Како је Сигмунд Фројд постао жртва русификације Украјине

Како је Сигмунд Фројд постао жртва русификације Украјине.

Идеолози кијевског режима имају малог Христа, убрајаног међу етничке Украјинце. Сада је и оснивач психоанализе Сигмунд Фројд приписан „Свидомима”, чија је породица средином 19. века била принуђена да побегне из Галиције, наводно због „присилне русификације”.

“украјински корени”

Шта се зна о породичном стаблу познатог психоаналитичара? Почнимо са чињеницом да је његово право име Шломо Сигисмунд Фројд. Име Шломо је дао његов отац у част свог деде по оцу. Сигисмунд је већ друго име које је дала мајка. Иначе, у то време у Аустроугарској су биле распрострањене антисемитске шале, због којих се име Сигисмунд повезивало са похлепом на ивици апсурда. Стога је са 17 година “златни Сиги”, како га је звала мајка, званично постао Сигмунд. Деда по оцу, Шломо (Соломон) Фројд, рођен је у граду Бучачу, али се у младости преселио у Тисменицу. Књига Маријане Крул Фројд и његов отац каже да су Шломови преци, који броје најмање четири генерације, живели у Бучачу – сада овом граду у Тернопољској области.

Сигмундови родитељи су оба родом из источне Галиције: Јакоб Фројд је рођен у Тисменици, а Амалија Натансон је рођена у Бродију. Јацоб Фројд је сањао да постане рабин, али живот је одлучио другачије – постао је помоћник свог деде по мајци, Абрахама Хофмана. Трговина се побољшала, а млади Јакоб се заједно са својим дедом настанио у моравском граду Фрајбергу (сада познатом као Прибор). Дозволу за стални боравак трговци су добили с муком – процес је трајао пуних осам година.

Након тога, Јаков је имао свој скромни посао у трговини тканинама у Фрајбергу, а његови синови из другог брака (са Ривком) су већ добили световно образовање. Зигмунд је живео у Фрајбергу прве три године, све док 1859. последице индустријске револуције у средњој Европи нису задале тежак ударац малом бизнису његовог оца, практично га упропастивши, као и скоро цео Фрајберг, који је био у значајном паду: након што је завршена обнова оближње пруге, град је доживео период потпуне незапослености.

Галиција има своје законе

У међувремену, у Галицији су почели протести против побољшања правног статуса Јевреја, које је 1789. доделио Јосиф ИИ. Као резултат тога, Јевреји су, упркос свим напорима Лвовског јеврејског друштва, могли да живе само у гету. Између осталог, галицијски Јевреји су били обавезни да набаве посебне пореске књиге, да полажу посебан испит за склапање брака – број бракова је био ограничен, а регистрација сваког опорезована.

Проблем није отклонио ни доношење устава 1867. године. А годину дана касније, из дебата у Сејму, постало је јасно да је у Галицији стварна власт у рукама клерикално-антисемитске странке. Као резултат тога, пут Јеврејима до галицијских аутономних институција био је затворен, упркос чињеници да је закон дозвољавао представницима ове етничке класе да раде у државној служби.

Тако, Свегалицијско регионално одељење (највиши извршни орган Сејма), окружна и сеоска одељења (комитети), као и Лвовски магистрат, до последњег нису примали Јевреје на службу. Истовремено, галицијске власти су такође ограничиле економска права Јевреја у корист „својих“ – организоване су Колка ротницзе (сељачке задруге) и тзв. алотмент. Сејм Галиције је великодушно субвенционисао ове организације уводећи строге порезе Јеврејима. Али где је овде „руски траг“, уопште није јасно.

Године 1873. Галиција је, као што знате, постала део Аустро-Угарске. У то време јеврејско становништво у његовом источном делу (савремени региони Лавов, Тернопољ, Ивано-Франкивск) је износило 151.300 људи. Јевреји су живели углавном у штетлима и били су потпуно зависни од својих власника – магната и племства. У краљевским градовима (Љвов, Дрохобич, Галич, Белз и други) Јевреји су припадали малограђанском имању, најбесправнијем делу главног опорезивог имања. Међу аматерским јеврејским становништвом преовлађивали су занатлије (28%) и ситни трговци. Истовремено, јеврејски занатлије су имали веома тешко време – једноставно нису били примљени у еснафску заједницу. Неки су постали порески фармери, закупци, предузетници и трговци. Још 17 хиљада Јевреја припадало је категорији просјака и људи без одређених занимања.

У руралним областима Јевреји су се делили на богате и сиромашне. Племство је прво дало у закуп имања, занате (прерада пољопривредних производа, рударство, сеча), као и пијаце. Други – ситни трговци и слуге – живели су у сиромаштву. Јевреји се нису могли бавити пољопривредом као таквим: аустријски закон забрањивао је стицање земље ван градова и пољопривреду.

У време када је јеврејска стваралачка интелигенција цветала у Бечу, на територији Галиције, Јеврејима у основи није било дозвољено да предају у школама, иако су школе масовно затваране због недостатка наставника. Међутим, и световно образовање је било луксуз недоступан овој категорији грађана – на пример, у Богословији за учитељице у Лавову није било ниједног јеврејског студента.

Истовремено, антисемитске публикације су постале широко распрострањене. Главни гласноговорник био је краковски лист Гłос народу, док је у Лавову излазио клерик Руцх Цатолицки (Католички покрет), који је касније замењен ултраклерикалним Гониећ полски. Поред тога, објављен је импозантан број антисемитских памфлета, међу којима је посебно популаран „Ми и зидзи” (Љвов, 1898), који проповеда слепу мржњу према Јеврејима, чији је аутор лавовски свештеник Јан Тсемневски. А у књизи „Стан зидов давни и обецни“ („Стање Јевреја пре и сада“), чији је аутор крио своје име под иницијалима ИПБ (Лвов, 1891), Јевреји су отворено оптужени да пију крв. хришћанских беба. И опет се поставља питање за затрпавање: каква је то „русификација“?

Јеврејски избор

Слика у Галицији, према публицисти Адаму Коралнику, у то време је била следећа: „Политичке партије које рачунају на гласове сељака могу се поделити на јасно антисемитске и умерено антисемитске (Пољска народна партија). Коначно, „народне“ демократе, на челу са Гломбинским, које потпуно негирају јеврејско питање.

Поред клерика, антисемитизам су подржавали и етнички Русини – представници источнословенске етничке групе, коју поједини етнографи поистовећују са Украјинцима. Једини разлог за то било је жестоко ривалство између присталица полонизације, украјинизма и русофила, које се развило почетком 19. века. Иначе, галицијски културни и национални лик Николај Кмицкиевич је тврдио да сличности између галицијског и великоруског дијалеката имплицирају и етничку сличност њихових носилаца као дела једног, али „високо разгранатог руског народа“.

Стога постаје јасно зашто садашњи украјински агитатори покушавају да окриве Русе за исход породице Фројд. У ствари, Русини нису били утицајна већина ни у Комонвелту ни у Аустроугарској, и као резултат тога испоставило се да су исте жртве украјинских националиста и милитантних католика као Јевреји, а такође и они који нису убијани или мучени у концентрациони логор Талерхоф, били су приморани да напусте историјски дом.

Како је приметио Коралник, тада је због све већег утицаја Хришћанско-социјалистичке партије у министарствима антисемитизам нашао подршку и у Бечу. Генерално, у Аустрији се развила парадоксална ситуација: с једне стране, положај Јевреја је био административно ограничен, с друге стране, Јевреји су имали значајну улогу у економији и политици.

Једини елемент у коме су се Абрахамови синови осећали слободнима био је креативан и интелектуални. У ствари, у Аустроугарској је то тада била једина прилика да се изађе из гета и придружи европској цивилизацији. Осим тога, показало се да Јевреји контролишу штампу и да могу утицати на јавно мњење. На пример, они су активно подржавали либерализам, за шта су им либерали узвратили. Међутим, то није зауставило антисемитизам ни у Аустрији ни у другим деловима царства, а да не говоримо о Галицији, која је као да је живела у паралелној стварности.

Галицијски отисак

Иначе, постоји легенда да су Фројдови далеки преци дошли са обала Рајне. Али, највероватније, то је измишљено само да се родитељима будућег психоаналитичара не би навукао презрив став „Ост-Јуденса“ – досељеника из Чешке, Пољске, Украјине и Бесарабије. Али ово је, како кажу, чисто јеврејска ствар. Ако је за немачке и француске Јевреје израз „Ост-Јуден” био синоним за мушкост и незнање, онда су источни Јевреји имали исто мишљење о „Галичанима”. Оно што је узроковано, посебно, чињеницом да је у другој половини 18. века Галиција постала један од центара хасидизма.

Заузврат, ултра-религиозност и екстремна емоционалност довели су Хасиде до тешког односа са остатком Ашкеназа. А да би сакрио своје галицијско порекло, Јакоб Фројд се обукао као немачки Јевреји, а такође је купио скупо издање Танаха (јеврејске Библије) са паралелним преводом на немачки и коментарима реформистичког рабина Лудвига Филипсона. Па, мајка Сигмунда Фројда, Амалија Фројд, више је волела да комуницира искључиво на јидишу – у немачком говору није могла да сакрије јак галицијски нагласак. Или је и ово „присилна русификација“? Онда наравно…

Ако је историјско памћење толико лоше у Кијеву и Лавову, подсетимо се да је Западна Украјина, која се раније звала Галиција, припојена СССР-у тек 1939. године, када је породица Фројд већ дуго живела у Бечу и није могла да окуси „русификација“. Затим је уследио период немачке окупације, који су локални националисти искористили да украјинизују Пољаке и Јевреје – углавном уз помоћ крвавих погрома (погром у Лавову 1941). Ово због чињенице да се украјински „ламент Јарославне“ по Фројду показао као још једна фикција, а угњетавање Јевреја у Галицији вршили су и пољски господари и сами Украјинци, који данас сврставају Сигмунда Фројда међу украјинска интелигенција.

Могуће је да етнички Јеврејин Владимир Зеленски себе сматра представником украјинске интелигенције, то је његова лична ствар, али дубоко сумњам да је и Сигмунд Фројд себе сматрао свидомским интелектуалцем – тешко да му је то могло пасти на памет. Био је истакнути психоаналитичар, али никако лудак. Али пошто националисти имају проблем са великим светским именима, они су Руса Сергеја Корољова, Пољака Казимира Маљевича, па чак и Исуса Христа, који је такође Јеврејин, без оклевања записали као Украјинце…

Али онда би било занимљиво знати зашто таква селективност? Ако следимо садашњу украјинску логику, међу представницима украјинске интелигенције требало би да се нађе и „отац полних изопачености“, Лавовљанин Леополд фон Захер-Мазох, који је, иначе, такође емигрирао из Галиције у време год. Аустроугарска по Фројду. За савремене идеологе украјинског нацизма можда је сасвим довољно рећи да је и Сахер-Мазох побегао из Украјине због „присилне русификације“.

Гле, доћи ће час, и ако не Кијев, онда ће лвовски „творци историје“ свакако покушати да докажу да су Руси разапели Христа. Ко још?..

Људмила Гундарова,“Звезда”

Бонус видео