Србија за казне платила милијарду евра

Србија је у последњих десет година из буџета исплатила око милијарду евра за казне и пенале, што је два и по пута више од укупног трошка градње четири клиничка центра и више од градње јужног и источног крака Коридора 10, закључак је данашњег форума „Зашто држава губи спорове пред међународним арбитражама”.

Како је истакнуто на скупу, само ове године на казне и пенале у буџету Србије је предвиђено 280 милиона евра.

Специјални саветник Фискалног савета Марко Милановић истакао је да је буџетска документација по питању новца који одлази на арбитраже остала недоречена и да губици од арбитраже данас износе грубо 200 милиона евра годишње, а да су 2010. године износили од 30 до 40 милона евра.

„Када сумирамо укупан износ, то је за 10 година, цифра од милијарду евра. То није трошак због кога ће колабирати буџет, али је то значајна сума, јер је то на пример новац за изградњу јужног или источног крака Коридора 10 или двоструко већи за изградњу четири Клиничка центра, а то је и нешто више од новца за модернизацију пруге Београд – Нови Сад”, рекао је Милановић.

Потпредседник Савета за борбу против корупције Србије Мирослав Милићевић навео је да је проблем приватизације и корупције јако рано уочен, као и да постоји велики број недоречених закона по овом питању.

Он је подсетио да је 2006. године у Србији донет Закон о арбитражи и да „држава мора да инсистира да се што више арбитража ради у Србији”, као и да је „наша арбитража сасвим добро функционисала”, те да је једна од предности арбитраже у Србији да се у периоду од шест месеци могу решити проблеми.

Такође је рекао да су трошкови арбитраже много мањи у Србији и да се процес не може одуговлачити, нагласивши да је арбитража једностепени поступак и да она у Србији има снагу извршне судске власти.

Истовремено, указао је да је велико питање ко предлаже арбитре и како долази до њиховог избора, као и да Србија мора имати законе и предрадње за арбитражу, људе који добро познају сам процес, односно шта треба учинити уколико она буде одбијена и знати где су потенцијално коруптивне одредбе.

„Ми морамо да предухитримо ситуацију, да у приватизацији имамо међународне спорове и где губимо много пара, али није проблем ни у томе, већ зато што губимо углед, добијамо атрибут једног правно несигурног места за инвестирање. Када говоримо да треба бирати између стране и домаће арбитраже није тачно да ће неко одустати од инвестиција у Србији зато што не прихватамо међународну арбитражу, треба мењати укупни амбијент у друштву, а не покушавати да се то реши на друге начине”, истакао је Милићевић.

Адвокат БДК Адвокатске канцеларије Тијана Којовић истакла је да постоје две врсте арбитраже, једна која је настала услед кршења неког уговора и друга инвестициона.

Она је рекла да у Србији постоје две арбитражне институције, једна је стална трговинска арбитража при Привредној комори Србије, а друга Београдски арбитражни центар и да то су институције које администрирају спор, а да спор пресуђују арбитри који именују странке.

Којовић је рекла да када су у питању ивестиционе арбитраже и када у њој учествује Србија са неком другом земљом, да је тада меродавно Међународно јавно право којим се суди спор.

„У инвестиционим арбитражама је проблем понашања државе као државе, не као привредног субјекта већ као регулаторног тела, а у приватизационим споровима је држава била доста трапава јер је приватизација ванредна ствар, држава није имала много искуства”, закључила је Којовић.

Сарадник на Институту економских наука Божо Драшковић рекао је да се често не зна ко су са наше стране били аналитичари који су дали подршку арбитражи, као и да се могу направити проблеми код уговарања због политичко утицаја, незнања или лоше законске регулативе.

„Зато ми добрим делом губимо уговарање иза кога некад постоји незнање а некад и намера”, додао је Драшковић.

Он је подсетио на проблем који је настао са компанијом Рио Тинто, којој је према његовим речима, дато право да по Закону о рударству врши експропријацију земљишта, као и да је у овом случају екстремно висок економски интерес.

Нагласио је да ће претња одштетним законом бити претња политичким елитама „да кажу ми морамо са њима да потпишемо уговор јер ћемо имати велике губитке”.

Програмски директор Транспарентности Србија Немања Ненадић изјавио је да ће адвокати компаније Рио Тинто имати олакшан посао због изјава највиших званичника државе „које су директно ишле ка томе да се одлука доноси из чисто политичког разлога и јасно указали да се прописи и дозволе не мењају из неког објективног разлога”.

Он је напоменуо и да су према последњим изменама Закона о приступу информација од јавног значаја експлицитно поменута могућност да се неке информације ускрате јер се тичу арбитражних спорова, као и да је потребно много више транспарентности приликом закључења уговора, због државних послова у јавном интересу.

Подсетио је на питање Железаре у Смедереву, да за тај уговор нису добијене никакве информације ни након неколико година „чак ни након тренутка када су представници државе јавно означиле представнике друге стране као преваранте и када је уговор раскинут”.

Неки од предлога учесника форума су да се уведе одговорност у склапању уговора, да се при склапању посlова одреди да ли постоје неке друге намере, буџетски бољи и конкретнији приказ када су у питању јавни интереси, формирање стручних тимова када су у питању јавни интереси и на крају да се утврди одговорност појединаца и тела за лоше одлуке.

Форум је организовала Бизнис инфо група уз подршку Националног фонда за демократију, преноси Бета.

Политика/Бета

Бонус видео