Муџахедини у Босни и Херцеговини. Део 1. Спољна подршка и начин уласка у БиХ организовања

Протекли рат у БиХ, у цјелокупном разумијевању његових узрока, посљедица и значаја, никад није тумачен и посматран у контексту глобалних геополитичких кретања и циљева западних држава и влада, са једне стране, те интереса исламских земаља са друге. Примарно је третиран локално, као међуетнички сукоб на периферији, са локалним актерима и узроцима закопаним дубоко у историји простора.

Рат у БиХ је међутим био геополитички пројектован, усмјераван и одржаван и сваки наредни, на овом простору, биће на исти начин изазван и подржан.

Зато се појаве које откривају матрицу обавјештајног дјеловања у процесу изазивања криза не смију потцијењивати и тумачити као искључиво „срљање“ посвађаних народа и њихових политичких и вјерских елита. Пуно је то озбиљније.

Улога западних обавјештајних служби заједно са службама моћних исламских земаља (Саудијске Арабије, Турске и Ирана) у креирању ове нестабилности али и регионалних сукоба како би се ријешио њихов конкретан политички проблем и реализовао за њих, конкретан и познат циљ, прилично је потцјењена. Саудијска Арабија и Иран, а повремено и Турска, су од 1992. године (и распада бивше, заједничке државе СФРЈ) у Босни и Херцеговини, присутне обавјештајно, хуманитарно, финансијски и политички са знањем и уз отворену подршку Сједињених Америчких Држава, Велике Британије и Француске.




Појава муџахединског покрета у БиХ веже се управо за тај савез и заједничко дјеловање, у Авганистану и Босни и Херцеговини, моћних западних сила и прије свега Саудијске Арабије. Улога оснивача и вође вехабија и муџахедина у рату у Босни и Херцеговини припала је бившем авганистанском ветерану, „ослободиоцу Кабула“, у ствари мулти-милионеру (доларском) по звању и имену: шејх Абу Абдулазиз Мунтесиба.

Овог духовног вођу, талибански борци у Авганистану познају под надимком Барбароса. Шејх Абдулазиз је 1994. године у листу Al-Sirat Al Mustaqeem представљен као духовни вођа и командант одреда Ел муџахедин у БиХ. У интервјуу о почецима џихада у Босни и Херцеговини, Шејх Абдулазиз је рекао: „Када је џихад у Авганистану завршен ослобађањем Кабула, отишао сам са четворицом бораца из Авганистана у Босну да видим шта се дешава. Желио сам провјерити истинитост извјештаја западних медија. И тачно, као што је о томе извјештавано. Тамо су босански муслимани прогоњени, многи су поклани а остали натјерани у изгнанство. Част њихових жена је укаљана само зато што су муслиманке.“.

Ветеран авганистанског рата је изнио процијену да у БиХ нема пуно муџахедина из арапских земаља и да их је већина дошла из западних земаља.

На присуство страних муџахедина у БиХ током посљедњег рата у тој земљи данас се, углавном, гледа као на познату чињеницу која, уз особне трагедије десетака хиљада људи и све остало што се догађало у том рату, представља тек успутну епизоду. Међутим, долазак ратних добровољаца афро – азијског поријекла, од којих неки до 1992. никада нису крочили на европско тло нити су чули за Босну, несумњиво је занимљив феномен чије су посљедице, на више начина и у другом контексту, у БиХ присутне до данас. Муџахедински покрет, каквим га данас знамо, настао је уз западну логистику током десетогодишњег рата у Афганистану, који је избио након совјетске окупације те земље 24. децембра 1979.године.




Као посљедица распада Друге Југославије (СФРЈ) почиње и рат у Босни и Херцеговини, а страдања у том рату, у муслиманској и западној штампи, представљају се као искључиво страдање, само, тамошњег муслиманског становништва.

Међу сљедбеницима учења, оца Ал Каеде, Абдуллаха Аззама јачају спознају о потреби новог рата по узору на афганистански, каже Еван Ф. Кохлманн, стручњак за тероризам, савјетник америчке владе и Федералног истражног уреда те аутор књиге „Ал’Ка-идин џихад у Европи: Афганистанско – босанска мрежа“:

“Рат у Босни започео је у погодно вријеме за овај покрет. Шејх Абдуллах Аззам био је недаво убијен, његови сљедбеници су били уздрмани, а пакистанске власти су прогласиле да је џихад у Афганистану завршен и да више не желе стране муџахедине на свом територију. До 1993. су их све протјерали. Током 1992. и 1993. године истовремено се догодило више врло важних ствари. Муџахедински покрет, који је настао у Афганистану и који се тамо борио под будним оком Абдуллаха Аззама и Усаме бин Ладена, прерастао је из те почетне фазе у нову и почео се борити за међународни џихад, далеко изван граница Афганистана, баш као што је то Бин Ладен одувијек сањао. Прво мјесто гдје су након тога дошли муџахедини била је Босна. Према тој су земљи кренули људи, углавном с Блиског истока, који о Босни нису знали апсолутно ништа. Не само да нису познавали тамошњу културу и језик, већ, како су касније у особним исповиједима признали, њихови челници нису имали ни појма о томе гдје се географски налази Босна. Никада раније нису за њу чули и нису били сигурни да ли је та земља у Сјеверној или Јужној Америци, Европи или у Аустралији.”

И њемачки публицист Jüergen Elsässer тврди да је непобитно утврђено да су поједине западне земље активно помагале и подржавале долазак муџахедина у БиХ.

“Америка испрва није била заинтересирана за догађаје на Балкану. Њемачка, Аустрија и Ватикан подржали су независност Словеније и Хрватске и остварили знатан утјецај у тим земљама. Срби су остали сами против свију. Када се касније администрација предсједника Клинтона хтјела укључити у догађаје у регији, савезништва су већ била остварена, и није било простора за Америку. Зато је Вашингтону још једино преостало да се ослони на босанске муслимане и да преко њих покуша остати важан играч на дипломатској сцени. Уз то, сурадња између Сједињених Држава односно Средишње обавјештајне агенције (ЦИА) и радикалних муслимана у Афганистану је током 80-их година 20. стољећа била врло успјешна и довела је не само до војнога пораза Совјетскога Савеза у тој земљи него му је, заправо, задала завршни ударац. Зато су се Американци и на Балкану жељели поново ослонити на муџахедине,” тврди Elsässer.

У обавјештајним и политичким структурама Босне и Херцеговине још врло рано током рата вјеровало се да је дио муџахедина убачен у земљу мимо воље владе у Сарајеву, са знањем и уз помоћ западних сигурносних служби. Претпостављало се да их је дио обављао обавјештајне задатке, док су преостали својим присуством и идеологијом требали ојачати муслимански карактер мањег дијела земље који је, по тајним споразумима босанских сусједа и уз наклоност дијела међународне дипломације, крајем рата требао припасти Бошњацима.

Један од првих муџахединских заповједника у БиХ, Абу Абдел Азиз Барбарос’ (Риђобради) изјавио је у интервјуу: “Криза у Босни почела је само петнаест дана након запосједања Кабула. На тај су начин потврђене ријечи Посланика ислама да ће се џихад наставити до Судњега дана. У Босни је почео нови џихад и пошли смо тамо како би његову (Аллахову, оп.а.) ријеч учинили ‘врховном’, али не за постизање неког националног, племенског или групног осјећања или интереса“.




Сличне тезе Барбароса је поновио и у британском The Sunday Times.

Први муџахедини, “свети ратници” или “исламски добровољци” дошли су у Босну и Херцеговину већ у фебруару 1992. како би помогли “угроженој браћи и сестрама муслиманима” у борби за ислам као друштвени поредак. Ријеч је о исламским фундаменталистима, професионалним ратницима и плаћеницима, али и борцима у џихаду који су у БиХ долазили из различитих земаља. Ирански муџахедини дошли су међу првима, слиједили су их муџахедини из Саудијске Арабије, Палестине, Јордана, Јемена, Афганистана, Катара, а највише војнога искуства и знања имали су они из Египта, Алжира, Марока и Туниса. Припадници либанонског Хезболлаха, који су такођер имали војно искуство, ангажовани су да у кампу Погорелици поред Фојнице обучавају војнике, полицајце и обавјештајце у Армији БиХ. С колико их је спремности дочекала политика Алије Изетбеговића, показује занимљив податак: 104. муџахедина, “света ратника” добила су прије проглашења ратног стања у БиХ, држављанство Босне и Херцеговине, пасоше и личне карте, не само мимо законске процедуре него и прије него што је било која земља, Европска заједница или САД, признала државу Босну и Херцоговину!

Преко Загреба и Сплита Долазак муџахедина био је добро организован: стизали су у Загреб, па у Сплит, а одатле су хуманитарним конвојима одлазили до сабирних центара у Травнику и Зеници. Један од њих, Абу Хамза, свједочи да су на позив реиса Мустафе Церића дошли бранити “браћу муслимане” и да је за њега “Алија Изетбеговић заповједник свих муџахедина”.

Осим што су били важна морална и војна подршка Армији БиХ, њима је сукоб у БиХ био изванредна прилика за продор у Еуропу. Највећи број муџахедина долазио је с мотивом да БиХ треба постати исламска држава. Смисао њихове борбе сажето је изнио Суданац Елфатих ел Хассанеин: „Босна на крају мора бити муслиманска, јер ако се то не догоди, цијели рат нема смисла и био би вођен ни за што“.

Хассанеин је иначе, оснивач и директор Third World Relief Agency (ТWРА, агенција за помоћ Трећем свијету), која је основана 1987. у Бечу као хуманитарна организација за муслимане. Преко ње се од 1992. финанцирала и организовала набавка оружја за Изетбеговићеву Армију Р БиХ. Новац из исламских земаља долазио је преко Die Erste Österreich Bank у Бечу.

Иста се особа на другим мјестима помиње и као др. ал-Фатих Али ал-Хассан, односно као Елфатих Хассанеин-омал-Фатих.

Говорећи о активностима ТWРА, Елфатих Хассанеин је у интервју часопису Гази Хусрев–бег (Сарајево, 1994) рекао како вјерује да “Босна, на крају, мора бити муслиманска Босна, иначе ће све изгубити смисао и рат ће бити узалудан”. Устврдио је како је рат помогао буђењу ислама међу секуларним босанским муслиманима и заложио се за увођење одговарајућих метода за ширење “исправног учења ислама међу босанским муслиманима.” Опширније о овоме: John Pomfret, “How Bosnia’s Muslims Dodged Arms Embargo: Relief Agency Brokered Aid From Nations, Radical Groups”, Washington Post, 22.9.1996.

Барем један од пет арапских муџахедина убијених на контролном пункту Хрватског вијећа обране код Жепча, 14. децембра 1995., имао је акредитацију ТWРА-е.

Током само једног мјесеца 1992., на рачун ТWРА-е у Ерсте Банци положено је 20 милиона долара. У октобру исте године, дужносник владе Саудијске Арабије дошао је у сједиште банке у центру Беча с два кофера готовине и уложио на рачун ТWРА-е 5 милиона долара. У периоду 1992.-1995., на тај је рачун највише донација стигло из Саудијске Арабије, Ирана, Судана, Турске, Брунеја, Малезије и Пакистана. По годинама: 1992. – 80 милиона долара, 1993. – 231 милион, 1994/95. – 39 милиона, 1996. – 500.000 долара. Прилив новца се смањио у 1994. и 1995. јер је у то вријеме, уз знање Сједињених Америчких Држава, отворен канал кроз Хрватску за допрему, углавном иранског, оружја за Армију БиХ.

Прва велика операција коју је извела ТWРА била је допрема велике количине оружја и муниције (око 120 тона совјетских пушака, минобацача, мина и муниције из преосталих залиха некадашње Источне Њемачке), изнајмљеним руским авионом из Картума у Судану, на аеродром у Марибору (Словенија), у септембру 1992. Терет је био пријављен као “хуманитарна помоћ”. Дио оружја превезен је до Тузле и Зенице изнајмљеним транспортним хеликоптерима руско-америчке компаније Eco-Trade, који су се снабдијевали горивому Сплиту. (J. Pomfret, “How Bosnia’s Muslims Dodged Arms Embargo.)

У испоруке оружја и довођење добровољаца из исламских земаља, у дужем периоду рата, по неким је изворима била укључена и пакистанска обавјештајна служба ISI (Inter-Service Intelligence). Опширније у:Michael Chossudovsky, “Osamagate”, Center for Research on Globalisation, University of Ottawa, 9.10.2001. Доступно на: http://globalresearch.ca/articles/CHO110A.htm. Види и: Есад Хећимовић, “Британски МИ6 врбовао је Пакистанце у Армију БиХ”, БХ Дани, бр. 486, 6.10.2006. Значајну улогу у довођењу исламских добровољаца у БиХ одиграла је и тзв. алжирска веза. Наводно “на израван захтјев Усаме бин Ладена”, члан Оружане исламске скупине (GIA), Камр Ад Дин Кхирбани доселио се у Загреб крајем 1991., како би основао хуманитарну агенцију Ал-Кифах. Током рата у БиХ, она је кориштена као један од канала за убацивање чланова ГИА-е у БиХ. Associated Press, 19.4.2006.




Уз Елфатиха ел Хассанеина у управном одбору ТWРА-е били су истакнути челници Странке демократске акције (СДА): Хасан Ченгић, Хусеин Живаљ (тадашњи амбасадор БиХ у Бечу) и Ирфан Љеваковић, за којега аустријски истражитељи вјерују да је био један од главних заговарача довођења “исламских бораца” у БиХ као хуманитарних дјелатника и да је након склапања Даyтонскога споразума, као високи дужносник, претежно бошњачке, Агенције за информације и документацију (АИД), омогућио борцима из исламских земаља да остану у БиХ.

Врло важан уред ТWРА, онај у Загребу водио је Фарис Нанић. Шеф једне западне обавјештајне службе изјавио је за Washington Post да су људи који су радили за ТWРА-у формирали ћелију која жели приближити Босну радикалним блискоисточним исламским покретима. “Не вјерујемо да је то оно што већина босанских муслимана збиља жели, али ТWРА је тим људима дала новац, утјецај и моћ. Одвела је њих и њихове идеје врло далеко”, изјавио је тај обавјештајац. John Pomfret, “Bosnian Officials Involved in Arms Trade Tied to Radical States”, Washington Post, 22.9.1996.

Наставља се…

Џевад Галијашевић / Српски став

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.