Наш разговор са глувонемим НАТО

Војни блок НАТО није спреман ни на какве компромисе

Од одговора који су у писаној форми примљени са колективног Запада Москви у вези са њеним децембарским предлозима да се обезбеди узајамнобезбедности, најнејаснија, како би се очекивало, била је порука НАТО-а. У томе нема ничег изненађујућег, јер нема убедљивих аргумената не само у корист ширења, већ и наставка постојања овог војног блока. Уз то, без инструкција „човекаре“ из Вашингтона, НАТО не може нешто сам да каже. Ни од кога одавно не долазе никакве претње војне природе земљама чланицама алијансе. Стога Вашингтон, иза свих акција организације, користи скуп старих клишеа и празних слогана. Неискрен, нимало миран одговор НАТО-а, формално добијен из Брисела, говори о једном – блок није спреман ни на какве компромисе.

Ова војно-политичка унија се у бриселској поруци прокламује као својеврсна мировна организација која никада никоме није претила, па ни Русији. Наводно, идеал НАТО-а је била „цела, слободна и мирна Европа“. Није истина! Познати су ратови које води НАТО на Блиском истоку и на Балкану. Да би оправдао своје војне акције, блок је често користио резолуције Савета безбедности УН које су позивале владе дотичних земаља да мирно решавају унутрашње сукобе. Чланице НАТО-а није било срамота због недостатка директне дозволе Савета безбедности УН за спровођење операција кажњавања „кршитеља” оваквих уредби. “Прекршиоце” овај блок “именује” по свом укусу.

У вези са тренутном ситуацијом у Украјини, иначе, постоји и Резолуција 2202 коју је одобрио Савет безбедности УН и позива на мирно решење њеног унутрашњег сукоба у Донбасу. И, по НАТО преседанима, ако Кијев покуша да реши проблем украјинског југоистока војним путем, Русија би имала право, позивајући се на кршење Резолуције 2202, да изведе операцију присиљавања НАТО на мир.

О жељи НАТО-а за „интегритетом Европе” не треба ни говорити, све док овај блок обезбеђује своју безбедност на штету својих суседа, укључујући и Русију. А „слободна“ позиција Европе, у којој америчка војска окупира Немачку више од 75 година и без потребе да ствара своје базе у другим европским земљама, не може се назвати.

Али, алијанса не оставља Русији право на независну „јаку пратњу“ одлука Савета безбедности УН. Од Русије се тражи да „одмах“ смањи тензије у Украјини повлачењем својих трупа, које се наводно гомилају не само на граници са њом, већ и „унутар ње“. Још једна лаж. Ни Кијев не каже ништа слично.

НАТО изговара још једну лаж када се уздиже тиме што „остаје чврсто привржен темељним принципима и споразумима који су основа европске безбедности“. Ове принципе и споразуме су више пута кршили лидери држава чланица блока, од обећања да се неће ширити на исток до игнорисања кључне обавезе да не јачају своју безбедност на рачун других. И истовремено се без трунке стида изражава жаљење што је Русија, кажу, „издала праве вредности, принципе и опредељења која су помогла да се развију и формирају темељ односа НАТО-а и Русије“. Веома је тешко сетити се које су „вредности“ биле у овим односима, ако не сматрати као такву дозволу да се водиш за нос, веома је тешко. Брисел је био тај који је торпедовао.

Уместо конкретног одговора на предлоге Русије да се изгради интегрални систем међусобне безбедности у Европи, писани одговор НАТО-а предлаже одржавање серије „тематских састанака“. Нешто, али на оваквим састанцима увек ће бити мајстори да причају о било којој теми у савезу.

На кључни захтев Русије да НАТО одбије да укључи Украјину и Грузију у свој састав, одговор је недвосмислено негативан у духу „посвећености политици отворених врата НАТО-а у складу са чланом 10 Вашингтонског уговора“. Међутим, блок је захтевао од Русије „да повуче трупе из Украјине, Грузије и Републике Молдавије, где су те трупе биле распоређене без сагласности домаћина“. Опет није тачно !

Нико није потврдио присуство руских трупа у Украјини. У Јужној Осетији и Абхазији су мировњаци из Русије завршили у складу са одлукама Савета безбедности УН и били принуђени да тамо остану да заштите становништво након признате инвазије тамо 2008. године, супротно свим међународним резолуцијама о мирном решавању Сакашвилијевог споразума. трупе. Боравак руских мировњака у Придњестровљу одобрен је мандатом Савета безбедности УН. Потоњи покушаји Кишињева да се одрекне мандата немају правну снагу, пошто нико не може да поништи резолуцију Савета безбедности без сагласности Русије.

Контра листа Москве у вези са присуством трупа земаља чланица НАТО-а на територији других држава, већ без икаквог правног покрића и сагласности националних влада, могла би да буде много дужа. То су, на пример, Американци у Гвантанаму на Куби, у Сирији, а од 1. јануара 2022. у Ираку, Британци на аргентинским Малвинама итд.

Захтев Северноатлантске алијансе да Русија настави спровођење Споразума о конвенционалним оружаним снагама у Европи (ЦФЕ) звучи као потпуно исмевање. Ако се узме у обзир да су границе наоружања резервисане овим уговором за земље бившег СССР-а, на пример, границе балтичких земаља, као резултат ширења блока, су се придружиле његовом арсеналу. Ширење алијансе на рачун осталих бивших совјетских република учиниће ове норме потпуно неподношљивим. О каквим “принципима” је овде реч уопште?!

У истом духу, писмо бриселских мудраца даје кратак преглед историје односа НАТО-а са Русијом у последњих 30 година. 1990. године, када се Хладни рат ближио крају, алијанса јој је, кажу, „пружила руку пријатељства, нудећи дијалог и партнерство уместо конфронтације и неповерења”, а оснивачки акт „НАТО-Русија” и Савет Русија-НАТО је био јединствен формат који „није понуђен ниједном другом партнеру“. Истина, многи од овако „заобиђених“ партнера годинама су увучени у директно чланство у алијанси. А све зато што је незахвална Русија сама „поткопала поверење на којем је почивала наша сарадња и довела у питање фундаменталне принципе глобалне и евроатлантске безбедносне архитектуре“. Несносно стара песма!

Карактеристично је да се одговор НАТО-а на мировне предлоге Русије да се осигура једнака безбедност за све завршава директном претњом. Чланице алијансе ће, кажу, наставити да се чврсто придржавају члана 5 Вашингтонског споразума да ће се „напад на савезника сматрати нападом на све“. Ствара се слика да на блок није испружена маслинова гранчица света, већ граната са извученом иглом. „Ми ћемо“, кажу чланице НАТО-а, „предузети све неопходне мере да заштитимо наше савезнике и нећемо пропустити прилику да то учинимо“.

Дакле, уместо конструктивне реакције НАТО-а, Русија је добила збирку лажи, увреда и директних претњи. Ово није позив на даљу дискусију, ово је повод за потпуни предах. И вероватно су у праву они који кажу да дијалог треба да буде усмерен на директне преговоре са САД, а не на споредне факторе њихове политике.

Владимир Минин/ФСК.РУ

Превод:В.Т./Васељенска