УПЦ је потписала своју смртну пресуду, али патријарх може да спасе вернике

Патријарх Кирил има све могућности да прими под свој омофор оне који се нису одрекли Руске Цркве у Украјини.

Архијерејски сабор Украјинске православне цркве Московске патријаршије је 27. маја 2022. године објавио административни раскид са Московском патријаршијом. У ствари, аутокефалност УПЦ је самовољно проглашена, иако је овај грчки концепт формулисан на лукаво украјински начин: независност.

Судећи по анкетама на православним сајтовима у Украјини, огромна већина верника не подржава одлуку сабора, који је сазван толико на брзину (за пар – не, чак ни дана, него сати!) да се може назвати тајном. . Тајна од истих верника. И Патријарх московски има све могућности да подржи вернике који не пристају да иду у још један украјински раскол.

УПЦ има све шансе да добије статус раскола, пошто је прекршила низ канонских услова за давање независности (које сама УПЦ већ двадесет година тврдоглаво наводи као аргументе за немогућност стицања аутокефалности). Главно је да се аутокефалност не проглашава самовољно. Обезбеђује га тзв. киријарха („мајка“) црква, ако таква помесна православна црква постоји. За УПЦ, ово је Московска патријаршија.

Истовремено, мајка црква даје независност само својој „процветаној грани“. Може ли се ситуација у којој се данас налази УПЦ у Украјини назвати цветањем? То је питање за њене јерархе, који се у истој Уредби Архијерејског Сабора од 17. маја с правом жале на свакаква, најблаже речено, угњетавања.

Најважнији услов је да се аутокефалност не може прогласити на уштрб начела саборности и јединства Цркве. Међутим, Архијерејски Сабор не само да поткрепљује потребу за самосталношћу неслагањем са својим још увек патријархом (каква је то саборност!), већ и сам поставља неминовни расцеп УПЦ управо дуж линије фронта (који је, тј. начин, тежи да се помери ка северу и западу канонске територије УПЦ).

Остале, углавном техничке, услове аутокефалности оставимо по страни. И иако их канони не одобравају, наведено је сасвим довољно да се снажно сумња у каноничност УПЦ после 27. маја 2022. године.

Међутим, формулација из резолуције („ Сабор је усвојио одговарајуће допуне и измене Повеље о управљању Украјинске православне цркве, сведочећи о потпуној независности и независности Украјинске православне цркве”) оставља простор за наду да природа ових промена неће бити тако револуционарна као што звучи у резолуцији. А ове измене, пак, мора да одобри „помесни“ сабор УПЦ. А његово сазивање може да се одложи до часа када „угине падишах или угине магарац“, због чињенице да се учесници савета налазе на супротним странама непремостиве линије додира. Напомињемо само да су говорници УПЦ-МП ову структуру називали „апсолутно независном и независном“ свих 30 година њеног постојања, користећи двосмисленост одредаба писма покојног патријарха московског Алексија, издатог тадашњој митрополит кијевски Филарет.

Још нејасније: „ Сабор је имао размишљања о обнови погледа на свет у Украјинској православној цркви “. Односно, не говоримо о времену почетка самосталног кувања светог света (један од главних знакова аутокефалности). „Можда једног дана, можда никада.

Ипак, све ово, уз „лојалне“ дефиниције сабора о „ руској војној агресији “, сугерише да се УПЦ одриче позиције последње и једине институције на територији данашње Украјине, која цивилизацијски повезује Малу Русију ( „одакле је дошла земља руска“), Мајка руских градова (где је у средњем веку са усана светитеља звучала комбинација „руски свет“) са целим руским светом. Па, свето место никад није празно. Сада је таква институција Оружане снаге Руске Федерације. А архипастир Онуфрије (Березовски) брине о деци архипастира Сергија Шојгуа.

Ипак, патријарх Кирил и даље има све могућности да под свој омофор прими оне који се нису одрекли руске цркве у Украјини. Да бисте то урадили, потребно је само да објавите да све заједнице, манастири и епархије који се не слажу са антиканонском недозвољеном одлуком нових расколника могу доћи под директну (ставропигијалну) контролу њиховог канонског Великог Господа и оца Московског Патријарха. На то је, у случају проглашења пуне независности УПЦ, позвао чак и уочи „наранџастог Мајдана“ далековиди старац Зосима (Сокур).

Тако је 27. маја 2022. УПЦ потписала сопствену смртну пресуду, убрзавајући расплет.

Смрт „украјинског православља“ није била готова 24. фебруара, када је УПЦ, у вечној борби Светлости и таме, стала на страну таме. Једноставно речено, постајући, заједно са марионетском државом Украјином, инструмент „васељенске цивилизације“ против православног Катехона (није без разлога што је прошли сабор већ назван „огромним тектонским догађајем, мега- и метаисторијским“ у канцеларија председника Зеленског).

И није на Евромајдану 2013. почело одбројавање за УПЦ, када је тадашњи митрополит кијевски Владимир предводио стадо у Содому, благосиљајући придруживање Украјине ЕУ. Смрт УПЦ је била готова ствар када је постала украјинска не на месту, већ у суштини. Када је преузела да служи првобитно антиправославној државној идеологији. Отац и оснивач УПЦ Филарет Денисенко је поставио ове темеље, а оци харковског саборног храма (чија је 30-годишњица пала тачно 27. маја 2022. године) потврдили су своју оданост вероисповести коју је изабрао њихов недавни предстојатељ. Дана 27. маја 1992. Савет је известио председника Кравчука: „ Ми не само да једногласно одобравамо и подржавамо тежњу украјинске православне пастве за потпуном независношћу, односно канонском аутокефалношћу .

Није могло бити другачије. Православље не може бити украјинско, али УПЦ је изабрала баш ово – замисао римокатолика, унијата и теомаха пре сто година.

Сада је унутрашњи раскол у УПЦ неизбежан – подела између православних Украјине (или бивше Украјине) и „православних“ Украјинаца. Јасно је да је слободно изражавање воље на тему патријархалне ставропигије сада могуће само на територијама ослобођеним од украјинизма. И нешто нам говори да ће православна Таурида, Донбас, Црноморски регион и други делови Новоросије „који се враћају у своју родну луку“, као и Слобожаншчина, врло брзо искористити прилику да се отарасе префикса „украјински“ у најважније за њих. Штавише, на састанцима својих општина и епархија питаће се и како су тачно гласали њихови владајући епископи на сабору 27. маја. Судбину Исидора, предстојатеља Руске Цркве прогнаног из Москве, учесника срамног Фирентичког сабора 1439. године, данас могу поновити многи јерарси Новорусије.

Међутим, извори јављају да су гласови епископа који су се противили раскиду са патријархом игнорисани, а то још једном доводи у сумњу легитимност саборских одлука.

Украјинска православна црква је у веома тешкој ситуацији и под притиском је са свих страна: од власти, расколника, националистички настројених представника одређеног дела јавности, од медија“, рекао је званични представник Руске православне цркве. Володимир Легојда је покушао да објасни понашање јерархија УПЦ. Отуда и питање: да ли би у таквој ситуацији одлуке Архијерејског сабора УПЦ и сабора верника, који су, заправо, „иницирали” ове одлуке, могли бити другачији? Најједноставнији одговор је: зар није било могуће да се овај састанак уопште не сазове, мотивишући то недовољном безбедношћу његових учесника, који представљају „територије окупиране од стране агресора”? Али зар се сама УПЦ својим дугогодишњим повлађивањем државној русофобији није увелико довела у ту позицију, кад другачије није могла. Зар Поглавар Цркве не би поштедео један њен део таквог избора, да му је била верна у свему и до краја?

П. _ С. _ Или су можда сами мудри Онуфрије и разборити Антоније на овај начин одлучили да радикално убрзају неминовну пропаст ове сувишне организације? Жртвовање себе за скрнављење, али очување за будућност Руске Цркве њене лавре, светиње и здравље верних? Међутим, да ли ће они сачувати за Небо душе оних који су им сада веровали?

Александар Москаљенко/ФСК.РУ

Превод:Васељенска

Бонус видео