Каква је веза папе Пија Дванаестог, Степинца и усташких злочина

Изгледа да нема краја контроверзи када је Алојзије Степинац у питању, као што је то случај и за његовог савременика – папу Пија Дванаестог, констатује се у писму које је 2014. године потписао српски патријарх Иринеј као председник Светог архијерејског Синода СПЦ, “црквене владе” и послао га папи Франциску.

Замоливши тада да канонизацију загребачког надбискупа Алојзија Степинца “препусти непогрешивом суду Божјем”, патријарх је подсетио да је у време усташке Независне државе Хрватске покатоличено између 240.000 и 250.000 људи. Убијена су три православна епископа, више стотина православних свештеника и монаха и више стотина хиљада православних верника, страдало је око 130.000 деце, од којих за 42.791 знамо имена и презимена и да су потицали из српских православних породица.

Чак и без онога што ћемо тек сазнати када истраживачи представе прве резултате свог рада у ватиканским архивима из периода папе Пија Дванаестог, а који су отворени 2020. године, обим злочина наведених само у овом једном писму довољно сведочи.

И наводи на закључак да је немогуће да поглавар Римокатоличке цркве о таквим размерама страдања ништа није знао или није био довољно обавештен. Да је у суседној НДХ “знатан број католичког клера учествовао у богоубиству, у име Цркве”, како је то написао папи Франциску патријарх Иринеј, без икаквог знања оног којег називају светим оцем, готово је невероватно.

Саговорници портала РТ Балкан сагласни су да је папа Пије Дванаести имао довољно сазнања о томе шта се дешавало у НДХ у годинама Другог светског рата.

За историчара проф. др Љубодрага Димића, секретара Одељења за историју Српске академије наука и уметности несумњиво је да је папа био обавештаван о ономе што се дешавало у НДХ. Независно од ратних или мирнодопских услова, црква има своју редовну комуникацију и обавезу слања извештаја вишим инстанцама у хијерархији.

“Ватикан је имао службе које су апсолутно пратиле целу ситуацију. Даћу вам један сликовит пример. Кад нису могли да нађу ћерку министра у влади која је била у Лондону Момчила Нинчића, Олгу Нинчић, обратили су се Ватикану и у року од 24 сата добили од њих информацију да она је преводилац Јосипа Броза”, каже Димић за РТ Балкан.

Неоспорно је да су највиши представници Свете столице, па и сам папа Пије XII били добро обавештени о политици усташке Независне Државе Хрватске према Србима и Јеврејима, односно о масовним злочинима и систематском убијању ових народа, истиче историчар Милан Кољанин.

“О томе постоје извештаји папског представника у НДХ Марконеа, али се Ватикан свакако обавештавао и из других извора. Један од таквих извора били су извештаји које је посланик Краљевине Југославије при Светој Столици Нико Мирошевић Сорго упућивао државном секретару Свете Столице Маљонеу са детаљним и веродостојним описима злочина у усташкој држави”, наглашава Кољанин за РТ Балкан.

Он додаје да је, на пример, Мирошевић Сорго убрзо после два велика покоља у српској православној цркви и Глини својим промеморијама од 19.августа и 1.септембра 1941. обавестио ватикански Државни секретаријат о покољима Срба у околини Глине и у самој глинској цркви.

“Он је то назвао ‘акцијом уништења Срба у Хрватској’, при чему је цитирао процену да је убијено укупно 10.000 Срба”, каже Кољанин.

О томе да је Света Столица имала више извештаја о масовним покољима Срба у НДХ сведочи и разговор између новопостављеног представника НДХ при Светој Столици Николе Рушиновића (према његовом извештају од 6.марта 1942), са кардиналом Еженом Тисераном, секретаром ватиканске Конгрегације за источне цркве, указује наш саговорник.

“Кардинал је рекао Рушиновићу да свакодневно прима извештаје од италијанских официра и војних свештеника, новинара и познавалаца прилика у НДХ, да усташе врше страховите злочине над српским становништвом, да су поједини свештеници окрвавили руке и да руше православне цркве. Кардинал је то поновио Рушиновићу и крајем маја”, указује Кољанин.

Димић подсећа да је загребачки надбискуп Алојзије Степинац био у Риму током рата и поднео извештај.

“Обавестио је Ватикан о томе шта се дешава у НДХ. Уосталом, Римокатоличка црква је у свакој усташкој јединици имала душебрижника, оног који војницима пере грехове, а они кољу, стрељају, убијају и врше злочине геноцида. Према томе, та обавештеност уопште није под знаком питања, она је апсолутна”, истиче Димић.

Генерални став Свете Столице према покољима православних Срба, а не заборавимо и убијање католичких Срба у Дубровнику, био је одређен подршком Ватикана усташкој држави, иако је формално није признала, наводи Кољанин.

“Вести о покољима, насилној конверзији православних Срба на римокатоличку веру и о учешћу клера у томе у Ватикану су генерално одбациване као ‘српско-православна пропаганда’. Света столица је настојала, како је то истакао професор Драгољуб Живојиновић, да збивања у усташкој држави прекрије велом ћутања што је трајало до краја рата”, каже Милан Кољанин.

Сам загребачки надбискуп Алојзије Степинац имао је тесну везу са Ватиканом и судећи према томе како је напредовао у црквеној хијерархији код папе Пија Дванаестог имао је посебно место.

“Из Католичке школе Степинац је дошао као лош ђак, али као онај за којег су проценили да је послушан и да ће извршавати све оно што треба. Његово напредовање је до те мере брзо да је то просто несхватљиво, што значи да је нека селекција учињена пре тога у Ватикану”, напомиње Димић.

Како објашњава, Степинац убрзо постаје други човек у Загребачкој надбискупији, са 36 година он је најмлађи бискуп у католичком свету и то после непуне четири године свештенства, а 1937, након смрти свог претходника, постаје загребачки надбискуп.

Српски академик додаје да документа показују да је већ након 1937. године Степинац формирао мишљење да је с Југославијом готово, да се то подразумева и да никад није поставио питање, што би сваки духовник учинио, колико ће то људских живота коштати.

“Само је требало сачекати повољни тренутак, чекати повољну историјску ситуацију и разрачунати се са Србима”, додаје Димић.

Милан Кољанин истиче да је надбискуп Степинац одмах по проглашењу НДХ пружио пуну подршку усташкој држави и учвршћењу њеног међународног положаја, пре свега у Ватикану.

“У другој половини априла аудитор нунцијатуре у Београду је био на пропутовању кроз Загреб за Рим. Надбискуп Степинац га је замолио да изложи папи ситуацију, а затим је најтоплије препоручио да што што пре дође до признања НДХ од Свете Столице. Долазак папиног легата Марконеа у Загреб почетком августа 1941, који је стекао положај дипломатског доајена, био је велика подршка усташкој држави, иако је Света Столица формално није признала”, истиче Кољанин.

Стари аргумент који се могао чути и од католичких великодостојника, да Степинац, попут Пија, није знао за злочине усташа, односно нациста немогуће је одбранити.

Тако, на пример, СПЦ у писму из 2014. године подсећа на Степинчево писмо министру унутрашњих послова НДХ Андрији Артуковићу из маја 1941. где он моли да се “жидовски и остали слични закони (мере против Срба и друго) проводе тако да се у сваком човеку поштује личност и човечије достојанство”. Степинац, дакле, зна и не буни се због расних закона и у време када већ хиљаде Срба, Јевреја и Рома одводе у прве усташке логоре, од којих је најстрашнији тада био Јадовно, цинично и бездушно се залаже да то буде достојанствено.

“У тренуцима када све то почиње да се руши, Степинац не одустаје од НДХ, али одустаје од тог режима, сматрајући да би неки други могао да настави то што су они тада радили”, напомиње Димић.

И Кољанин напомиње да се стање на великим фронтовима током 1943. године мењало, али да је и поред тога, надбискуп Степинац 24. маја 1943.упутио извештај државном секретару Свете Столице Маљонеу у којем је набрајао добра дела усташке владе и о помоћи прогоњеним Србима и Јеврејима.

“О томе је и сам обавестио Свету Столицу приликом боравка у Риму маја 1943, при чему је истакао и велике успехе у превођењу ‘шизматика’, односно православних Срба у римокатоличку веру. Степинац је подржавао усташку државу до последњих дана њеног постојања очекујући да ће доћи до сукоба западних савезника и Совјетског Савеза. Учествовао је почетком маја 1945. у акцији усташке владе која је покушала да успостави сарадњу са западним савезницима и стави усташку државу под њихову заштиту”, каже Кољанин.

До 1953. године већ је и цео свет знао оно о чему су папа Пије и Степинац ћутали: знало се и за Аушвиц и за Јасеновац. Те године поглавар Римокатоличке цркве уздиже загребачког надбискупа у чин кардинала, нејасно је да ли због ратних или поратних заслуга: због тога што је био први човек Католичке цркве у земљи у којој се масовно покрштавало или зато што је добио ореол мученика комунизма.

И није се са тим почастима стало са папом Пијем Дванаестим. Деценијама касније и Степинац и папа његов савременик одлукама Свете столице ушли су у процедуру канонизације, да уђу у ред светих Католичке цркве.

Загребачког надбискупа папа Јован Павле Други прогласио је блаженим 1998. године и он се у процесу канонизације налази на корак до светитеља. Папа Бенедикт Шеснаести 2009. године покренуо је процес беатификације папе Пија Дванаестог.

“Папу Пија не могу да прогласе за свеца док има овакве као што је Степинац, а њих је било и овде, и у Словачкој, и другде. Политика Ватикана, до овог последњег папе, била је да претворе те бискупе и надбискупе као што је Степинац у свеце, да их оперу од ратних злочина, а кад њих прогласе за свеце, онда ће то моћи да постане и папа Пије Дванаести”, каже Димић.

На опште згражавање данашњих бискупа и клера у Хрватској, папа Франциско до данас није ставио свој потпис, а само то је преостало, на канонизацију Степинца.

“Он је рационално схватио о чему се то ради, упознао је усташку емиграцију у Аргентини и то у време када је као млад човек био црквени бунтовник у време војног удара у тој земљи. Гледао је како усташе организују логоре у којима је нестало неколико хиљада људи. Та сазнања папе су била пресудна да заустави процес даље беатизације Степинца”, објашњава Љубодраг Димић.

Јелена Чалија / РТ

БОНУС ВИДЕО