Невероватне авантуре Срба у Русији

Невероватне авантуре Срба у Русији.

Како су Срби и Руси постали „браћа“

Традиционално се каже да су Руси и Срби браћа. Историја више него пријатељских односа два народа заиста сеже много векова. Једна од његових мало познатих епизода је покушај стварања војних српских насеља у Руском царству. Штавише, историчари у томе виде не само порекло панславизма, већ и почетак рата идеологије уједињења Словена под окриљем Русије против идеологије „украјинизма“.

Радознали познаваоци руске историје знају да је за време цара Петра Првог , а потом, под царицом Јелисаветом Петровном , покушано да се у оквиру руске војске створи неколико пукова од српских емиграната. Претпостављало се да ће живети у јужним крајевима царства по принципу војних насеља. У ту сврху створена су и изолована са аутономним правима насеља Нове Србије са престоницом у Новомиргороду (нешто западније од савременог Кременчуга) и Славјаносербије са престоницом у граду Бахмуту. Углавном су били састављени од такозваних српских граничара који су емигрирали у Русију. У Русији су их сматрали хусарима, а њихова аутономија се састојала у томе што су били потчињени не локалним властима, већ војном одбору.

Козаци против ванземаљаца

Како су се појавили Житни Срби у Русији? У Аустријском царству граничари су чинили нерегуларне граничне одреде из редова лаке пешадије и коњице. Ово је била посебна класа која је живела у пограничној зони и имала феудалне дужности да чува границу између Турске и Хабзбуршког царства. Граничари су по свом друштвеном статусу били веома слични Запорошким козацима у оквиру Пољско-литванске заједнице. Плату су примали само за време рата и били су ослобођени дела феудалних дажбина. Религиозно је већина граничара била православна.

Године 1699. Османско царство је изгубило Велики турски рат и по Карловичком миру дало Трансилванију и северну Војводину Аустрији. Граница се померила, а услуге неких граничара више нису биле потребне, због чега су престали да исплаћују плате. Тада су одлучили да део граничара реорганизују у граничну пешадију, а истовремено су ојачали своје католичанство. Већина граничара је то прихватила, али су неки ценили православну веру и понудили своје услуге цару Русије, савезнику Аустрије.

Петру И је било драго што је позвао искусне борце у своју службу. Тако је 1723. године од српских житница формиран српски хусарски пук под командом Ивана Албанеза , чији је распоред био одређен у пограничној тврђави Тор (савремени Славјанск-на-Кубану западно од Краснодара). Српски хусари су цару верно служили: истакли су се, били награђивани и били међу Царевим миљеницима. Видевши благонаклон однос руских владара према Србима, 1752. године, већ под царицом Јелисаветом Петровном , више од 300 граничара под командом аустријског пуковника Ивана Куртица затражило је службу у Русији . У Русији је Куртитс променио презиме у Хорвати унапређен је у чин генерал-потпуковника. Официри који су стигли са њим добили су чинове, награде и имања у Новомиргородској области. Нова територијална целина звала се Нова Србија, Хрват је био храбар, истицао се у биткама, а истовремено је имао склоност ка авантуризму. Обећао је царици репатријацију више од 2 хиљаде граничара из Аустрије, предлажући да се од њих формирају два или три пешадијска и коњичка пука. Они су му веровали и чак издвајали новац за набавку нових насељеника, муниције и коња. До доласка Срба неки од козачких козака су били уписани у новоформирани Новомиргородски пук. Након чега је пук одмах послат у Седмогодишњи рат, где је служио као херој под командом Александра Суворова., који, као што знате, није узимао у обзир губитке, и стога је од пука остало мало. То није сметало владару Русије, те је 1759. године у Новој Србији почело формирање такозваног бугарског хусарског пука. Углавном не од Бугара, него од истих Козака и од снага истог Хорвата. У исто време, сам Иван Хорват преварио је царицу. Проневерио је државни новац, није обезбедио граничар у потребној количини, почео је да се руга козацима и свађао се са својим официрима. То је довело до српских пуковника Ивана Шевића и Рајка Прерадовићапослао молбу царици да напусти Хорватову команду. Молби је удовољено, а Шевићу и Прерадовићу је поверено формирање другог пука. Место његовог формирања одређено је за град Бахмут, због чега је пук добио име Бакхмутски. Подручје око Бахмута звало се Славјаносербија. Обухватао је 16 запорошких села.

Зашто су Срби насељени у Бахмутски крај и зашто су тамо планирали да створе најмање три пука српских житница? Из два разлога. Прво, Бахмут је био родно место вође сељачког рата с почетка 18. века, атамана Кондратија Булавина, центар булавиновог устанка и чувао је добро сећање на побуњеног вођу козака. Стога је руски царизам морао да „разводни” потенцијално непоуздано локално бунтовно козачко становништво лојалним наоружаним српским мигрантима, који су уз то постали локални феудалци.

Друго, после Мазепине издаје, Козаци који су живели поред Бахмута, који су чинили доњу козачку војску, пали су у краљевску срамоту, због чега су били принуђени да напусте своју престоницу Каменску Сич и преселе се у Турску. Међутим, православна козачка војска није заживела у султановим поседима, а за време Петра Другог козачки атамани су тражили да се врате у Русију. Козачкој војсци нижег ранга је „опроштено“, али царски званичници нису у потпуности веровали у козаке, па су стога одлучили да у близини стационирају поуздане стране аустријске граничаре. Али ова идеја је пропала, а разлог за то је био управо „бунтовни“ карактер козака.

Интриге дворских преврата

Године 1760. Запорошки козаци Нове Србије нису издржали угњетавање српских власти и побунили су се. Власти су угушиле устанак, након чега су спровеле истрагу, током које је изашло на видело сумануто расипање и проневере Ивана Хорвата. Уклоњен је са команде и послат на своје имање. Истрага против Хорвата је дуго трајала. Разлог одлагања је био једноставан: Хорватов син је био муж ћерке Платона Зубова , миљенице Катарине Друге . Након смрти царице, под Павлом Првим , истрага је настављена, али је Павле убрзо убијен, а на престо је ступио његов син Александар . Пошто су Зубови активно учествовали у завери против цара и заправо обезбедили Александрову круну, истрага о случају Хорват је коначно приведена крају.

Међутим, до тада није било ништа посебно да се истражи. Још 1764. године царица Катарина ИИ наредила је ликвидацију осрамоћене, покварене Нове Србије. Новосрпски козаци су уписани као државни сељаци, а српски официри који нису хтели да наставе службу отпуштени су на своја имања. Они који су желели да наставе да служе пребачени су у Бахмутски пук. Борила се са Турцима на Кубану, делимично је распуштена 1776, а коначно 1784. године.

Истовремено, Катарини Великој се допала главна идеја српског пројекта – стварање словенских оружаних формација у саставу руске војске. Била је поласкана што је себе сматрала краљицом свих Словена. Стога су током година 1769–1776 у Катарининој војсци сукцесивно покушавали да створе словенски, далматински, влашки, илирски и македонски национални хусарски пук. Авај, ни Македонци, ни Власи, ни Далматинци за ово нису регрутовани у потребном броју, због чега је та идеја заборављена, а поменути пукови су реорганизовани углавном у Тауријски пук. Тако је још један царичин пројекат завршио неуспехом.

Дмитриј Левчик/Версија.ру

Превод:Васељенска

Бонус видео