Нови рат на Балкану?

Сукоб који је тињао на административној линији Србије и самопроглашене Републике Косово у понедељак увече умало није прерастао у нови рат на Балкану. Нереди су почели након што је Приштина најавила забрану уласка грађанима са српским бројевима и документима од 1. августа. Председник Србије Александар Вучић упозорио је да је локална полиција спремна за војну операцију и да чека само сигнал из Приштине.

У недељу увече раздрагани Срби, који компактно живе на северу републике, почели су да се окупљају на улицама и граде барикаде. Петар Петковић, директор Канцеларије за Косово и Метохију при Влади Србије, рекао је да су „за Београд неприхватљиве привремене дозволе за улазак и излазак – односно укидање српских личних докумената на територији Косова и Метохије”. Према његовим речима, ове акције су још један корак ка протеривању Срба.

Ситуацију је смирио изненадни уступак власти самопроглашене републике, које су, после позива из Вашингтона, обећале да ће одложити иновације до септембра. Александар Вучић је изразио наду да би компромис могао да буде постигнут у року од месец дана.

Истовремено, српски председник је истакао улогу Москве, која је „веома коректно“, по његовим речима, реаговала на ескалацију. Званична представница руског Министарства спољних послова Марија Захарова осудила је поступке косовских власти, позвавши Приштину „и САД и ЕУ који стоје иза тога да престану са провокацијама и поштују права Срба“.

Који су разлози ове конфронтације која траје на простору бивше Југославије и садашње ескалације на Косову? Ове године једна годишњица је прошла практично незапажено – у мају је прослављена 130. годишњица рођења југословенског лидера Јосипа Броза Тита. СФРЈ на чијем је челу одавно је пропала, али ту маршалова заоставштина није заборављена. Тако је италијански лист Ђорнале објавио чланак у коме напомиње да је још увек жив на територији бивше Југославије.

У Словенији, на пример, на планини у близини замка Рихенберг, локалне туристичке атракције, налази се џиновски натпис „Тито” од огромних камених громада. Сличних натписа има и на другим местима у земљи и нико их неће уклонити. „Све то уз одобрење локалне администрације, која ни прстом није мрднула да то спречи“, огорчен је проамерички италијански лист.

Иако је Тито по националности био Хрват, не заборављају га у Београду, где је и данас сачуван позлаћени маузолеј, пажљиво украшен цвећем, смештен у згради Историјског музеја, најпосећенијег у српској престоници.

Фраза “Никад више нећемо добро живети, као што смо живели под Титом!” и сада је популаран широм бивше Југославије. Према писању медија, у било којој држави бивше Југославије још увек можете срести човека у сувенирској мајици са слоганом: „Друже Тито, врати се! Воле вас муслимани, Срби и Хрвати. Све си нам дао и ништа украо. А сада краду све и не дају ништа!

Не тако давно, чак и у Босни, где је од последица грађанског рата страдало око 200 хиљада људи, спроведено је социолошко истраживање и показало се да би на председничким изборима, да је Тито жив, 60% становништва гласај за њега.

Само недељу дана након инвазије немачких и италијанских трупа на територију Краљевине СХС (како се ова територија некада звала) у априлу 1941. године, она се одмах распала на неколико марионетских квази-држава. Већ тада је покренут монструозни терор над Србима и југословенским православљем. Међутим, на челу антифашистичког отпора, који је био претежно српски, био је, зачудо, хрватски комуниста Јосип Броз Тито, који је од 1945. године био на челу нове Југославије.

Тито је владао Југославијом више од 35 година, вешто маневришући између СССР-а и Запада, узимајући од њих велике повољне кредите. Као резултат тога, под његовом владавином, југословенска привреда је сматрана најбољом у „социјалистичком блоку“.

Младе породице су добијале станове бесплатно, плате су биле стабилне и стално се повећавале. Западни филмови су се слободно играли у биоскопима, свако је могао да иде у Немачку или Француску без визе, радиле су приватне радње и фризерски салони, само су велике фабрике биле у државном власништву.

Политички ауторитет Тита, као хероја герилског рата, и његов сјајан таленат за маневрисање између националних елита у регионима омогућили су обуздавање негативних фактора. Маршал је схватио да ће формирање Југославије и њен развој по централизованом совјетском или кинеском моделу – већ из национално-географских разлога – брзо довести до распада земље. Стога је изабрана федерална опција. Чак се и владајућа Комунистичка партија ујединила – Савез комуниста Југославије.

Југословенски модел социјализма одмах је постао стратешки антипод ригидно централизованог совјетског и кинеског. Свим индустријским објектима у земљи, осим одбрамбене индустрије, управљали су локални раднички савети и руководиоци које су они предлагали (систем радничке самоуправе). Били су бирани на највише две године са правом на реизбор само једном. Такав систем је био подвргнут жестокој критици Москве и Пекинга.
Истовремено, Тито је жестоко потиснуо опозицију. У седам југословенских специјалних концентрационих логора, од којих су четири била у Хрватској, у страшним условима изоловани су не само комунисти из редова његових партијских противника, већ и десетине хиљада нестраначких присталица пријатељства са СССР-ом и Кином. Судбина многих затвореника је још увек непозната. Ови логори су затворени тек 1962-1963.
Тито је деловао и као противник Москви и Пекингу у међународној арени. Још за живота Стаљина Београд је успео да потпише споразум о војно-политичкој сарадњи са Сједињеним Државама и придружи се „Балканском пакту” који је иницирао НАТО, а у коме су биле чланице НАТО-а – Грчка и Турска.

Титова Југославија Западу је била потребна не само као геополитичка баријера против „црвене инфекције“, већ и као својеврсна идеолошка баријера. СФРЈ, где се испоставило да је животни стандард већи него у СССР-у, деловала је као друштвено-економски излог против Совјетског Савеза и земаља Варшавског пакта. Али чим је у СССР-у почела деструктивна перестројка, Западу више није била потребна таква баријера.

Стога је већ средином 80-их одмах скратио програм повлашћеног кредитирања СФРЈ. До краја 80-их, дугови Југославије премашили су 28 милијарди долара, а као резултат тога почело је њено уништавање, које се претворило у крвави грађански рат и распад државе.

Ипак, национални фактор је одиграо одлучујућу улогу у овом распаду. Православна Србија је била највећа република у СФРЈ, и по броју становника и по површини, али су католичка Словенија и Хрватска биле економски најразвијеније.

Уље на ватру доливала је чињеница да су Босна, Црна Гора и Македонија биле безнадежно субвенционисани субјекти федерације, стално су се водиле оштре расправе ко кога храни.

По завршетку рата, према Уставу Југославије 1946. године, у саставу Социјалистичке Републике Србије формирана је Аутономна покрајина Косово и Метохија. Новембра 1968. трансформисана је у Социјалистичку аутономну покрајину Косово. Међутим, албанско становништво Косова наставило је да расте услед прилива из саме Албаније, где су услови живота били за ред величине гори. Истовремено, придошли муслимански Албанци нису се фокусирали на Београд, већ су сањали о стварању „Велике Албаније“.

Моћна Титова фигура , која је зацементирала СФРЈ, за сада није дозволила да се распламса етнички сукоб на Косову. Али Тита нико није могао да замени.

1981. године почели су погроми српских кућа широм Косова. Хиљаде Срба у страху је побегло из региона. За сузбијање немира ангажоване су снаге Југословенске народне армије. Крвави распад Југославије оставио је косовски проблем неко време у другом плану, али је ситуација тамо наставила да се погоршава.

Од раних 1990-их, на Косову је формирано удружење наоружаних терористичких албанских група, које се звало Ослободилачка војска Косова (ОВК), Београд је покушавао да заустави весеље милитаната који су започели терор над Србима. Међутим, САД и земље ЕУ лицемерно су оптуживале југословенске власти за репресалије над цивилима. Земље НАТО-а поставиле су ултиматум Београду – оптужујући Србе за етничко чишћење, захтевале су потпуно повлачење војске са Косова. Генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана је 24. марта 1999. године, спасавајући милитанте од пораза, наредио команданту НАТО снага у Европи, америчком генералу Веслију Кларку, да покрене војну операцију против Југославије. Први пут од Другог светског рата, ваздушне бомбе су пале на европске градове.

9. јуна 1999. године потписан је споразум о повлачењу југословенских трупа са територије Косова и њеном преласку под контролу снага КФОР-а. Крај рата је био стварни крај историје српског Косова. Заједно са југословенском војском, регион је напустило око 200 хиљада Срба и представника других етничких мањина. Република Косово је 2008. године једнострано прогласила независност. Садашња српска дијаспора, која чини око 5-6% становништва Косова, концентрисана је у северним регионима покрајине, који се директно граниче са територијом Србије. А сада и ови Срби хоће да буду протерани.

Са данашњег становишта, јасно је да је иста субверзивна улога коју је Запад некада доделио комунистичкој Југославији у борби против СССР-а, сада предодређена Украјини – да постане мина за Русију.

Али у Украјини није било политичког лидера равног Титу, па су Англосаксонци успели да изврше државни удар у Кијеву, а затим реформатирају земљу, претварајући је у неонацистичку државу, затворену због агресије на нашу земљу.

А да би се створило ново жариште напетости на територији већ поражене Југославије, таква субверзивна улога је сада додељена Косову. Албанци који су уз помоћ Запада заузели овај крај покушавају да за њих протерају православне Србе са ове историјске територије.

Јасно је да Београд ово неће толерисати, интервенисати – и поново ће избити рат на Балкану. Управо то желе Вашингтон и НАТО, иако се представљају као „мировници“. Осигурач ове „етничке бомбе“ која је остала на територији већ уништене СФРЈ и даље тиња, а може да експлодира сваког тренутка.

Носталгија неких у бившој Југославији за Титом уопште не значи да неко тамо тежи да се врати у прошлост – а то је данас немогуће. На Балкану нема политичара који би се по утицају и ауторитету могли поредити са покојним маршалом. Ово је само носталгија за стабилношћу, за мирним и смиреним животом. Али управо то није потребно Вашингтону, који намерно распирује жаришта опасних сукоба широм света како би одржао своју доминацију.

Игор Веремејев/Столетие.ру

Превод:Васељенска

Бонус видео