­нал­ни ма­ђарски назив места ко­ји гла­си Szenttamas. Скупштина општине се своје­времено жалила на ово решење, а општински јавни право­брани­лац је покренуо уп­равни спор. После две године, колико је тра­јао, Окружни суд је правоснажном пресудом потврдио зако­ни­тост рада наведеног покра­јин­ског секретаријата и право на служ­бену употребу традици­онал­них назива насељених места на јези­ци­ма националних мањи­на’.

У овде преузетим редовима, као и у целом објављеном тексту, кључне речи су, несумњиво, тра­диционални мађар­ски назив. Према тумачењу извесног Та­ма­ша Корхеца, пред­стављеног као по­крајински секретар за прописе, управу и наци­о­налне мањине (да не бјеше под тијем именом / не шћаше се бојат од урока), ко­ри­ш­ћење тих речи, и права која из њих происти­чу, засновано је на За­ко­ну о заштити пра­ва мањина.

Ако је тако како човек каже, а нема разлога да се не верује ни њему ни наведеном Закону, онда је све то једно­ставна потврда да поред наивних и приглупих Срба све мо­же да прође.

И пролази.

Поново се уводи угарска окупација Војводине Србске, налик оној која је постојала од 1941. до 1944, од 1914. до 1918, а богами и оној од коју деценију раније; то тамопо­ме­нутом Тамашу Достану, не­ка­дашњем политичком угледни­ку из Србобрана, и није зазорно да отворено призна. Ако је савременим маџарским окупато­ри­ма пошло за ру­ком да, мимо званичног назива Србобран, наметну Szenttamas (све сам Тамаш до Тамаша!), као један од традиционал­них ма­џарских назива, али и оних ‘99 одсто случајева (у којима се) ова одлука спроводи без икаквог отпора’, треба очекивати да ис­ти ти Маџа­ри без отпора натуре и Délvidдék, маџарски традици­онални назив за ове крајеве током вишевековне угарске окупа­ци­је, те да у званичну употребу врате и назив Јужна Угарска.

А да се заиста ради о још једној угарској окупацији, види се и из податка да речени Закон и не помиње ‘тради­ци­оналне’ србске називе и њихово враћање у редовну употре­бу у србским крајевима северно од Саве и Дунава, макар и у складу с истим тим За­ко­ном, на пример: Краљевина Југо­славија (између двају светских ратова), Краљевина Србија (бар пет или шест дана, од доношења двеју одлука о присаје­дињењу Срема, Баната, Бачке и Барање Кра­љевини Србији), Војводина Србска, односно Војводство Срби­ја и Тамишки Банат (од Мајске скупштине 1848. до укидања, админи­стра­тивног и идеолошког, мада је војводски наслов и после тога остао у ионако предугој титули аустро­угарског цара).

Повратком традиционалној угарској ојконимији у Војводини Србској наговештава се коначни слом србске на­ци­оналне мисли и нестајање српског националног бића не само на овом делу Српске Земље”.

Господине Председниче,

Овај текст је 25. августа 2005. године послат новосад­ском дописни­штву београдских “Вечер­њих новости” (novosti@nscable.net) као коментар на репортажу објављену пово­д­ом пресуде ново­садског Окружног суда да се на званичним таблама у Србобрану користи и традиционални маџар­ски назив тог места. Четири да­на касније “откривено” је да, наводно, по­рука (емајл) “није при­мљена”, те је текст поново послат; овога пута било је све у реду, али је редак­ција “Вечерњих но­вости” избе­г­ла да га објави.

Данас, томе се може додати да је Лига социјалдемо­крата Војводине саопштила 24. новембра 2018. године да су “непознати по­чиниоци црном бојом прешкрабали мађар­ски назив (Sari) села на таблама на улазима у Алекса Шан­тић” и, истовремено изјави­ла да “најоштрије осуђује овај скан­далозни чин којим се покуша­ва избрисати чињеница да у Војводини живе припадници разли­чи­тих националних заједница, због чега је важно да се подржава њи­х­ово право на употребу језика и писма којим се служе”.

Табла заиста јесте “прешкрабана” јер је објављена ње­на слика, али то, само по себи, уопште не значи да тај “скан­да­лозни чин” негира постојање “различитих националних заједни­ца” и “њихо­во право на употребу језика и писма ко­јим се служе”.

Нешто је друго у питању, али лигаши то с разлогом прећуткују: њихов несрбски дух (чак антисрбски!) стаје тако у заштиту прикривених тежњи маџарске националне мањине да, док Србија покушава да онемогући шиптарску сецесију Косова и Метохије, започне поступак за осамостаљење Вој­водине Србске.

Претходни део тога посла већ је обављен: Национални савет маџарске националне мањине, са седиштем у Суботи­ци, поодавно је на својој званичној “веб” презентацији обја­вио ‘Назив насељених места у Војводини на маџарском’ – у 45 (че­трдесет пет) општина пописано је око 380 (триста осам­де­сет) насеља имено­ва­них по номенклатури наслеђе­ној из традиционалног времена док су се Банат, Бачка и Срем налазили под угарском окупацијом.

Као пример (макар и без потребних акцената) биће на­ређано нешто од оних ‘99 одсто случајева’ у којих се одлука о традиционалној угарској ојконимији у Војводини Србској ‘спроводи без икаквог отпора’:

Pardan – Међа

Моdos – Јаша Томић

Маgyаritabe – Нови Итебеј

Rarod – Милетићево

IstvanfØlde – Крајишник

Ferdinandfalva – Нови Козјак

Nagytoseg – Нови Козарци

Тоrontalvasarhely – Дебељача

Petre – Владимировац

Valkaisor – Стеријино

BegaszentgØrgy – Житиште

Saresa – Сутјеска

Nagybecskerek – Зрењанин

Bulkeszi – Маглић

Оker – Змајево

ТØrØкbecse – Нови Бечеј

Тiszakalmanfalva – Будисава

Тiszaszentmiklos – Остојићево

Nagyfeny – Стари Жедник

SzentfòlØp – Бачки Грачац

Bacsszentivan – Пригревица

Szikics – Ловћенац

Szepliget – Гајдобра

Kereny – Кљајићево

Kisker – Бачко Добро Поље

Szolnok – Жарковац

Dombo – Раковац… (http://www.mnt.otg.rs/sr-latn/dokumentum/naziv-naseljenih-mesta-uvojvodini-na-madjarskom).

У тренутку када то такозвана међународна заједница оце­ни прикладним, маџарски именослов насељених места по Војводини Србској послужиће маџарским сепарати­сти­ма (а то ће подржати и њихови антисрбски истоми­шље­ни­ци) као несумњив доказ да је Војводина Србска, у маџар­ској номен­клатури Vajdasag Autonom Tartomany, изворна маџар­ска зе­м­ља, да су називи појединих места исписани на маџар­ском је­зику старији од србских (неки од тих србских “мла­ђи” су од сто година), да су Срби у тим крајевима новији на­род­носни слој (од јуче, такорећи), те да то потврђују и “зна­ња” званичне а јадне историј­ске “нау­ке” у Срба о недугој србској ста­ри­ни у Панонији.

Тешко је предвидети када ће се такозвана међународна заједница упустити у тај злочиначки подухват, али искуство са шип­тар­ским терористима, као и оно што се пред нашим очима деша­вало у Хрватској, Маћедонији, Херцеговини, Бо­сни и Црној Гори, требало би да на власт у Србији (и не само на власт, већ и на Србе који србски мисле) делује отре­ж­њу­јуће.

За почетак, требало би изменити прописе који допу­шта­ју да се топонимија по Србској Земљи прилагођује срб­ским непријатељима, те да се именовање сваког појединог насеља прилагоди топономастичкој пракси у суседним зем­љама; не верујем да је ије­дно место у Маџарској обележено србским називом и на србском језику, ћирилицом.

А могло би јер их има: Будимпешта, Срб­ски Ковин, Стони Београд, Батања, Чобанац, Сегеди­н, Лов­ра, Баја, Сириг, Сантово, Деска, Чонград, Шошкот…

И, на крају, да поновим: Повратком традиционалној угар­ској ојконимији у Војводини Србској наговештава се ко­начни слом србске националне мисли и нестајање србског националног бића не само на овом делу Србске Земље”.

Није “стављено” у писмо јер је његов пошиљалац, наиван какав је, био уверен да Председнику Републике Србије није могло бити непознато да, макар колико Маџарска деловала пријатељски према Србима, Срби стално морају имати на уму да је вест о потпи­си­вању Тријанон­ског уговора о миру (јуна 1920), у Маџарској, наследници у Великом рату поражене Угарске, пропраћена тугован­ком “Не, не, никада”, којом су поставили идејну и стварну основу буду­ћем снажном реваншистичком покрету против наводног “непра­ведног мировног уговора”. Или, како је то Вук Винавер (1927-­1986) записао у једној својој историјској студији, “мировни уговор је испунио же­ље милиона угњетених народа старе Угарске и био је свакако ма­ње зло од постојања старе маџарске државе. Жесто­ки напади на овај уговор омогућили су маџарском режиму да ојача своју власт у Мађарској и да дан који је међународним ак­том санкционисао стварање нове, мале Мађарске, али и ослобо­ђење Ердеља, Сло­ва­чке, Војводине итд, претвори у дан од кога је почињала борба нове мађарске државе против суседа”.

Чини се да у Србији нема отпора таквој “борби нове мађарске државе против суседа” јер да има, не бисмо из једне наводно “културне и образов­не” еми­сије но­восадске Телевизије (9. марта 2003) могли “научити” ка­ко је Тријанонским ми­ровним уговором из 1920. године угар­ска др­жа­ва осакаћена, а ма­џарски народ дожи­вео несрећу и трагедију, те да се на­ци­онал­но пробуђеним маџар­ским матуранти­ма у бечејској гим­на­зији (можда и другде) масовно дају матурски ра­дови на ту те­му.

То теоријски, а практично – на легално деловање оне маџарске странке “Јобик” у Војводини Србској може се гледати као на труд ововремених Маџара да не оду­стају од тога “никада” и да, с ослонцем на европску антисрбску политику, ишчекују мање или више геноцидне околности у којима ће Три­ја­нонски уговор бити поништен.

Али је сасвим извесно да смо заборавили поруку др Арчибалда Рајса (1875-1929), насталу недуго пошто је сачинио онај извештај о зло­чинима и угарске војске у Мачви, да “мислимо увек на то и гово­римо увек о то­ме”.

Писмо је нашло свога читаоца

Неочекивано, потписнику ових редака стигла је 17. априла електронска порука Генерал­ног се­кретаријата Председника Републике Србије, писана 1. априла, под 02 Број 07-2-1386/2019. године, са потписом генерал­ног секретара Николе Селаковића:

“Поводом дописа који сте упутили председнику Републике Алек­са­н­дру Вучићу, са примедбом на називе појединих насеља у АП Војводини, обавештавамо Вас о следећем:

Надлежности председника Републике утврђене су Уставом Ре­пу­бли­ке Србије. Према Уставу, председник Републике нема ов­лашћења да поступа по Вашој молби.

Господине Петровићу, и поред наведених чињеница, а у жељи да по­м­огнемо на било који начин, обавештавамо Вас да смо Ваш допис про­следили Министарству управе и локалне самоуправе са молбом да над­лежне службе сагледају наводе, као и да о томе будете обавештени пи­сменим путем у законском року”.

Дан касније, “с особитим поштовањем” поручено је “Уваже­н­ом Господину Генералном секретару Председника Репу­блике Србије”:

“Заиста нисам очекивао одговор, али кад се то већ десило, же­лим да укажем на две грешке у њему:

Прва: недопустиво је и потцењивачки да се функција Председ­ника Републике пише малим почетним словом, као што је то учињено у пасусу који говори о његовој (не)надлежности; и

Друга: нисам ја писао молбу Председнику Републике, ја сам указао на могуће погубне последице противдржавног именовања превеликог броја војвођанских насеља наводним традиционалним маџарским називима. А Председник Републике не би смео да се лишава обавезе да чува територијални интегритет Републике Србије.

Но, моје је да укажем на невољу, а ваше – да чујете или да пречујете”.

А 19. априла, пошто сам, ко зна због чега, завирио у електронско издање подгоричких “Српских новина”, написано је ново писмо Гене­рал­ном секретару Председника Републике Србије:

“Уважени Господине Генерални секретаре Председника Репу­бли­ке Србије,

Малопре, сасвим случајно, наиђох на текст којим се потврђује моје предвиђање да ‘ово јолдаш добро бити неће’.

Стога, предлажем да и Ви и Ваш Шеф ово погледате:

http://www.srpskenovinecg.com/svijet/69468-orban-ukrajina-podeal-62387564287

И да то, како кажу Бачвани, добро утубите јер, биће томе сут­ра-прекосутра сто година, константа маџарске политике садржа­на је у жељи, и захтеву, и очекивању, да се поништи Тријанон­ски уговор”.

А у тексту са наведенога линка, преузетог од “Спутњика”, пише и ово:

“Премијер Мађарске Виктор Орбан предлагао је Пољској током украјинске кризе да поделе територију Украјине, тврди пољ­ски посланик Славомир Нитрас.

‘Орбан нас је наговарао током украјинске кризе да заузмемо и поделимо украјинску територију’, рекао је Нитрас.

Он је изјавио да је Орбан врло ‘опасан и паметан човек’ који жели да ревидира границе у Европи.

Коме и када је мађарски премијер то предложио, Нитрас није навео.

Односи између Украјине и Мађарске су погоршани због украјинског закона о образовању, којим се крше права националних мањина на школовање на матерњем језику. Будимпешта сма­тра тај закон ‘полуфашистичким’. Након тога стране су више пу­та размењивале непријатељске дипломатске мере”.

Подразумева се да су оба писма прећутана.

Управна и самоуправна надлежност

За велико чудо, 15. маја, уместо из Генералног секретари­ја­та Председника Републике Србије, стигао је одго­вор из Министарства државне управе и локалне самоуправе, под бројем 07-­00-­00150/2019-27 од 10. маја 2019. године, с потписом Државног се­кре­т­ара Ивана Бошњака (ljiljana.bekcic@mduls.gov.rs), како следи:

“Поштовани,

Актом Генералног секретаријата председника Републике, 02 Број:07-2-1386/2019 од 1. априла 2019. године, Министар­ству државне управе и локалне самоуправе од 23. априла 2019. го­дине, достављена је Ваша представка која се односи на тради­ционалне називе појединих насеља на језику националне ма­њине у АП Војводина.

С тим у вези, с аспекта надлежности овог Министарства, обаве­штавамо Вас следеће:

Устав Републике Србије у члану 10. утврђује да је у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, с тим што се службена употреба других језика и писама уређује законом, на основу Устава Републике Србије. Одредбом члана 79. Устава, између осталог, прецизирано је право припадника на­ци­оналних мањина на очување посебности, што подразумева и пра­во да у срединама где чине значајну популацију, традицио­нал­ни локални називи, имена улица, насеља и топографске ознаке буду исписане и на њиховом језику.

Законом о заштити права и слобода националних мањина (’Службени лист СРЈ’, број 11/02, ‘Службени СЦГ’ број 1/03-­Устав­на повеља и ‘Службени гласник РС’, бр. 72/09-др. закон, 97/­13-УС и 47/18), прописано је да на територији јединице локалне самоуправе где традиционално живе припадници националних ма­њина, њихов језик и писмо може бити у равноправној служ­беној употреби. Јединица локалне самоуправе ће обавезно својим статутом увести у равноправу службену употребу језик и писмо националне мањине уколико проценат припадника те национал­не мањине у укупном броју становника на њеној територији до­стиже 15% према резултатима последњег пописа становништва. На територијама где је језик националне мањине у службеној упо­треби имена органа који врше јавна овлашћења, називи једи­ница локалне самоуправе, насељених места, тргова и улица и дру­ги топоними исписују се и на језику дотичне националне мањине, према њеној традицији и правопису.

Законом о службеној употреби језика и писама (’Службени гласник РС’, бр. 45/91, 53/93, 67/93, 48/94 101/05-др, закон, 30/10, 47/18 и 48/18-испр), прописано је да су на подручјима Републике Србије на којима живе припадници националних мањина у служ­беној употреби, истовремено са српским језиком и језици и писма националних мањина, на начин утврђен законом.

Сходно Закону, службеном употребом језика и писма сматра се и употреба језика и писама при: исписивању назива места и других географских анзива, назива тргова и улица, назива органа, организација и фирми, објављивању јавних позива, обавештења и упозорења за јавност, као и при исписивању других јавних натписа. У службеној употреби текст на језицима и писмима нацио­нал­них мањина исписује се после текста на српском језику испод или десно од њега, истим обликом и величином слова. Ако је више језика националних мањина у службеној употреби, текст на тим језицима исписује се после српског језика по азбучном реду.

С обзиром на то да је Закон о заштити права и слобода националних мањина установио, а Устав Републике Србије потврдио право на културну аутономију националних мањина којом је обу­хваћено и право на службену употребу језика и писама, у основне законе о службеној употреби језика и писама треба уврстити и За­кон о националним саветима националних мањина (’Службени гласник РС’, бр.72/09, 20/14-УС, 55/14 и 47/18) којим су регулисана овлашћења националних савета у погледу остварења права на службену употребу језика и писама.

Наиме, одредбама члана 22. Закона о национлним саветима националних мањина, између осталог, прописано је да национални савет: утврђује традиционалне називе јединица локалних са­мо­управа, насељених места и других географских назива на јези­ку националне мањине, ако је на подручју јединице локалне са­мо­управе или насељеног места језик националне мањине у служ­беној употреби; називи које је утврдио национални савет постају називи у службеној употреби поред назива на српском језику и об­јављују се у ‘Службеном гласнику РС’, а у случају националних савета чије је седиште на територији АП Војводине у ‘Службе­ном листу АП Војводине’ и да предлаже надлежном органу исти­цање назива јединице локалне самоуправе, насељених места и других географских назива на језику националне мањине.

Имајући у виду напред наведено, надлежни органи дужни су да се у свом раду и поступању придржавају свих релевантних прописа којима је гарантовано право на службену употребу језика и писама националних мањина, што подразумева и обезбеђивање означавања назива јединица локалних самоуправа, насељених ме­ста, тргова и улица и на вишејезичним таблама”.

“Селим–паши отпоздрав на писмо”

Овај “исцрпљујући” министарски одговор заслуживао је да се ко­ментарише и, са све пошиљаочевим потписом, пошаље на три електронске адресе – predstavkegradjana@predsednik.rs, ljiljana.bekcic@mduls.gov.rs и kabinet@mduls.gov.rs -, како следи:

“Господо из разних кабинета, представки, мини­стар­става и генералних и других секретаријата,

Или нисте прочитали оно што сам ја писао, или вас уопште не интересују државни и национални интереси Др­жаве Србије и Србскога Народа.

Баратање којекаквим чланцима и сличним беспо­сли­цама служи само за засенити простоту, а истина вас уопште не занима. Помињете некакве проценте, а не зна­те, јади вас не знали, да је маџарска национална ма­њи­на дала наводна традиционална имена и местима која су поприлично испод ‘законске’ процентуалне ци­фре, чак и без иједног њеног припадника: Житиште – 1,99; Змајево – 7,01; Милетићево – 0; Јаша Томић – 8,41; Крајишник – 0,53; Сутјеска – 3.33; Нови Сад – 3,88; Зрењанин – 13,07; Нови Козарци – 0,48; Пригревица – 0,43; Владимировац – 0,53; Маглић – 0,59; Ловћенац – 2,90; Жарковац – 3,26; Бачко Добро Поље – 0,94…

Таква ваша процентуална логика даје за право, на при­мер, хрватској националној мањини да било које место у Вој­водини Србској, или било коју улицу у тим местима, на­зо­ве ‘традиционалним’ именима Анте Па­ве­лића, или Анте Старчевића, или кардинала Степин­ца, или Макса Лубу­ри­ћа…

Као што је, примера ради, Србобрану наденуто име ‘Свети Томо‘, иако тамо Хрвата скоро да и нема; 2002. године, међу 13.091 становником, било их је свега 134, један одсто.

Чудо је невиђено да, поред вас, Држава Србија и Срб­ски Народ још увек постоје”, будући да је и формулација члана 10. Устава Републике Србије, којим је Министарство управе и самоуправе оправдало “традиционална” права несрбске стране, довела до тога да ћирилица, тај понајзначајнији међаш не само србске духовности, већ и стварног опстанка србскога националног бића, буде сведена на “остатак мрачне прошлости”.

Скоро да се, у Србији, она не може срести ни на улици.

А на иницијативу овог потписника да се члан 10. Устава Републике Србије, по коме је “у Ре­пу­бли­ци Србији у службеној употреби српски језик и ћирилич­ко пи­смо”, прогласи неуставним и од Владе Републике Србије затражи да, у договору са Стра­начком скупштином Републике Србије, укине ту бесмисле­ну, некорисну, антисрпску и антицивилизацијску одредбу, Уставни суд је, под бројем ПР-95/2016 од 10. маја 2016. године и потписом Радо­вана Безбрадице, свога секретара, одговорио:

“Поводом Вашег поднеска од 19. априла 2016. године, којим сте тражили од Уставног суда да прихватањем ове ‘иницијативе’ покрене поступак за оцену уставности члана 10. став 1 Устава Ре­публике Србије и да сагласно начелу ‘заблуде о праву на употре­бу србског језика и ћириличког писма, која никоме не користи’, прогласи неуставним овај члан Устава, обавештавамо Вас да Ус­тавни суд није надлежан да поступа по наведеном поднеску”.

Што ће рећи: ни Уставни суд Републике Србије није у стању да у Србији заштити ћирилицу, онај малочас поменути понајзначајнији међаш не само србске духовности, већ и стварног опстанка србскога националног бића.

[table id=1 /]

Илија Петровић / Балканска геополитика