Хрватски синдром

На Балкану се тихо гаси грандиозни политички скандал који је овог лета избио између Србије и Хрватске. Председник Србије Александар Вучић је крајем јула јавно саопштио да је три пута (у септембру 2021, као и у марту и јулу 2022) покушао да организује одлазак у некадашњи концентрациони логор Јасеновац који се налазио на територији Хрватске, а сваки пут се суочио са забраном званичног Загреба.

Непосредно пре Вучићеве јулске најаве, хрватски министар спољних и европских послова Гордан Грлић Радман саопштио је да су покушаји српског лидера да посети Јасеновац прекршени протокол и да, наводно, нису искрени. Истовремено, речи хрватског званичника звучале су у најмању руку чудно – оне се могу односити на Вучића лично на различите начине, али су скоро сви његови рођаци по оцу погинули током Другог светског рата од последица етничког чишћења хрватских усташа. Шта ту може бити неискреност?

Али званични Загреб је већ „страдао“. Хрватски премијер Андреј Пленковић је, после Вучићевог одговора, реакцију званичног Београда на ово што се дешавало назвао „хистеричном”. Шеф хрватске владе је, подругљиво, приметио да је Вучићу још у марту речено: „Није време за такву посету“.

„Ово је ствар која има своје политичке компликације и последице и… треба да дође у право време и за земљу домаћина и за оног ко жели да стигне… Овакав приступ указује на хистеричну реакцију Београда, а не само власти и званичници, већ и медији“, рекао је Пленковић.

Вучић је низом јавних изјава у августу и септембру 2022. покушао да надограђује дискусију са званичним Загребом и да се снађе. Посебно је јавно подсетио да су од усташке руке страдали његови рођаци, а не обрнуто.

Али хрватске власти су схватиле да им јавна расправа о тренутној ситуацији не иде у прилог и једноставно су ућутале. Да ли ће Вучић и даље развијати комшијама незгодну тему, нејасно је. Не може се искључити да ће и ово, као и многе друге ствари, покушати да му забране Брисел.

Дискусија о проблемима Другог светског рата болна је тема за целу Европу. Није џабе у Рунету тужно шале да се по изласку Британије из ЕУ Европска унија претворила у клуб земаља које су имале бар једну дивизију на страни Вермахта на совјетско-немачком фронту.

Историја Хрватске је једна од најупечатљивијих. Чињеница је да су хрватски националисти једини којима је, према историчарима, и сам рајхсфирер СС Хајнрих Химлер замерао недовољан хуманизам.

Претеча усташког покрета, националистичка Хрватска странка права Анте Павелића, основана је 1919. године, али у почетку није била нарочито популарна. Двадесетих година прошлог века Павелић је прешао на терористичке методе борбе против унутарјугословенских интеграционих процеса и убрзо је морао да побегне из земље. Истовремено, припадници ултрадесничарске усташке оружане организације под његовом контролом наставили су своје терористичке активности у Југославији.

Док је био у егзилу, Павелић се зближио са политичким елитама фашистичке Италије. Када је Адолф Хитлер натерао Југославију да приступи Тројном пакту, званични Рим је захтевао од свог савезника да прекине своје антијугословенске активности. Међутим, након пуча у Београду и доласка антифашистичких снага на власт у Југославији, све се променило. Хитлер се лично огласио у знак подршке хрватској крајњој десници. Бенито Мусолини је 29. марта 1941. примио Павелића. У замену за подршку нациста, Павелић је радо пристао да Далмацију уступи Италији.

У позадини инвазије нацистичких трупа на Југославију, Павелић је прогласио марионету „Независну Државу Хрватску“. Локална власт била је потпуно у рукама усташа. После извесног оклевања, власти Трећег рајха су пристале да одобре Павелића за шефа „владе“ нове „државе“. Почетком лета 1941. „хрватског премијера“ је примио Адолф Хитлер, који је пристао да се Босна, Херцеговина и Санџак пребаце Хрватској.

На територијама које су биле под Павелићевом контролом, усташки одреди, организовани на бази немачког СС-а, спровели су геноцид над Србима, Циганима и Јеврејима. Истовремено, према апсурдној расној теорији коју је формулисао Павелић и његово окружење, Хрвати су проглашени не Словенима, већ „правим Аријевцима“ – потомцима Гота. У Хрватској су ступили на снагу радикални националистички прописи, створени на основу Хитлерових нирнбершких закона. Ћирилица је била забрањена, „аријевска крв” је била подвргнута заштити, а сви Срби су били принуђени да на одећи носе слово „П” („православни”). У мају 1941. године у Хрватској је забрањена православна црква, а у јуну су затворене све православне образовне установе.

„Један део Срба ћемо уништити, други ћемо иселити, остале ћемо превести у католичку веру и претворити их у Хрвате. Тако ће им се ускоро губити трагови, а оно што ће остати остаће само лоше сећање на њих. За Србе, Цигане и Јевреје имамо три милиона метака“, изјавио је јавно званични вођа усташа Миле Будак 22. јуна 1941.

Покољи Срба на територијама под контролом Хрвата почели су априла 1941. године. У Гудовцу код Беловара 27-28. априла 1941. године стрељано је око 200 Срба, а почетком маја у Благају убијено је још око 400. Четири до пет хиљада Срба уништило је усташе у Љубишком крају. У Галињеву је неколико стотина Срба везаних руку бачено у Дрину. Али ти масакри су били незванични. Од љета масакри су постали дио хрватске националне политике. За само шест недеља 1941. године усташе су убиле око 180.000 Срба.

У новембру 1941. у Хрватској су званично легализована 22 до тада већ створена концентрациона логора, укључујући и најпознатији логор у Јасеновцу, у коме Вучићу сада није дозвољено да посети спомен обележје.

Историчари данас расправљају о размерама геноцида који су организовали хрватски националисти. Али о њима се може судити по појединачним цифрама које су дошле до нас. Дакле, само у крематоријуму логора Јасеновац за само три месеца 1942. године спаљено је око 15 хиљада тела мртвих затвореника. А 29. августа 1942. ученик Фрањевачког колеџа Петар Брзица, учествујући у такмичењу „спретности“ међу џелатима, лично је убио 1.300 људи. За награду је добио златни сат, сервис и свињу…

Број именованих жртава концентрационог логора у Јасеновцу је више од 80 хиљада, а њихов укупан број, према проценама српских историчара, износи 700-800 хиљада. Дакле, већину погинулих једноставно није имао ко да пријави.

Треба напоменути да чак и међу немачким СС злочинцима, многи, немајући у принципу ништа против масакра, нису волели да директно посматрају смрт својих жртава. Због тога је главно одељење царске безбедности измислило специјалне гасне коморе, а егзекуције на територији окупиране Украјинске ССР поверене су извођачима из редова украјинских националиста. Код Хрвата су ствари изгледале другачије. Усташе су извлачиле садистичко задовољство у бруталним убиствима. Егзекуције су вршене на најкрвавије начине. На пример, да би се убрзао процес убијања, дизајниран је посебан нож-“серборез”.

Заправо, Химлерове претензије на усташе настале су из два разлога. Прво, Немци су веровали да погубљења не би требало да буду крвава вакханалија, већ уредан процес. И, друго, по мишљењу представника Трећег рајха, није их требало превише рекламирати да не би изазвали масовне демонстрације на Балкану. Али усташе су се ипак понашале на свој начин…

Након ослобођења Југославије од нациста, многе обичне усташе су погубљене, али је значајан део њихових вођа успео да побегне. Сам Павелић је, уз подршку низа западних земаља, живео срећно у Италији, Аргентини и Шпанији. Чак је био и саветник за безбедност аргентинског председника Хуана Перона, а 1956. основао је терористичку организацију Хрватски ослободилачки покрет. Преминуо је у 71. години у болници у Мадриду.

Године 1991., у позадини распада Југославије, усташе које су биле у избеглиштву добиле су дозволу да се врате у Хрватску. Десничарски политичари су од њих почели да праве националне хероје.

„Усташка традиција је заправо рехабилитована у републици: симболи нове Хрватске понављали су симболе фашистичке НГХ, формирано је друштво „Хрватски кућари“ (тако се звала регуларна војска за време НГХ), неки рехабилитовани ратни злочинци Другог светског рата, оскрнављени споменици жртвама фашизма, гробови партизана. Постојали су кафићи и ресторани са именом „У“, што је значило „усташа“, портрети А. Павелића су били окачени у многим касарнама и јавним местима“, описала је ситуацију у Хрватској почетком деведесетих година историчарка Елена Гускова.

Многи топоними су преименовани у част усташа, а споменици антифашистичким херојима су срушени или оскрнављени.

У процесу величања усташа учествовали су бројни представници ХДЗ-а, који је данас заправо владајућа странка у Хрватској, укључујући. Овако отворено величање масовних убица, међутим, изазвало је извесну иритацију у Европи. Почетком 2000-их, ЦДУ је донекле прилагодио своју идеологију – постао је умеренији. Тада је талас обнове спласнуо. Партијски волан је поново био у рукама „патриота“, али тиши. Хрватска десница јасно симпатише усташе, али то раде дискретно.

„Усташки режим је поново постао лик ћутања за државну политику – покушавају да га више не помињу, јер је непатриотски критиковати, а непристојно је оправдавати“, врло прикладно је описао шта се дешава новинар Дмитриј Бавирин. .

Заправо, у Хрватској се, баш као и у Украјини или на Балтику, преписује историја. Од антифашиста, и од колаборационистичких злочинаца који су се борили на страни Хитлера – „добри момци“, „борци за независност и западне вредности“ вешто се кује слика непријатеља.

Негде се то дешава брже и јасније, негде – прикривено и не тако брзо. Али суштина процеса је иста. Узимајући у обзир чињеницу да се у британским и америчким уџбеницима Други светски рат описује фрагментарно, а Холивуд сећање на ове догађаје у потпуности претвара у постмодерну мешавину, не треба искључити сценарио по којем ће за 20-30 година већина западних становника повероваће да је зли Совјетски Савез напао све, наневши нуклеарне ударе на миран Јапан, а свет су спасили добри амерички момци, у чијим су се редовима већ тада борили представници ЛГБТ покрета.

На овој позадини разумљиви су и логични поремећаји догађаја, попут Вучићеве посете Јасеновцу. Уосталом, посета бившем концентрационом логору председника Србије повод је за освежавање сећања на стварне историјске догађаје, што данас категорички не иде на руку ни хрватским властима ни њиховим западним господарима.

Свјатослав Књазов/Столетие.ру

Бонус видео