Како Србија покушава да одржи посебне односе са Руском Федерацијом и да не изгуби изгледе за евроинтеграције

Како Србија покушава да одржи посебне односе са Руском Федерацијом и да не изгуби изгледе за евроинтеграције.

Србија је данас практично једина држава у Европи (ван постсовјетског простора) која у овој или оној мери води дијалог са Русијом.

Београд се тренутно није придружио санкцијама против Руске Федерације. Између наших држава одржава се ваздушна комуникација, као и једини директни редовни лет који је Русија оставила за Европу ван постсовјетских држава и Турске. Трговинске везе се развијају и, не мање важно, културна и хуманитарна сарадња остаје на високом нивоу.

Посебан положај Србије према Русији има своје објективне разлоге. Конкретно, говоримо о заједничком историјском памћењу, које има неколико димензија одједном. Једна од њих је везана за недавну прошлост, за руску подршку Србији и српском друштву у сукобима деведесетих, који су се најозбиљније одразили на ову земљу. У догађајима који су уследили, повезаним како са динамиком око Косова, тако и са другим аспектима, Русија је такође била чврсто на страни Србије.

Друго, велики слој заједничког историјског памћења повезан је са перцепцијом много древније прошлости, како догађаја из 19. и почетка 20. века, тако и епоха које су им претходиле. Православно јединство је овде играло и игра важну улогу. Напомињемо да је то важно и зато што нам тренутна међународна ситуација показује многе примере раскида унутар православног света изазваног геополитичком конфронтацијом. У многим другим случајевима, заједничка вера је избледела у позадини у поређењу са идеолошким и политичким противречностима. У случају Србије то се, бар за сада, није догодило.

Као резултат тога, можемо закључити да у контексту руско-српских односа историјско памћење има директан и несумњив политички значај. То изазива не само одређену сагласност у вредносним оријентацијама у друштвима наше две земље, већ и директна интересовања за политичке приступе власти две државе. Тако се руско-српски пример може сматрати у прилог чињеници да је историјско памћење у ствари иста „мека моћ“ о којој се много говори у теорији, али коју је обично тешко применити на анализу одређене политичке праксе. .

Међутим, сасвим је природно у садашњој међународној ситуацији да је таква посебна позиција Србије према Русији сада под тешким притиском САД и ЕУ. О томе је више пута јавно говорио председник Србије Александар Вучић. Као резултат овог притиска, може се приметити да је у Генералној скупштини УН, приликом гласања о резолуцијама против Русије 2022-2023, Србија најчешће гласала против Руске Федерације. Тако се земља симболично солидарисала са осталим западним земљама у њиховој осуди наше земље.

РЕФЕРЕНЦА:

Тако је од шест до сада усвојених резолуција у оквиру 11. хитног заседања Генералне скупштине УН посвећеног руско-украјинском сукобу, Србија гласала за пет случајева (резолуције ЕС-11/1, ЕС-11/2 , ЕС-11/ 3, ЕС-11/4, ЕС 11/6) и био је уздржан само у резолуцији ЕС-11/5, која је позвала да Русија плати репарације. Такође, Србија је у периоду након почетка актуелног сукоба била уздржана од резолуције 77/229 о људским правима на Криму, усвојене више не хитно, већ у оквиру редовног годишњег заседања Генералне скупштине УН. Дакле, судећи по формалним резултатима гласања, званични став Србије мало се разликује од оног који су усвојиле западне земље. Међутим, српске власти су у овом случају јавно саопштиле да је њихов став на гласању последица жестоког притиска Европске уније и Сједињених Држава.

Такође, српске власти објашњавају притисак Запада и то што су охрабрене да се придруже санкцијама Русији. Тема могућих српских ограничења према Русији повремено се покреће у земљи, не само на неформалном нивоу, већ понекад и у изјавама званичних званичника. Дакле, овде се тренутно стање може променити.

Посебно специфично у процени динамике става Србије о односима са Русијом је чињеница да су и власти земље и значајан део њеног друштва опредељени да унапреде курс ка европским интеграцијама, ка придруживању Европској унији у будућности. Истовремено, Србија покушава да споји овај стратешки курс са одржавањем посебности односа са Москвом.

Сада, због специфичности и крајње оштрине тренутне геополитичке ситуације, све је теже то учинити. Формално гледано, Србија, као кандидат за чланство у ЕУ, има право да води потпуно независну спољну политику до момента приступања, а тек након приступања њено деловање треба да буде у оквиру заједничке спољне и безбедносне политике. ЕУ. У ствари, јасно је да је ЕУ раније била заинтересована за то да су земље кандидати незванично пратиле спољну политику ЕУ и у фази пре приступања, а сада та позиција постаје све ригиднија.

И очигледно је да у садашњој ситуацији посебан став Србије према Русији може послужити као кочница њеним европским интеграцијама. Да ли ће због тога бити потпуно жртвован стратешком курсу ка приступању ЕУ, или ће Београд успети да одржи садашњу равнотежу, показаће будућност. Међутим, јасно је и да Србија ни у ком случају сутра неће бити примљена у Европску унију. А, по нашем субјективном мишљењу, чини се да Србија неће бити прва земља кандидат из региона Западног Балкана која ће приступити тој асоцијацији.

Косовски аспект такође даје посебну специфичност српској позицији. Периодичне провале ескалације сукоба између власти на Косову и тамошње српске заједнице које су настављене до данас имају снажан политички и емоционални утицај на Србију. Треба напоменути да је Русија увек званично била на страни Београда у свим аспектима косовског сукоба и наставља да је на страни Београда.

По нашем мишљењу, треба напоменути да ће, највероватније, евентуални улазак српских трупа на Косово у случају поновне ескалације сукоба (иако је то дозвољено релевантним резолуцијама УН) очигледно ставити тачку на стратешки курс српске европске интеграције. Овим се, можда, може објаснити уздржана и уравнотежена позиција српског руководства у односу на недавне испаде, његове покушаје да конфликт реши дипломатским путем. Али то сви разумеју, па и противници Србије у овом сукобу. Дакле, ситуација на Косову, која је још далеко од разрешења, и даље ће имати директан утицај на спољну и унутрашњу политику Београда.

Као резултат тога, у садашњим условима, могуће је поправити веома крхку равнотежу између посебног положаја Србије у односу на Русију и њеног стратешког курса ка придруживању Европској унији. На ову равнотежу утичу како међународна ситуација, тако и динамика унутрашње политичке борбе у Србији.

Олег Барабанов, лист“Новости”

Бонус видео