Уместо да се на таласу победника наставимо јачање Србије, власт је направила неразумљиве уступке у корист Југославије

Уместо да се на таласу победника, који је у Великом рату поднео сразмерно највеће жртве, настави континуитет самосталне државе с већ изграђеним демократским институцијама и снажним везама са осталим европским земљама победницама, Србија је направила тешко разумљиве уступке у корист нове заједнице јужнословенских народа

Историјско трајање једног народа подразумева константну самосвест о његовом идентитетском профилу, али и о начину на који се види реалност са свим њеним шансама и замкама. Срби су током 20. века направили низ експеримената са својим идентитетом. Уместо да се на таласу победника, који је у Великом рату поднео сразмерно највеће жртве, настави континуитет самосталне државе с већ изграђеним демократским институцијама и снажним везама са осталим европским земљама победницама, Србија је направила тешко разумљиве уступке у корист нове заједнице јужнословенских народа, у добром делу непријатељских према Србима, који су им донели слободу, национална права и достојанство. Консеквентно, „грбо рођена” држава у секвенцама надолазећих времена дариваће нам још много „горких плодова” – од усташких зверстава која ничим нису била изазвана и геноцида над нашим народом до суицидних политичких одлука Срба из Брозовог режима, којима су створене претпоставке за распарчавање српског етничког простора и Републике Србије. Не треба занемарити ни последице одрицања од духовних основа који су нас одржавали у пола миленијума под турском окупацијом.

Ако је, међутим, било крупних размимоилажења, па и грађанског рата, у српским изборима у 20. веку, данас, с малобројним изузецима, постоји сагласност да су ово раздобље „појели скакавци”. Метаноја или преумљење прва је претпоставка да се, на ономе што је сачувано у капсули културе, поново изгради ампутирани идентитет и успостави континуитет са самим собом.

Већ само актуализовање теме национални интерес говори да се, уместо политичке фантастике која је канонизовала нереалне идеје из прошлог столећа, окрећемо српском становишту, како је то ефектно називао Милош Црњански. Ова синтагма није само пука субјективност зато што је нешто моје, него је то читав један заокружени свет који обликују вредности и национална карактерологија. Подсетимо се да је исти корен речи комуна и комуникација, општина и општити. Заједницу, комуну или општину творе они који међусобно комуницирају, који опште, који се међусобно разумеју. За то није довољан само језик него и чврсто установљени појмови као чворне тачке вредносне архитектуре и колективних слика о свету. Ако кажемо Косовска битка, Ловћен или светосавље – да сви имамо јединствену представу о њиховом значењу и постојаној тачки која нас твори заједницом. То је унутрашња страна нашег националног интереса, такорећи трансцендентална. И она мора да буде заједнички именитељ друштва и политичких такмаца у држави у оквиру кога се, али не изван кога, крећу демократске разлике и надметања.

Али, „зрело доба” успостављамо и картографски прецизном представом о реалности. Српско становиште није имагинаријум наших жеља и крупних замисли, него призма кроз коју пропуштамо слике света и долазимо до сазнања како и колико тај свет можемо да уподобимо себи, а колико морамо да се прилагодимо, а да не изгубимо угаоне каменове свога идентитета. Наравно, никада не може доћи до потпуног поклапања идеала и стварности. На нама је да их барем асимптотски приближавамо.

Имајући у виду дубоке ожиљке недавне прошлости, Србија и српски народ схватили су погубне последице гурања чињеница под тепих зарад тобоже бољих односа са суседима или химеричних добитака на путу евроинтеграција. То је било наопако поимање националног интереса. Окретање себи, као преокретна тачка у српској политици, већ неколико година манифестује се кроз културу сећања, кроз обележавање наших подвига, као што је пробој Солунског фронта, херојство јунака с Кошара, или несреће протеривања наших сународника из Крајине. У истој равни националног значаја су, на пример, филм „Дара из Јасеновца”, грандиозне ретроспективе Саве Шумановића и Уроша Предића или подизање споменика Стефану Немањи.

Кључ за разумевање националног интереса, с акцентом на идентитетски угао, јесте културолошка свестраност. Заправо, детерминишуће силе које ротирају иглу нашег унутрашњег компаса суштински припадају култури. Западни свет је недавним комесарским ниподаштавањем руског генија у књижевности, музици, сликарству или филму открио неочекивану једностраност и подређивање онога што је вечно и универзално тренутном и локалном политичком интересу у сплету украјинских догађаја. Савремено српско становиште не само да следи логику препознавања односа снага у свету, не само да у тумачењу планетарних околности врло добро разуме шмитовску поларизацију пријатељ–непријатељ, него остаје привржено сопственом компасу и каталогу сопствених вредности – наш свет чине и Пушкин и Волт Витман, Јесењин и Валери, Хелдерлин и Тагор, хуманизам Слезинџеровог „Поноћног каубоја” и Куросавиног „До-дес-ка-дена”. Обновљени културни и хуманистички темељи нашег идентитета, наша универзална унутрашња географија, омогућавају нам да се у овако сложеним међународним околностима позиционирамо као озбиљан народ и озбиљна држава и у спољашњој узаврелој политичкој географији. Наше преференце не формирају наивни избори или–или према понуди која нам је бачена као коска. Критеријум који формирамо загледан је помно у оно што засигурно опстаје када отпадну трошни материјали историје.

Кроз хиљаду година свикли смо да чувамо драгоцени трезор свога идентитета и да га, што би рекао Хегел, развијемо када се стекну повољна времена. У томе споју моралне издржљивости, политичког стрпљења и прагматизма који не одступа него остварује националне интересе, опрезно и верно чувајући идентитетске принципе, пре свега самосвојност, слободу, правичност и човекољубље, Србија данас препливава узбуркане воде према поузданој обали.

Драгољуб Којчић / Политика

БОНУС ВИДЕО: