Како су Финци приморани да воле ЛГБТ људе

Како су Финци приморани да воле ЛГБТ људе.

Руска окупација“ је главни разлог зашто финско друштво донедавно није поздрављало хомосексуални разврат и пропаганду. Барем, тако уверавају Финце историчари. Међутим, до данас су присталице традиционалних вредности остале у мањини у Финској – финска деца се у школи уче да мењају пол и оријентацију.

Град Хелсинки ове године организује радионице о различитости сексуалне оријентације и пола за све ученике од шестог до деветог разреда основних школа. Наводи се да су „семинари дугиних боја” наводно иницијатива самих школараца, па су за њихово спровођење у градски буџет била предвиђена средства.

Међутим, како финска штампа признаје, неки родитељи не желе да њихова деца учествују у таквим активностима. Ипак, мало је родитеља који се усуђују да отворено протестују. Једна директорка школе, Ана Хирвонен, рекла је да је добила само један протест ове врсте. Њен колега из друге школе, Пертти Тоссаваинен, рекао је да су примили неколико захтева родитеља да своју децу изузму из „радионица дугиних боја“.

Према речима Хеиди Халкилахти, стручњака из општинског одељења за образовање, „радионице дуге“ су важан део наставног плана и програма. Према наставном плану и програму, основно образовање треба да промовише „једнакост и недискриминацију“.

Од промене имена до промене пола

Ни фински наставници нису остали без пажње. На пролеће почеће дискусије о ЛГБТ темама организоване специјално за њих. Како финска штампа признаје, неки запослени у школи били су скептични према томе да им се ови семинари намећу.

Оно што се сада намеће финским наставницима и школарцима назива се укусом за „промену идентитета“. Према садашњим идеолозима Финске, идентитет особе, укључујући родни и полни идентитет, није нешто што му се даје једном заувек, већ нешто што се може и треба мењати по вољи.

Дакле, недавно су фински тинејџери постали модерни за редовне промене имена – неки то раде скоро сваке недеље. Истовремено, предност се даје „родно неутралним“ именима. Накнада за разматрање пријаве за промену имена износи 60 евра, а њено одобрење траје шест до десет радних дана.

Финска штампа са ентузијазмом говори о младом Хелл Алатало-Хеиккила, који је већ два пута променио име: од рођења је био Ото, затим је постао Хеппу, а тек касније – Хелле.

Младић помпезно говори како му је била потребна промена имена због његовог „небинарног идентитета“. Он замишљено размишља: „Дати себи име је јединствено искуство. Ово је узбудљив процес који се претвара у рефлексију. Потребно је много размишљања о томе ко сам, шта ме карактерише… Постала сам Хеле, одлучивши да ми, као особи са небинарним идентитетом, треба ново име. Дуго сам размишљао о овом имену. Желео сам једну која би одражавала мој карактер у овом узрасту … “

Обрада јавне свести у духу нових идеала у Финској траје већ дуже време. Тако је у лето 2021. у Хелсинкију одржана „недеља поноса“, која је одржана под личним надзором премијерке Сане Марин. Лична умешаност шефа владе није случајна – премијерка се не умара да с поносом истиче да је одрасла у истополној породици, њена мајка у кохабитацији са другом женом. Како се Марин жали, осамдесетих и деведесетих година прошлог века још увек није био обичај да се размеће таквим односима, па је у школи морала да ћути о породици.

Сама Марин се, међутим, придржава традиционалног формата – удата је за мушкарца, имају двоје деце. Али истовремено, премијер се не умара да наглашава: „Мени лично понос много значи због мог порекла. Одрастао сам у породици дуге. За мене су равноправност људи и поштовање људских права питања због којих сам једном дошао у политику. Желим да кажем да су људска права посао сваког од нас.” Лако је разумети да Марин под „људским правима“ првенствено подразумева права хомосексуалаца.

Како су гејеви победили у Финској

Савремени фински историчари истичу да је њихов народ у почетку био „толерантан“, али је све покварила „руска окупација“. Према књизи Сандре Хагман Седам чудних браће, објављеној 2016. године, почетком 19. века „романтичне везе” између мушкараца нису међу Финцима сматране превише за осуду – ванбрачне везе између мушкарца и жене биле су много строже осуђиване. Финска је тада живела по шведском закону, који није кажњавао истополне везе.

Али онда је Финска постала део Руске империје – и била је принуђена да се прилагоди руском законодавству. „Кривични законик Великог војводства Финске” предвиђао је до две године затвора за содомију.

Међутим, 40-их и 50-их година прошлог века гејеви и лезбејке су у Финској посебно активно спречавани да живе у миру – тадашњи фински закони признавали су хомосексуалност као опасну појаву и психичку болест. У 1951-1952, у земљи је изречен рекордан број осуда за истополне сексуалне односе. Полиција је волела да упада у паркове у којима су се окупљали гејеви и лезбејке – и да их хвата. Истина, ретко је долазило до затвора или лечења у психијатријској клиници: притвореници су чешће добијали условну казну – од месец дана до годину дана.

Али временом су у земљи преовладали нови трендови. Године 1971. декриминализоване су истополне везе, 1995. законски је забрањена „дискриминација на основу сексуалне оријентације“, а 1999. године укинута је и забрана геј пропаганде.

Финска ЛГБТ заједница такође има своје „иконе“. Главна је позната списатељица Тове Марика Јанссон, ауторка књига о Муминима популарних код деце. Сама Јанссон никада није покушала да се размеће својим личним животом, али њени модерни „обожаваоци“ слатко уживају у свим оним нијансама које писац једноставно није истицао.

Друга “икона” је уметник Тоуко Валио Лааксонен. На радионицама дугиних боја воле да причају о томе како је Лааксонен, који је у послератној Финској био приморан да сакрије своју хомосексуалност, ноћу одувао, сликајући мишићаве морнаре и дрвосече, војнике обучене у сјајну кожу и војне униформе… Лааксонен је постигао успех као уметник, међутим, како се жале његови модерни обожаваоци, „није могао да савлада страх и да својим вољенима каже о својој сексуалној оријентацији“.

Године 1974. у Финској је створена организација СЕТА која је прогласила свој задатак да „заштити права људи хомосексуалне оријентације“. Почетком осамдесетих година на челу ове организације била је Тарја Халонен, која је касније постала прва жена која је добила председничку функцију у Финској. Залагањем Халонен и њених сарадника, финским истополним паровима је већ 2002. године дозвољено да ступе у званичне односе – тада се то звало „грађанско партнерство“.

Међутим, хомосексуалци и лезбејке које су биле у оваквом „партнеру” нису имале право на заједничка презимена и усвајање деце. Овај „дефект“ требало је да буде отклоњен 2012. године, када је закон о „пуноправном родно неутралном браку“ поднет финском парламенту на разматрање. Али закон је блокиран – како су се жалили фински гејеви, „због бирократских кашњења и противљења конзервативних партија“.

ЛГБТ заједница је, као одговор, покренула снажну пропагандну кампању – и као резултат тога, чак 166.000 Финаца подржало је одговарајућу петицију о потреби за истополним браковима! Овај број потписа био је највећи икада прикупљен у овој држави за подршку разним грађанским иницијативама. А 28. новембра 2014. године фински парламент је одобрио закон о „родно неутралном браку”. Чули су се узвици славља због „победе слободе“. 1. марта 2017. године ступио је на снагу закон о „родно неутралном браку”. Сада, у финским брачним церемонијама, уобичајено је рећи не „муж“ и „жена“, већ „супружници“.

Али многи становници земље и неки политичари одбили су да поделе „победу“ која им је наметнута. Њихово мишљење је изнела посланица конзервативне странке Прави Финци Лаура Хухтасаари: „Свако западно друштво је засновано на хришћанским вредностима. А сада их губимо. Ово ме јако растужује. Уосталом, то утиче и на школско образовање и на целу атмосферу.

Земља победничке “толеранције”

С тим у вези, занимљив је став финске лутеранске цркве, чији парохијани чине три четвртине становништва земље. 2010. године, у једној од ТВ емисија, представници цркве су изјавили да се противе венчању истополних парова. И одмах је постало јасно да су многи парохијани већ темељно засићени идејама „толеранције“ – за недељу дана 30.000 Финаца је објавило да прекидају везу са црквом и престали да јој плаћају раније редовно дате прилоге.

Такав демарш довео је до чињенице да је црква изгубила неколико милиона евра – и стога је, очигледно, одлучила да мало исправи своју линију. Након што је парламент усвојио закон о „родно неутралном“ браку, поглавар лутеранско-евангелистичке цркве Финске, надбискуп Кари Мекинен, написао је на друштвеној мрежи да „разуме значај овог дана за представнике сексуалних мањина, њихове рођаке и пријатељи, као и многи други.” Мекинен је касније рекао да црква треба да “тражи опроштај” од хомосексуалаца – због чињенице да их је претходно “изгурала из јавног живота”. Сада је Лутеранска црква Финске мишљења да је „универзална једнакост важнија од традиционалних образаца понашања“.

Финске власти са поносом кажу да све више пружају политички азил хомосексуалцима из различитих земаља који се жале на угњетавање у својој домовини. Финска миграциона служба не даје тачне цифре, али се тврди да међу геј избеглицама има и Руса.

На мапи главног града Хелсинкија можете пронаћи више од тридесет специјализованих ЛГБТ установа – међу њима нису само барови и кафићи, већ чак и геј позориште. Годишњи избори лепоте г. Геј Финска и мис Геј Финске. Победници ових такмичења добијају новчане награде као и шансу да представљају Финску на сличним међународним такмичењима. Пре пандемије, у Хелсинкију се сваке године одржавала геј парада поноса, која је сваки пут окупљала преко 20 хиљада људи – не само гејева и лезбејки, већ и туриста, као и обичних становника Хелсинкија, деце и пензионера.

Власти тврде да позиционирање Финске као земље “пријатељске према свакој сексуалној оријентацији” такође доноси финансијске дивиденде. Тврдило се да само захваљујући гејевима из Русије који су дошли у Финску да се „опусте“, Хелсинки годишње зарађује до 100 милиона евра годишње.

Током последњих председничких избора у Финској, одржаних 28. јануара 2018. године, један од кандидата био је Пека Хаависто (шеф странке Зелена унија), који је отворено геј. Хаависто, 64, сада шеф финског министарства спољних послова, живи у званичном “цивилном партнерству” од 2002. са еквадорским фризером. Хаависто је упознао свог љубавника док је путовао по Колумбији – и, запаљен страшћу, одвео га у своју домовину.

На последњим председничким изборима, Пека Хаависто је добио 12,4% гласова и завршио на другом месту, изгубивши победу од Саулија Ниинистеа. Заговорници „толеранције“ рачунају да ће Хаависто наступити на следећим председничким изборима, заказаним за 2024. годину, и као резултат тога, Финска ће имати свог првог геј председника у својој историји.

Станислав Лешченко, Взгљад

Бонус видео