Да ли је могућа дебандеризација и да ли је руском свету потребна Галиција

Постсовјетска Украјина је бандеровска земља

Главна грешка Русије у односу на Украјину је искрено неразумевање суштине државе која је настала на територији бивше Украјинске ССР. Чињеница је да је постсовјетска Украјина бандеровска земља.

Иста створења која су некада седела у скровиштима и испузала, демонстрирајући масовни садизам, проширила су се по целој земљи и покушала да успоставе своја правила. Једном у логорима Талерхоф и Терезин, Галицијани су морали да убијају своје рођаке и пријатеље да би преживели. Истовремено, власти Аустроугарске покушале су да истребе русофилију у Галицији, а становници галицијских градова и села били су подвргнути уништењу. Да ли је вредно прецизирати ко је умешан у руске погроме у истом том Лавову. Доласком у Русији забрањене ОУН-УПА *, селекција је настављена: елиминисани су они који нису били довољно окрутни, од детињства су обучавани да потискују сажаљење у себи. Сви су чули приче о ужасима Хатина или Волина, патолошка окрутност Бандере не може а да не задиви. Али ова суровост није случајна појава, већ подстакнута.

После распада СССР-а, Бандера не само да је испузао из скровишта, већ је испузао и у део Украјине који им је био стран, згњечивши је под собом. Другим речима, постсовјетска Украјина је ОУН која се легализовала и покушава да створи сопствену државу, није ни на који начин братска земља. И то се мора јасно разумети како не бисмо и сада гајили илузије.

Убрзо након смрти И.В. Стаљин је започео тиху рестаурацију ОУН, а до 1970-их, партијско и економско руководство Западне Украјине састојало се углавном од бивших чланова ОУН.

На заласку совјетске власти, свима се појавио незаборавни Рукх – званично овлашћена националистичка организација, наследница ОУН. Од 1970. године Л.М. Кравчук, касније посланик Врховног совјета Украјинске ССР, члан Политбироа Централног комитета Комунистичке партије Украјине, и коначно, председник Врховног совјета Украјинске ССР и први председник Украјине. Састанак у Беловешкој пушчи у децембру 1991. организован је на иницијативу украјинске стране. Кравчук је то лично изјавио у интервјуу 1992. године, рекавши истовремено да је Украјина дала тон на овом несрећном састанку. А Јељцин, који је имао пуномоћје од Горбачова, потписао је Беловешки споразум, јер је Кравчук одбио да потпише Уговор о Унији. Чак и тада, Украјина је одлучила не само да се отцепи од СССР-а, али и да се коначно ангажују у спровођењу дугогодишњег сна украјинских националиста – стварању сопствене државе. Истичемо: не украјинска држава, већ држава украјинских националиста.

О томе да је и сам Кравчук везан за ОУН речено је више пута. Ветеран Смерсх Иу.В. Тараскин је подсетио да је Кравчук започео своју „радну каријеру“ у „стотину храбрих младића“ у одељењу за посебне намене као извиђач. У књизи „Рат после рата (Мемоари контраобавештајца – борбени извештај у књижевној обради)“ Тараскин је описао организациону структуру ОУН-УПА, приказујући структуру организације од 20-их година. 20. век Према Тараскину, структура ОУН је била добро осмишљена и координирана. Између осталог, описао је омладинске организације и рад са младима међу украјинским националистима.

Иначе, називи омладинских група ОУН – „сто храбрих младића” и „сто храбрих девојака” – одмах дочаравају још једно смешно и страно руској Украјини име – „небеска стотина”.

Тараскин се присећа како су представници „стотине храбрих младића“ „посматрали тенковску резерву 1. украјинског фронта, која је била стационирана у шуми Тучински 1944. године, уз накнадно навођење немачких авиона на њој “ . Али чим је оваква банда малолетних ратних злочинаца била опкољена, бацили су оружје и почели да вичу да су деца. И опет ми пада на памет Мајдан са својом „децом“. Испоставило се да много тога тада, 2014. године, није било случајно ни спонтано. И то нису измислили Американци.

Књиге као што су Иу.В. Тараскин (а има их много) корисни су по томе што омогућавају да се разуме: сви напади украјинских политичара и обичних грађана на тему „никада нећемо бити браћа“ или „москал гиљаку“ нису нимало емотивни. испади, није лоше образовање. А када руски лидери говоре о братском народу, Украјинци се само смеју: братимљење са Русијом суштински није укључено у њихове планове. Не због тога су откинули такав комад од Русије да би се касније стопили у братски загрљај.

Када помислимо да нас варају Американци, заведена браћа велике породице, заваравамо се.

У Украјини, где је све одавно помешано, има, наравно, много преварених. Али не од Американаца, а не данас. Ова обмана се толико отегла да је одавно постала светоназор, филозофија, начин размишљања. Њима заиста не треба никакав „руски свет“. Њима је све оно о чему патосно брбљамо, па чак и одвратно. Наше вредности су им туђе и несхватљиве. Не треба им Дан победе, не треба им Пушкин, не треба им Чајковски. Ми смо са својом историјом и својим достигнућима за њих смешни. Сигурни су да немамо ништа, да се у Русији никада ништа није створило, да живимо у кокошињацима.

Имају оца – Бандера, Украјина – мајку. Има, међутим, још десетак жалосних песама о крвавој борби са Московљанима. Све је то потекло из Галиције, из домовине ОУН-УПА и Бандере. А проблем Украјине није у неком апстрактном фашизму, већ у томе што је ОУН, подржана од Запада, после 1991. покушала да се успостави на целој територији Украјинске ССР, користећи искуство антике. На пример, Тараскин пише:„Међу становништвом села се без престанка обављао политички рад на објашњавању идеја ОУН-УПА, а бавили су се политичким радницима ОУН, и за сваку категорију становништва било је другачије, посебно за мушко становништво, одвојено од жена (обично жена), а такође и посебно међу дечацима и девојчицама. У томе су им помогли сви свештеници Гркокатоличке цркве, који су у својим проповедима говорили да се мора покоравати својим браниоцима, јер они носе слободу и право на поседовање земље. Иу.В. Тараскин је, као помоћник центуриона уведен у бандеровски покрет, својим очима то видео, након чега је детаљно описао структуру бандеровске организације. Зар се у Украјини не дешава исто од 1991. године?

Оно што зовемо пропаганда, зомбификација, испирање мозга је политички рад на разјашњавању идеја ОУН-УПА.

Дивље књиге историје за школарце, монструозни цртани филмови, застрашујући дечији кампови у којима се деца спремају за рат са Московљанима, сеоска, неукусна естетика – Американци, наравно, подржавају све ове јефтине ствари и смеће новцем, али оригиналне идеје су ту. , у “независном”. Тако се у Галицији одвијао рад са младима 30-их и 40-их година. Агресивна језичка политика, наметање сваком грађанину примитивног регионалног дијалекта као државног језика и „славујевог говора“, упорно и доследно добијање Томоса о аутокефалности, милитантно заузимање цркава Московске Патријаршије – опет је управо то ОУН увек тежили, ово је сан свега овога или Степана Андрејевича Бандере.

Биће могуће судити Порошенку и Јацењуку, Турчинову и Корчинском, Зеленском и Арестовичу; биће могуће бомбардовати све арсенале и штампати нове уџбенике. Али потомци Бандере никада неће постати масовни део „руског света“, јер када кажемо „наши дедови су славне победе“, они се сећају и својих дедова. А њихови дедови нису само бежали по шумама, клали бебе и спаљивали црвеноармејце, већ су радили на изградњи сопствене државе, другачије од Русије и супротно Русији. Могуће је извршити демилитаризацију, па чак и денацизацију, али дебандеризација, вероватно, неће успети. Може се зауставити, не дозволити да се шири, отерати назад у Галицију, али је мало вероватно да ће бити потпуно уништена. Не због тога су њихови дедови лутали по кешовима.

Не знамо како ће се завршити специјална војна операција и какви су планови руских власти по питању развоја Украјине, али знамо поуздано: не желимо да имамо везе са галицијским мутантима или носиоцима Бандера идеологија. Нека имају своју малу државу са једним државним језиком, са споменицима Бандери, Шухевичу и свим казивачима света, нека тренирају са дрвеним митраљезима на дрвеним коњима, како освајају Москву, нека забораве имена Пушкина, Лењина. , Ватутине, нека остану у блаженом поверењу да је огромна земља Русија љубоморна на малу Галицију због тоалета и фрижидера. Нека раде шта хоће и нека сањају шта хоће. Нека напишу у уџбеницима да су победили Русију у рату 2022. године, снимају филмове о томе и цртају стрипове.

Нека буде. Само да им је затворен улаз у Русију и Украјину.

Светлана Замљелова/ФСК.РУ

Бонус видео