Приче из Великог рата: У опанцима из Кремана преко планина до мора

0

Кремна под окупацијом 1917. године (Фото: Политика)

Страдалника у Великом рату било је из сваке фамилије села Кремна. Из појединих се у ратне сукобе упутило и по десет мушких глава, а тек понека би се вратила, много их је остало на бојиштима.

Сећања преживелих солунаца бележио је др Илија Мисаиловић, па их уврстио у своју књигу „Кремна’”, најобимнију монографију неког села (са 1.070 страна). За оне из фамилије Нешовић користио је записе потпуковника ЈНА Жарка Нешовића о ратним доживљајима његових сродника.

Креманац Љубомир Љубе Нешовић, рођен 1872, одрастао је као сироче: отац Гаврило страдао је као тобџија у Јаворском рату, убрзо затим умрла му је и мајка. У школу није ишао, кажипрстом се потписивао, али је у кадру био познат као најбољи нишанџија. Имао је оштро око и јако срце. У Први балкански рат отишао је 1912., из ратних окршаја вратио се 1919. године. Ратовао је у Четвртом пешадијском ужичком пуку „Стеван Немања”.

Прошао је Нешовић албанску голготу и на Крфу се нашао са синовцем Неђом. Једва су један другог познали колико су били пропали. Изгрлише се и седоше испод једне маслине да се испричају.

– Какво је стање код куће, да ли су живи? – упита синовац стрица.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

– Не знам, ја сам отишао у Турски рат, а на одсуство нисам одлазио. Чуо сам да су Миладин и Иванка одведени у заробљеништво, већина из нашег села их је мобилисано. Ја неким чудом дођох овде жив, а како сам стигао то само Бог свети зна. Погледај, на ногама ми опанци из Нешовића, а прођосмо пешке онолика брда и планине – рече Љубе и крену да препричава доживљаје.

Прочитајте још:  СВЕШТЕНИK ЈАСАН: Боље да не славите, него да у кафани славите славу

С војском је ратовао, па се на југ повлачио. Кад су одступали с Косова, прошавши Везиров мост, на ногама му биле неке цокуле. „Биле су ми мале, направише жуљеве на ногама. Прскоше ноге, цокуле пуне крви. Онда сам опет морао обути моје подеране опанке. Умотам их добро саргијом од џакова, па увежем ланцима. Али почех да изостајем од своје јединице, уплаших се једног дана када сам видео да их више не могу стићи.„

Наишао, срећом, на неке из Моравске дивизије, и они изостали од јединице. Један му казивао да су хтели да се врате у Србију и да им то нико није бранио, кренули истим путем назад, али их Арнаути вребали иза сваког камена, једно јутро и курјаци их напали: „А гавранови лете изнад наших глава, не могу да сачекају да помремо. Тако ти се ми предомислимо и поново пођемо за нашом војском.„

С њима је Нешовић наставио пут преко Албаније. Смрти се нагледао, једва главу извукао. Кад су били код Скадра пролазили су кроз неко гробље. „На коњу командантов ордонанс, рече нам: ‘Ви морате заноћити на овом гробљу, напред нема места’. Шта ћу, мртав уморан бирам место где да се спустим. Легох између два велика гроба. Мислио сам мало да се одморим, па да седећи преноћим. Кад ево ти белаја: у’вати ме сан и ја се тек ујутро пробудим. Тресем се к’о прут, ватра почела да ме ‘вата по целом телу. Е ту сам ти, мој Неђо, настрад’о, нисам још оздравио.„

После на Крфу Љубе се одморио и најео, али понешто му и сметало. „Појавише се на острву шакали, до самих шатора долазе, около кричу совуљаге и уктаче. Рат свашта доноси.” Ту причу стрица и синовца овде на острву прекинула је киша. Убрзо је Љубе отишао у Солун на фронт, а Неђо још остао на Крфу. На растанку се договорили да причу наставе у Кремнима кад рат прође, ако преживе.

Прочитајте још:  НАЈМАЊЕ ОСАМ МРТВИХ У ШКОЛИ НА ВРАЧАРУ: Претпоставља се да је седмак који је починио масакр био под дејством наркотика

И заиста, у родном селу после рата стриц је приповедање наставио, а синовац пажљиво слушао. Пре тога Љубе је две године са саборцима био у рововима Солунског фронта, па кад крену у јуриш на бугарске положаје све се тресе од силине удара. Али чим борбе заћуте, зачас се деси каква догодовштина.

„Дођемо у прво село. Наредник уђе у неки салаш и ухвати мачку. Даде је мени у руке и рече да је добро чувам. Ја се чудим, шта ли ће с мачком? Кад око поднева почеше војници причати: наш капетан био толико уморан да је претходне ноћи к’о мртвац спавао, те дође миш и поједе му пола увета. Накотило их се к’о плеве, само цијучу по целу ноћ. Зато је капетан наредио нареднику: хитно ми набави мачку”, казивао је Љубомир Нешовић синовцу у Кремнима тек што се рат свршио, а та и друга сећања у ово доба књигом је сачувао Илија Мисаиловић.

Бранко Пејовић / Политика

Бонус видео

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *