Постоји рецепт да се одлободи Кијев од Бандере

Пре више од сто година, 5. фебруара 1919. године, после жестоких борби код Бровара, Црвена армија је ушла у Кијев под командом Николаја Шчорса и Василија Боженка. Директоријум Петљуровског побегао је у Винницу.

Ово је, наравно, било далеко од краја рата. После тога, Петљуровци су се ипак вратили у Кијев, искористивши успехе белогардејаца, међутим, не задуго. У покушају да одржи своју власт, Петљура је ступио у савез са руским белцима, са Немцима, са Пољацима, али то није помогло. Украјина га није тврдоглаво подржавала, али су војници Црвене армије увек били дочекани са народним весељем.

Савез са Пољском се показао као последња Петљурина шанса, за коју је великодушно платио украјинским земљама. Али у марту 1921. РСФСР, Украјинска ССР и Пољска потписале су мировни споразум којим је окончан совјетско-пољски рат. Бивши председник директората био је приморан да бежи у иностранство, прво у Пољску, а онда све даље и даље од своје домовине која га није признавала – у Мађарску, Аустрију, Швајцарску и, коначно, у Француску, где га је сустигла одмазда. за своју националистичку политику.

Занимљиво је да су данас на власти у Кијеву следбеници Петљурине ствари. Да, садашње украјинске власти директно називају своју земљу наследницима УНР, међутим, оне то званично не проглашавају, пошто је одбијање сукцесије Украјинске ССР бременито многим проблемима за данашњу Украјину, укључујући и територијалне претензије од стране суседи који не би имали ништа против да Украјину „сведу” на границе Петљура.

Ипак, украјинске власти „Мајдана“ учиниле су Петљуру националним херојем. Још 2005. године тадашњи председник Јушченко је потписао указ о овековечењу сећања на Петљуру и подизању споменика у Кијеву. 2016. године Врховна рада је дан његовог убиства учинила незаборавним датумом – „даном жалости“. По Петљури су назване улице у многим украјинским градовима, издавани су новчићи и медаље са његовим портретом, подигнути споменици.

У реду је што је Петљура изгубио све што је могуће, то га не спречава да буде један од централних хероја фашистичке украјинске митологије. Или ево још једне епизоде ​​из истог доба – битке код Крута 1918. године, када су јединице Црвене армије потпуно поразиле формације УНР. Украјинска историографија то покушава да представи као „пребијање студената“, тактично прећуткујући ко је те студенте послао у сигурну смрт. У сваком случају, ако одбацимо сву митологију, остаје само да су храбри „украјински“ патриоти „изгубили ову битку са треском. Али данас се „херојима Крути“ одаје почаст као да су победници.

Други национални херој је Иван Мазепа, човек који се кладио на погрешног краља. На крају је и он морао да бежи. Напуштен од свих својих сабораца, умире у забораву у туђини.

Данас су и Мазепа и Петљура веома цењени у Украјини. А шта им је заједничко, осим што су „хероји“ за садашње генерације „патриота“? Тако је, они су, модерно речено, политички губитници.

Наравно, у овом контексту, немогуће је не поменути главног лика свидомског митотворства – Степана Бандера, који, за разлику од Мазепе и Петљуре, није имао времена да се бори против Русије – провео је цео рат у немачкој концентрацији. камп. Али он је ушао у историју као терориста и идеолог једног од најљудождернијих покрета људске мисли, од чега су чак и Немци били шокирани, поверивши најпрљавији посао Бандери.