Презирем жртве које поштују своје џелате

Пољска која после свега слини за Немачком и Јапан који на обележавање злочина у Хирошими позива САД у госте су један од примера људске беде.

Тако и овдашњи који кмече за ЕУтаназијом то раде само из једног разлога, мисле биће им бољи живот јер би можда имали већи плату за коју би морали да принесу сами себе. А грде ове који су ушли у СНС и газе сами по себи за већу плату. Исто је то другари, само ови први имају јаче изражену кризу идентитета.

И једни и други самовољно своде сами себе на ниво где је битније имати три тањира колача више него волети апсолутну слободу што се може бити и без колача. Како очекивати некакву сарадњу са онима који немају принципе и ставове и у чему је разлика између владајуће касте и тзв. друге Србије? И једни и други мрзе Србију и на прво место стављају лично материјално, а материјално не чини ни људе ни народе.
Не живи човек само од хлеба. То су нас научили толики мученици наши од давних дана, преко Јасеновца до данас.

Тако смо могли сви лепо прећи у ислам још пре 400 година и завршити са „мукама“. Истини за вољу, да се то десило данас не бисмо ни имали апорије у погледу прајда, али то је већ далек закључак за жртве које поштују своју џелате.

Тај воз смо пропустили, било је још станица и окупација где захваљујући „лудацима“ опет нисмо ушли у сличне вагоне и данас смо опет оно што смо били и пре 500 година, бар теоретски.

Далеко од тога да нам је много добро, чак ни добро у најмањем значењу те речи. То не значи да треба да се одрекнеш себе, него да треба да се поправаљаш.

Бетмен не можеш постати, а све остало није вредно цимања.

Како Сартр лепо рече: „Презирем жртве које поштују своје џелате.“

Марија Алимпић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: