Идите! Подруми су нам пуни деце: Становништво против украјинских војника (видео)

1 утисак на “Идите! Подруми су нам пуни деце: Становништво против украјинских војника (видео)”

1. Да би се разумела суштина позадине Руско- Украјинског војног сукоба потребна је глобална и детаљна, већ постојећа анализа, која помаже обичном човеку да разуме шта се дешава на светској политичкој позорници. Доњи текст је мали допринос потребном разумевању.

   Велика шаховска партија и Украјина

   Постојаност обмане и поглавље о геостратегији.

   Сценарио о коме се овде говори за геополитичку улогу Украјине стар је четврт века. И чим је написан, почело је његово практично спровођење. Сам сценарио не говори праву причу, већ концепт како би ова прича требало да се развија у будућности. Антиципира историју. Постао је водич за акцију, чак је осмишљен као водич за акцију. Зато што је аутор Збигнев Брзезински, себе видео као глобалисту.

   Англоамеричку геостратегију карактерише не толико бриљантна логика колико заблуда. Онај који би и сам геостратег желео да схвати као мисију. Видети себе као део мисије, заузврат, описује слику о себи која је прожета осећајем мисије. Осећате се просветљеним, позваним и, наравно, овлашћеним да покренете велике, заиста велике ствари. И да се жртвују за то, жртве које су дали други, наравно. Утицајни геостратези попут оног о коме ћемо за тренутак више сазнати себе су видели као одабране значајне припаднике одређене врсте.

   Такви људи пате од емоционалног дефекта. Имате проблема са саосећањем са другим људима. Зато што се вероватно ни они сами не осећају добро. Ово овим људима омогућава да размишљају крајње прагматично. То их ослобађа скрупула. То их ослобађа потенцијално мучних сумњи. Истовремено, такво емоционално сиромаштво доводи до унутрашње празнине, коју се заузврат покушава попунити. Човек није у позицији да гледа у сопствени понор и тражи замену. Трудите се да учините људе бољим, по могућству све људе, али не и себе.Покренути и заблудели, прикривате своје унутрашње потребе и цео свет је таман довољно велик да имате довољно креативне слободе.

   У ову категорију људи сврставамо Збигњева Брзезинског-Zbiegnew Brzezinski.

   У наставку, када говоримо о геостратешким концептима везаним за Украјину, треба имати у виду једну битну особину ових концепата. Недостаје им било какве топлине и емпатије, потпуно су бешћутни. Они су огледало осакаћеног емотивног света аутора гледано из угла човека здравог разума. Они преносе застрашујућу психопатску суморност у одсуству било каквог саосећања. Наравно, само истински емпатична, рефлексивна, пажљива особа може да осети овај осећај. Неко ко се уморио је у неком тренутку био сломљен. Сада се креће на чисто рационалном, логичком нивоу изражених мисли. Не види шта је испод. Уместо тога, његова емоционалност се покреће споља ударцима, окидачима. Тада приказана емпатија није стварна, јер за то је потребна самоемпатија. Без њих то је само илузија. А овај привид напредује на споља наметнутим кодексима и моралним концептима.

   Без свесности и емпатије, човек је заробљен речима Бржежинског, њиме се манипулише, чак и ако му само чита мисли. Логика коју ћете научити је често врло очигледна, али при ближем разматрању никако није коначна. Тим пре што је ова логика заснована на фундаменталним претпоставкама које нису доказане. На пример, да је сврха компанија првенствено да стекну моћ и утицај над конкурентима. Са становишта аутора, задатак дела је вероватно да буде уџбеник а самим тим и путоказ за акцију како би се ту записане мисли оствариле. Ово не би требало да буде у фокусу следеће анализе, али ће и даље играти улогу изнова и изнова. Имајте то на уму, драги читаоци.

   Украјинска епизода и књига

   Тешко да ће неко знати да је батаљон УН-ове шифре С-1818-0082-0002 и имена УКРБАТ био укључен у НАТО интервенцију у југословенској Босни и Херцеговини средином 1990-их (1). УКРБАТ је скраћеница за украјински батаљон. Морало је да испуни логистичке задатке. Оно што је у то време почело мало и лепо јесте сталан процес интеграције украјинских оружаних снага у структуре НАТО пакта, иако земља до данас није чланица овог „савеза“.

   „Под окриљем Комисије НАТО-Украјина, од 1997. године постоји широко разграната структура тела, механизама и програма који омогућавају дубинске политичке консултације и практичну сарадњу.“

   Истовремено је објављено дело извесног Збигњева Бржежинског које је убрзо постало геостратешки буквар. Ово дело изненађујуће предвиђа ствари које имају везе са Украјином.

   Ко је био Збигњев Бржежински? Рођен у Пољској у племићкој породици украјинских корена (4), био је једна од најутицајнијих личности америчке политике. Био је саветник неколико америчких председника и председничких кандидата, директор Националне задужбине за демократију (НЕД, 5) и члан Савета за националну безбедност САД, Центра за стратешке и међународне студије (ЦСИС, 6) и веома утицајни Савет за спољне односе ( 7). Такође је био суоснивач Трилатералне комисије са Дејвидом Рокфелером.

   Године 1997. у Немачкој је објављена његова књига Велика шаховска табла под насловом Јединствена светска сила. Још једном: Бржежински није био било ко, његов политички и идеолошки утицај је био изузетан. Био је кључна фигура у спољној политици САД деценијама, а био је и када је писао ову књигу средином 1990-их. Људи попут Бржежинског сматрали су елитистичким, глобалним и стратешким. Планирали су моћ и владавину у будућности и предвиђали ствари које ће се касније политички практиковати. Бржежински је био глобалиста и то је исповедао.

   Глобалисти су изнад свих и изнад свега. Они граде зидове између људи и група како би доминирали њима. Али сопствена претензија на моћ је неограничена и стоји чак и изнад држава. Четири године пре оснивања Трилатералне комисије, Збигњев Бржежински је написао:

   „Национална држава, као основна јединица организованог људског живота, више није примарна стваралачка снага. Међународне банке и мултинационалне корпорације делују и планирају на начин који је далеко испред политичких концепата националне државе.”

   А када тражите Украјину у Великој шаховској табли, очи вам се отварају (нагласак додат):

   „У складу са тренутном глобалном реалношћу, на новој политичкој мапи Евроазије може се идентификовати најмање пет главних геостратешких актера и пет геополитичких стожера. Француска, Немачка, Русија, Кина и Индија су кључни играчи […] Украјина, Азербејџан, Јужна Кореја, Турска и Иран представљају кључна геополитичка чворишта […].”

   Под заокретима, Бржежински је изричито мислио да је препустио у највећој мери ограничену геостратешку акцију државама груписаним под њима, односно Турској и Ирану. На крају, међутим, он свих пет земаља види као чисте објекте који ће се користити у геостратешкој игри, са Украјином на челу. Он је истакао да је посао хегемона у овим државама да „управља“. Сама Украјина није ништа друго до средство за постизање циља, у смислу патолошког деловања „добритеља“.

   Сукоб Украјине са Русијом може на први поглед бити регионални сукоб. Али оно је изазвано и покренуто унутар геостратешког поља напетости и по вољи Бржежинског и његове браће и сестара, Украјина никада и никада неће преузети улогу независног политичког актера. Украјина је део велике шаховске игре, а главни умови су ван Евроазије. Ово је било концептуално укорењено у спољну политику САД 1990-их.

   Орвеловска независност

   За глобалисте добри односи не значе ништа друго до њихов стални и успешан утицај. Дакле, они изједначавају добре односе са утицајем јер, у оквиру свог патолошког размишљања, нису у стању да направе разлику између њих. Њихов однос је једностран. Глобалисти не настоје да размотре интересе друге стране осим ако из тога не могу да извуку стратешку корист. Они који су свесни моћи рефлектују и одражавају сопствени поглед на свет у објектима који се формирају, у објектима које треба преузети.

   Емпатија значи осећање саосећања, одговарање на друге, стављање себе у њихову кожу, али и критичко испитивање ефеката који произилазе из самог себе. За глобалисте само њихов утицај може бити добар. Она произилази из очекивања које се апсолутно мора испунити, “ако је потребно” силином и насиљем. То нема никакве везе са искреним емпатијским утицајем, практично побеђивањем примером. Зато што ови људи размишљају изузетно. Видите себе као јединствену.

   Дакле, када Русија и Украјина одржавају пријатељске односе, упуштају се у узајамно корисну трговину и негују културне везе на различите начине, то је за геостратеге попут Бржежинског значило: Русија има утицај на Украјину — а то није добро.

   Морамо бити свесни овог размишљања, иначе нећемо разумети шта је Бржежински хтео да изрази 1997. следећим речима:

   „Нов и важан простор на евроазијској шаховској табли, Украјина је геополитички стожер јер само њено постојање као независне државе помаже трансформацији Русије. Без Украјине Русија више није евроазијско царство.“

   Oво је психопатско размишљање и оно је пуно унутрашњих контрадикција. Геостратег изједначава постојање Украјине као независне државе са лошим односима са Русијом. Под самосталношћу подразумева прекид односа са суседима. Деценијама је један од основних задатака иностраних стратега био да обезбеде да Украјина и Русија одржавају најгоре могуће односе, у идеалном случају никакве. Тек тада би могли у потпуности да развију сопствени патолошки утицај у украјинском објекту.

   Хајде да завиримо у безосећајне умове оних који су вођени моћи. Они одражавају сопствену неумереност. Не можете замислити да други људи у основи мисле, осећају и делују потпуно другачије. Иако то важи за већину људи. Психопатско размишљање напредује на подели. Јер то слаби конкурента, изолује га. И свако ван ваше контроле је потенцијална мета за подношење. Овако функционише игра завади па владај. Овакви су они, геостратези западне безалтернативности: вођени својом унутрашњом празнином и креативни у деструкцији, али неспособни да ступе у праве односе:

   „Међутим, ако би Москва повратила контролу над Украјином, са њених 52 милиона становника, значајним природним ресурсима и приступом Црном мору, Русија би аутоматски стекла средства да постане моћна империја која обухвата Европу и Азију.

   Они своју неспособност да се односе на малом нивоу пројектују као меру односа на великом друштвеном нивоу. Психопати су можда интелигентни, али емоционално су сиромашни и горе наведено пророчанство одговара томе. Али управо тим отровом масовни медији и постављени политичари свакодневно уносе људе.

   Планирано од почетка: проширење НАТО-а на исток

   Лидери умирућег Совјетског Савеза, као и они из Јељцинове ере, делили су недокучиву наивност у веровању САД да се НАТО „неће померити ни за инч на исток“ (11). Када је круг око Путина преузео политички посао у Русији, наивности је било више. Да ли је Путин прочитао књигу Бжежинског? На пример, каже (нагласак додат):

   „[…] да ли источне границе ЕУ такође треба да буду источна линија фронта  НАТО-а?“

   Одговор (види доле) вас неће изненадити. Брзезински се није устручавао да истакне да такве политичке одлуке нису на доношењу европских НАТО „партнера“. Озбиљне аспекте попут ових не смеју сами да регулишу они на лицу места. Зато што су само вазали. Томе служи Хегемон (нагласак додао аутор):
   „Али прво [проширење ЕУ…] ће имати директан утицај на одлуку НАТО-а. Међутим, то утиче и на Сједињене Државе, а глас Сједињених Држава и даље преовладава у НАТО-у.
   За глобалисту је мера свих ствари увек он сам, све остало је средство за постизање циља. Ако је требало, људи су лагали, манипулисали, корумпирали и уцењивали за „добар циљ“. Шта интересује „јединствене“ у Украјини и њеном малтретираном народу? Није их брига. Све се врти око ње саме и њених нимало бриљантних, деструктивних пројеката. Поново цитирамo из Велике шаховске табле- The Great Chessboard :
   „Изнад свега, Европа је амерички (мисли се на САД) незаобилазни геополитички мостобран на евроазијском континенту. […] У тренутном стању америчко-европских односа, са савезничким европским државама које још увек у великој мери зависе од безбедносног штита САД, свако проширење европског (значи ЕУ) делокруга аутоматски проширује и директну сферу утицаја Сједињених Држава.”

   Да ли га препознајете? Где се шири Европска унија (ЕУ), шири се и сфера утицаја глобалиста са седиштем у САД. При чему глобалисти користе само државну структуру САД. Такође немају везе са земљом у којој живе. Глобалисти су бескућници. А чиме се постиже доминантан продор у (нове) чланице ЕУ? Бинго, чланство у НАТО-у. Тако је Zbiegnew Brzezinski 1997. рекао:

   „Ипак, након што су прве три нове чланице НАТО-а такође ушле у ЕУ, и НАТО и ЕУ ће морати да се позабаве питањем како и када ће чланство бити проширено на балтичке републике, Словенију, Румунију, Бугарску и Словачку и на крају можда чак и до Украјине“.

   Ниједна од наведених земаља није била чланица НАТО-а у време објављивања књиге. Убрзо су имали све осим једног — а то је Украјина.

   Наранџаста револуција

   Књига се чита као пословна игра, сценарио којег глумци морају да се придржавају и ако то не успије доћи ће до трвења током снимања. Пажња, планирано је следеће:

   „Негде између 2005. и 2010. Украјина би требало да буде спремна за озбиљне преговоре и са ЕУ и са НАТО […].

   Нешто је очигледно пошло наопако овде, толико погрешно да је ескалација очигледно била неизбежна како би се снимање успешно завршило. Ако имате довољно знања о историји, одмах ћете бити затечени када прочитате датуме. Да би Украјина била спремна за НАТО, једно је претходно морало да се деси: промена у односима Украјине са Русијом — и то на горе. Сетимо се да за психопате, лоши односи њихових вазала представљају добре односе за њих саме, а самим тим и њихове сопствене „опције дизајна“. Украјина је имала „превише добре“ односе са Русијом.

   Није ли фасцинантно како је између 2004. и 2006. године воља народа елементарном снагом утрла пут? У Украјини је 2004. избила такозвана наранџаста револуција. Појмови (Brzezinski) о геополитици гурани су са застрашујућом тачношћу.

   „Да бисмо разумели значење Наранџасте револуције, важно је сагледати политичке неуспехе који су уследили након устанка. Протести крајем 2004. су првобитно спречили кандидата којег подржава Кремљ Виктор Јанукович да узурпира место председника Украјине и дозволили да његов реформистички ривал Виктор Јушченко буде изабран.

   Слободни избори послужили су као огртач за сејање мржње и раздора између два историјски и етнички блиска народа, Русије и Украјине. Проклијало је семе. Атлантски савет који је придружен НАТО-у гласи овако (нагласак додат):

   „Наранџаста револуција је такође имала дубок утицај на начин на који Украјинци доживљавају себе и свој национални идентитет. Током првих тринаест година независности, политичке, културне, друштвене и економске границе између Украјине и Русије остале су нејасне. Већина људи са обе стране границе наставила је да гледа на судбине две одвојене земље као на нераскидиво повезане. Ово се драматично променило 2004. године, када су се милиони Украјинаца мобилисали да бране слободне изборе.”

   Револуције у боји нису воља народа, већ манипулације становништвом. То су операције које се изводе по плану и финансирају споља, потпројекти у оквиру геостратешких концепата. Мајкл Мекфол, специјалиста за револуције у боји на линији „ненасилног отпора“ (16, 17) чији је пионир Џин Шарп, написао је врло искрено у Вашингтон посту убрзо након Наранџасте револуције (нагласак додат):

   „Да ли су се Американци мешали у унутрашње ствари Украјине? Да. Амерички агенти утицаја би више волели другачијим језиком да описују своје активности — помагање демократији, промовисање демократије, подршка грађанском друштву, итд. — али њихов рад, како год да се зове, има за циљ да утиче на политичке промене у Украјини. Америчка агенција за међународни развој, Национална задужбина за демократију и неколико других фондација подржале су одређене америчке организације, укључујући Фреедом Хоусе, Међународни републикански институт, Национални демократски институт, Центар солидарности, Фондацију Евроазија, Интерневс и неколико други, да обезбеде мале грантове и техничку помоћ украјинском цивилном друштву. Европска унија, поједине европске земље и Међународна фондација за ренесансу коју финансира Сорош, учиниле су исто.

   Чињеница је да је 2004. године први клин забијен у природно развијене, блиске украјинско-руске односе. Од тада за Украјину ништа није било боље. Међутим, након што је пројекат наранџасте револуције завршен, становништво је врло брзо изгубило интересовање за револуцију и изгубило је ентузијазам за корумпиране револуционарне вође (19, 20). Људи попут Бжежинског, са својим бешћутним, механичким начином размишљања, не могу тако нешто да схвате.

   Губитак „шанси за структурирање“ у Украјини мора да је заиста засметао људима попут њега. Јер то се догодило када је Виктор Јанукович, који се залагао за блиске везе Украјине и Русије, неочекивано поново изабран за председника Украјине 2010. године. Још горе, када је Јанукович преузео дужност, закопао је све озбиљне напоре да у потпуности интегрише Украјину у НАТО пакт.

   Крај игре

   Јер после политичке трансформације изазване обојеном револуцијом и отуђењем од партнерске земље Русије, планирано је да се НАТО налази директно и екстензивно на руској граници на западу најкасније до 2015. године. Читајмо даље у „Великој шаховској игри“ Zbiegnew Brzezinski :

   „На крају, како се ЕУ и НАТО шире на исток, Украјина ће се суочити са избором да ли да постане део било које од организација. Може се претпоставити да би она желела да се придружи и једном и другом како би ојачала своју независност […]. Иако ће за то бити потребно време, Запад […] већ може да замисли деценију између 2005. и 2015. као временски оквир за постепену инкорпорацију Украјине.”

   Па, мислимo да су Владимир Путин и његове најближе колеге читали књигу Zbiegnew Brzezinski.

   Надлежни у Москви су свесни да заблуде глобалиста никада не престају. Јер они једноставно не могу себи помоћи. Када смо последњих месеци читали извештаје масовних медија о Украјини, психопатске интуиције Zbiegnew Brzezinski су нам буквално искочиле. Русија је дуго класификована као агресор само зато што је изводила маневре на сопственој територији.

   Русија је систематски сатерана у ћошак и ово назадовање је окончано 24. фебруара 2022. Јер, као што је речено, одговорни у руском руководству су одавно схватили да заблуда никада неће престати. У Великој шаховској табли, Zbiegnew Brzezinski озбиљно предлаже „гаранције безбедности“ и истовремено захтева да Русија мора демилитаризовати стратешки изузетно важан Калињинград (бивши Кенгисберг/Источна Пруска) (нагласак додао аутор):

   „Када Централна Европа уђе у НАТО, све нове безбедносне гаранције које Запад даје Русији у односу на регион морају бити заиста обостране, а тиме и узајамно уверавајуће. Ограничења уведена у вези са стационирањем НАТО трупа и нуклеарног оружја на тлу нових чланица могу у великој мери ублажити легитимне руске забринутости, али би заузврат Руси морали да гарантују да ће доћи до стратешке демилитаризације земље која угрожава предњи клин од Калињинграда и неће бити већег стационирања трупа у близини граница будућих нових чланица НАТО-а и ЕУ.“

   Узвишена логика жедних владара нам говори да би, ако је НАТО упао на руске границе, Русија морала да смањи своје војне снаге на сопственој територији. Неки напредују, а од других се тражи да се повуку. А области које су критичне за агресора треба да буду „демилитаризоване” од стране објекта (у овом случају Русија). Западну геополитику воде лудаци. И скоро сви у систему то прихватају. У овом тренутку могу само препоручити свима да прочитају књигу Политичка понерологија. Аутор је, као и ,Zbiegnew Brzezinski, Пољак и објавио је свој рад о психологији патократских друштава под именом Андрзеј М. Łобацзевски.

   Психопатски обликоване људе прожима ледена хладноћа. Ови људи траже и препознају своју суштину у другим психопатским сапутницима. Џорџ Фридман и Zbiegnew Brzezinski су свакако имали изузетно добар однос (25). Шеф геостратешког истраживачког центра Стратфор рекао је ово 2015. године:

   „Примарна брига америчке спољне политике током прошлог века, током Првог, Другог светског рата и Хладног рата, био је однос између Немачке и Русије […] Током једног века, примарни циљ Сједињених Држава је био да се искористи јединствена комбинација немачког капитала, немачке технологије и руских сировинских ресурса како би се спречила руска радна снага“.

   Делити и доминирати, делити и изоловати, стварати страх и подстицати мржњу. Људи који узимају нешто као нешто што се подразумева у своје животе и прихватају патњу милиона људи због „доброг разлога” имају озбиљну карактерну ману која произилази из дубоко повређене психе. Ови људи су доминантни јер је њихово ја изнад свега. Али они су неспособни када је у питању вођење друштвених заједница. Не можете водити. Можете само владати. Вођење и владање су две веома различите ствари. Вођење преузима одговорност за сопствене поступке Доминирање пребацује одговорност (која је за себе неотуђива) на објекте као кривицу. Вођење захтева од себе, владајуће само од других.

   Свођење Русије на статус регионалне силе коју би неко произвољно могао сврстати у ред сервилних вазала извире из начина размишљања обмана. Не може се променити овај свет мисли јер природа оних којима он влада то не дозвољава. Ови људи би такође све запалили само да буду у праву.

   Живимо у електроенергетском систему. Русија је део овог електроенергетског система. Не може једноставно побећи из овог система. Има избор да се дегенерише у вазала или да пркоси захтевима хегемона на доминацију. У овој борби, државе ЕУ су се само половично, а онда само привремено, могле ослободити стиска који их држи у улози вазала. Неко је добродошао да се критикује руска политика, али једна ствар је прво од суштинског значаја: да се заправо развије отворено разумевање зашто се Русија понаша на начин на који се понаша. Ако занемаримо болесне фантазије западних геостратега, прозор за довољно разумевање стварности је једноставно премали.

   У закључку, желео бих још једном да подвучем црту тренутном масовном нападу на основна и људска права грађана широм света. Још 1970. (Brzezinski) је објавио књигу под насловом Између два доба: улога Америке у технотронској ери. У овоме читамо, између осталог (нагласак додао аутор):

   „Технотронско доба укључује постепену појаву више контролисаног друштва. Таквим друштвом би владала елита невезана традиционалним вредностима. Ускоро ће бити могуће гарантовати скоро стални надзор сваког грађанина и одржавати ажурне и потпуне досијее, чак и са најинтимнијим подацима о грађанима. Ови досијеи ће бити предмет директних испитивања власти.

   Одговори