Куликово поље и Косово поље – Александар Блок и Милан Ракић

И у Русији и у Србији постоје простори на којима су се водиле битке судбоносне за историју земаља. 1380. године битка се одиграла на Куликовом пољу, а 1389. године Косовска битка. У Србији се појавио косовски циклус народних песама и легенди које проповедају идеју земаљског жртвовања за царство небеско.

Српски писци и сликари често су се обраћали овим песмама као извору инспирације. У Русији су се митови заснивали на писаним споменицима – „Задоншчини“ и „Летопису о Мамајевом бојишту“, али се до средине 19. века Куликовска битка ретко помињала. У историју и књижевност увео ју је Николај Карамзин. Један од највећих српских песника почетка 20. века, Милан Ракић (1876-1938), посветио је циклус стихова Косовској бици, на којима је радио од 1905. до 1912. године. Ракић је написао за живота нешто више од шездесет песама, али постао је класик српске књижевности. Био је патриота који дубоко урања у историју земље, али добро је познавао и савремене тенденције, пре свега француски симболизам. Као и други велики песници свог времена (Јован Дучић, Пол Клодел и Сен-Џон Перс), Ракић је свој живот посветио дипломатској служби, комбинујући рад у туђини са песничком носталгијом. Успут, приметићемо да у Русији после Тјутчева није било великих песника-дипломата. Током година писања Косовског циклуса Ракић је три пута био у дугим дипломатским мисијама на Космету као конзул Србије у Приштини. Тако су песме настале, рекло би се, „на лицу места“. Године 1912, током Првог балканског рата, Ракић је ратовао као добровољац у једној српској чети и учествовао у ослобађању Косова. Истовремено, 1908. године Александар Блок (1880-1921) ствара свој циклус „На Куликовом пољу“, који се састоји од пет песама (Ракићев циклус има седам песама).

То су мале песме: сто двадесет стихова Блока и сто тридесет Ракића. Тако су се неочекивано укрстили – и хронолошки и тематски – два велика песника и савременика, руски и српски. Стога је занимљиво упоредити песме ових аутора који заузимају важно место у књижевности. Блоков лирски јунак је очевидац догађаја. Прве три песме су исповест учесника битке и одражавају његове слутње и мисли. Последње две су у неодређеном времену и простору, у неком споју прошлости и садашњости. Додаћемо да Блок није видео Куликово поље и описао га је према својим фантазијама. Ракићеве песме су написане „овде и сада“. Њихов лирски јунак је сам песник који посматра старе споменике и изражава своје мисли и осећања. Укратко подсетимо на садржај: „Божур“ „Из многе крви изникнуо давно“ (крви погинулих српских ратника) пољем цвета божур, писао је песник. „Симонида“ На фресци у цркви „Арбанас је ножем избо очи“ прелепој српској краљици Симониди. Али те ископане очи и даље шаљу светлост своју као „далеке звезде што већ не постоје“.

„На Газиместану“ Песник подсећа на јунаке који су пали у борби и уверава да је спреман да да живот за отаџбину. „Наслеђе“ Аутор осећа да у његовим венама тече крв предака, „јуначких и грубих“, који „умираху ћутке на страшноме кољу“. „Јефимија” Ракић пише о „деспотици српској с калуђерским велом“ Јефимији, која је живела на прелазу из 14. у 15. век, удовици деспота Угљеше. „Она, вечно сама, на злату и свили везе страшне боле отмене јој душе.“ „Напуштена црква“ У празној цркви лик распетог Христа „руке шири вечно чекајући паству које нема“. „Минаре“ Ноћ лагано пада, „стрчи минаре изнад црних кућа, танко и бело“, као симбол вечности. Сетимо се и садржаја стихова Александра Блока: Ноћ, степа, представе крвавог заласка сунца и кобиле као предосећај предстојеће битке. Наставак размишљања пре битке, слике лабудова и светле жене. Разговор са женом, мистична представа о вечитој женствености. Нејасна слика битке развија се у представу свете Русије. Песник осећа повезаност са прецима који су се борили на Куликовом пољу.

Очигледно, оба циклуса имају нешто заједничко и тематски и фигуративно. То је и сећање на легендарну славну прошлост, то су мистичне визије и нејасне алузије на садашњост. У историјском погледу преплићу се и сличности и разлике. И Срби и Руси су православни. Њихови противници су људи друге вере. Ове две битке дели само девет година, али је њихов исход другачији. Кнез Лазар гине, Срби су поражени и почиње османска владавина која је трајала пет векова. Кнез Дмитриј Донској се враћа као победник и остаје још сто година до ослобађања од јарма Златне Хорде. Руска војска је на Куликовом пољу извојевала прву велику победу против освајачке војске. У стиховима Блока и Ракића (посебно Блока) исход битке је тешко предвидети. Јунак Блока је узнемирен, он не осећа предстојећу победу. Док Ракић не очајава, знајући да је пораз неизбежан. За ове велике симболисте реалност је само повод за размишљање о надстварном. Неколико година након што је Блок написао Срце не може да живи у миру, Није ни чудо што су се скупили облаци. Оклоп је тежак као пре борбе. Сада је дошао твој час. – Моли се! почео је Први светски рат који се у Русији завршио катастрофом револуције и грађанског рата, на шта је Блок стигао да одговори можда својим најбољим стиховима. Али први светски рат је почео на Балкану пуцњем великог српског родољуба Гаврила Принципа. За Србију је тај рат био једнако погубан као и за Русију: земља је три године била потпуно окупирана, али је на крају спасена, Београд је постао престоница Југославије, остварио се велики српски сан. Милан Ракић није доживео да види нову катастрофу у отаџбини 1941. године. И наравно, није доживео отимање Космета. Катастрофалност и мистичност размишљања обојице песника није их преварила. И Русији и Србији је суђено да прођу кроз најтежа искушења у 20. веку.

Истовремено, историјско памћење је често играло негативну улогу. Сећање на Косовску битку није помогло Србима. Уместо тога, увукло их је у нове невоље. Куликовска битка, која има много мањи значај у националном сећању Руса, коришћена је пропагандистички, више у књижевности и култури него у политици: у роману Сергеја Бородина „Дмитриј Донској” или на слици Александра Бубнова „Јутро на Куликовом пољу”. Није то била баш „корисна“ победа.

Требало је узети у обзир, прво, пријатељство са Монголијом (која можда и није директно повезана за Златном Хордом, али те освајаче називамо „татаро-монголима“), и друго, постојање аутономних република – пре свега Татарстана. Изузев прилично скромне прославе 600. годишњице битке 1980. године, на званичном нивоу она готово да се и није спомињала. Међутим, из оба мита остају лепе песме великих песника, које су већ саме по себи вредне.