МУЛТИВЕКТОРНОСТ НА СРПСКИ НАЧИН: ДА ЛИ ЋЕ ВЛАСТ У ЗЕМЉИ И ДАЉЕ МОЋИ ДА СЕДИ НА ДВЕ СТОЛИЦЕ

МУЛТИВЕКТОРНОСТ НА СРПСКИ НАЧИН: ДА ЛИ ЋЕ ВЛАСТ У ЗЕМЉИ И ДАЉЕ МОЋИ ДА СЕДИ НА ДВЕ СТОЛИЦЕ

У последњих неколико недеља Србија се нашла у фокусу пажње руске и светске јавности. То се уочава кроз два значајна и симболичка догађаја како за руско-српске односе, тако и за будућност ове балканске земље. Прво, то је прихватање Споразума о начинима нормализације односа Србије и Косова, припремљеног уз посредовање представника Европске уније.

Друга ствар јесте објављивање докумената, фотографија и видео-материјала који потврђују да су власти у Србији испоручиле оружје за украјинску војску. Прес-служба Европске службе за спољне послове (EEAS) објавила је пре неки дан документ о коме су се усагласили представници Србије и тзв. Косова, а који заправо значи признање званичног Београда независности свог побуњеног региона и отвара му пут ка међународним организацијама. До последњег тренутка, питање усаглашавања овог документа било је неизвесно.

Та ситуација била је условљена због низа фактора: посебно, зато што за већину грађана Србије је такав сценарио неприхватљив – како се наводи у социолошком истраживању, објављеном у новембру прошле године у Блицу, који важи за једну од најпопуларнијих новинских агенција у земљи, по којој 65 % становника земље није подржало став да Србија прихвати тако формулисани план коју предлажу Немачка и Француска. По коме ће, да подсетимо, Косово моћи да стекне чланство у међународним организацијама, али где истовремено, де јуре, Србија неће признати његову независност. Само 17% грађана земље одобрава такву формулу.

Но да се вратимо на сам документ. Већ у предговору постоји формулација која одређује саму суштину међународног права: она каже да је главни услов мира свест о неповредивости граница и поштовање територијалног интегритета и суверенитета. Подсетимо, Савет безбедности Уједињених нација је 10. јуна 1999. године усвојио Резолуцију број 1244, у којој се црно на бело каже: Косово и Метохија су саставни део Савезне Републике Југославије (сада Република Србија); а ова Резолуција још није поништена нити замењена другом, која би говорила о суверенитету и независности Косова.

Још чудније изгледа овај документ, с обзиром да обилује референцама и упућивања на на Повељу и принципе УН. Русија се по својој доследној позицији о статусу Косова и Метохије поново показала као већи патриота Србије од самих српских власти. Сам овај документ је — де факто признање независности Косова од стране Србије. Даље се у њему наводи да стране (тј. Србија и Косово) треба да развијају добросуседске односе засноване на једнаким правима, односно, у суштини, међудржавне односе. Каже се да су се стране договориле да међусобно признају документа и националне симболе. Посебно се наглашава у члану 4 да се Србија више неће спречавати чланство Косова у међународним организацијама. Овде је потребно мало разјаснити ситуацију: Косово до сада није могло да тражи пуноправно чланство у међународним организацијама, пошто је према Резолуцији Савета безбедности УН 1244 део Србије; међутим нови документ заправо негира ову резолуцију.

Управо је овај начин изабран да се поништи Резолуција бр. 1244 из једног једноставног разлога: ако би се ово питање изнело на састанку Савета безбедности УН, онда би земље попут Кине и Русије највероватније блокирале њено усвајање, на основу својих доследних ставова о овим конкретним ситуацијама.

Још једна важна превара (или, ако хоћете, недореченост) открива се у дискусији која се односи на жељу косовских власти да се интегришу у разне међународне организације. У Приштини, Бриселу и, поштено говорећи, у Београду, званичници су најчешће говорили о стицању чланства Косова у УН. Међутим, у садашњим условима, очигледно је да ће главни вектор интеграције делимично признатог ентитета бити усмерен ка Северноатлантској алијанси, а то је већ претња националној безбедности Србије много суштинскија и од саме тзв. независности Косова. И власти у Београду то разумеју. У документу се такође (иако прилично формално) наводи да странке неће спречавати једна другу да се интегришу у Европску унију, иако, према најновијим социолошким истраживањима, у Србији не постоји већина која сматра да је такво приступање неопходно. Прилично двосмислено изгледа и формулација да су стране сагласне да наставе дијалог под вођством ЕУ о стварању свеобухватног споразума за нормализацију односа. Члан 7 односи се на гаранције за српску заједницу која живи на северу Косова и на потребу да се озваничи статус Српске православне цркве. Но, како је пракса последњих деценија показала, приштинске власти су потпуно равнодушне према ставу Србије и међународне заједнице о овим питањима и самостално ће, како год хоће, ограничавати права и слободе и Срба који живе у Косова и православне цркве. Стране су се такође договориле да де факто отворе амбасаде у Београду и Приштини, камуфлирајући те мисије у „стална представништва“.

И на крају документа говори се о финансијским и инвестиционим програмима, као и, као што је уобичајено, о потреби мониторинга мисије ЕУ, која ће бити позвана да процени спровођење споразума. Није изненађујуће што су све водеће вести и аналитичке публикације лојалне српским властима изашле са насловима о још једној победи српског председника; једини проблем је што је оваква победа Пирова, а и то што је „цар, ипак, го“. Као што је написао мој пријатељ и колега Душан Пророковић, водећи српски политиколог, „овакав споразум је издаја државе и још једно понижавање народа“.

У закључку треба поменути још један значајан догађај у руско-српским односима. На интернету су се појавили документи, видео-снимци и фотографије који указују да српска предузећа војно-индустријског комплекса снабдевају Украјину оружјем. С једне стране, неочекивана вест, али са друге сасвим логична. Морамо одати признање, упркос колосалном притиску земаља колективног Запада, Србија није увела санкције Русији, али вишевекторска политика (или, како у Русији кажу, покушај седења на две столице) подразумева изненађења, коај приређују српске власти.

Она гласања за отворено антируске резолуције у међународним организацијама, она посета премијера Србије и скоро пола кабинета министара украјинској изложби поводом годишњице од почетка Специјалне војне операције (занемарујући сличне догађаје који говоре о другој страни сукоба)… Генерално, ништа лично, политика је политика.

Шта можемо учинити у овој ситуацији? Засад – можемо само да подржимо братски српски народ и још једном да им кажемо да ћемо бити заједно и да ће победа бити наша (победа будет за нами)!

Пише: Денис Денисов

Извор: https://www.mk.ru/politics/2023/03/09/mnogovektornost-poserbski-smogut-li-vlasti-strany-usidet-na-dvukh-stulyakh.html
превод: Горан Игић / Васељенска