Хрватски модел у лову на Путина

Почетком октобра ове године Парламент Јерменије ратификовао је Римски статут, уговор којим је успостављен Међународни кривични суд (МКС), пренели су скоро сви медији у свету, и подсетили да је тај суд почетком године подигао оптужницу против руског председника Владимира Путина због наводних ратних злочина у вези са депортацијом деце из Украјине и најавили да ће ова ратификација вероватно довести до погоршања односа Јерменије и Русије, која је настојање Јеревана да се придружи МКС оценила „непријатељским кораком”.

Ова вест је подсетила и на ону из марта, коју су такође пренели сви медији у свету, да су судије МКС издале налоге за хапшење Владимира Путина и Марије Лвове-Белове на основу оптужнице која их терети за ратне злочине – депортацију украјинске деце у Русију. По објави ове вести, неки хрватски медији „похвалили” су се да је оптужницу против руског лидера Владимира Путина припремио бивши хрватски главни државни тужилац Младен Бајић, ту информацију су пренели и остали медији у региону.

О Младену Бајићу (1950) више пута сам писао и на овим страницама (текстови: „Хрватски ратни звиждачи”, 17. септембра 2022, „Како је угушена измишљена побуна ’србочетника’ са сплитског подручја”, 29. децембра 2022), чији рад сам пратио кроз многобројне кривичне предмете још док је био заменик војног тужиоца у Сплиту (1992–1996), а посебно док је био на функцији главног државног тужиоца (2002–2014), односно његовог заменика (2015–2022), у ком времену је процесуирано више од 4.000 особа за ратне злочине пред хрватским судовима, од којих су тек око три процента припадници хрватских оружаних снага, а све остало припадници бивших ЈНА, СВК и нешто српских добровољаца.

Са функције заменика главног државног тужиоца, Бајић се прошле године, заједно са заменицом жупанијског државног тужиоца у Загребу Даворком Чолак, придружио Саветодавној групи за ратне злочине у Украјини, коју су у мају такође прошле године успоставиле САД, ЕУ и УК, која Украјинцима стоји на располагању у њиховим истраживањима и процесуирањима, а којом руководи Клинт Вилијамсон, бивши амерички амбасадор за ратне злочине.

„Хрватска је једина земља ЕУ која има искуство с ратним злочинима на својој територији. Канцеларија главног тужиоца у Хрватској има големо искуство у процесуирању ратних злочина. Истраживали сте тај криминал и направили најбољу организацију да бисте га решавали”, рекао је Вилијамсон приликом позивања Бајића у поменуту групу, додајући да је његов ангажман, као и ангажман тужитељке Чолак, одобрила главна државна тужитељка Злата Хрвој Шипек уз знање и одобравање владе.

Дакле, кључни човек који стоји иза оптужнице против Путина је ипак Американац Џон Клинт Вилијамсон (1961), амерички дипломата, адвокат и просветни радник, који је служио на различитим вишим позицијама у Влади САД, УН у ЕУ, који је оставио велики траг и на нашим просторима.

Од 1994. до 2001. радио је као тужилац у Међународном кривичном суду за бившу Југославију (МКСЈ) у Хагу, са које функције је надгледао истраге и теренске операције на Балкану, састављао оптужнице и процесуирао случајеве на суђењима. Међу предметима које је водио били су они против Слободана Милошевића и Жељка Ражнатовића Аркана, као и случајеви који су произашли из напада ЈНА на Вуковар и Дубровник, а планирао је и надгледао хапшење Славка Докмановића од стране снага УН у источној Славонији. Од краја 2001. до 2002. радио је у Одељењу за мировне операције УН као директор Одељења за правосуђе у Мисији Уједињених нација на Косову (УНМИК).

У октобру 2011. године именован је за специјалног тужиоца ЕУ, на истраживању навода о ратним злочинима које су починили косовски Албанци током и након рата на Косову 1999. Најистакнутије оптужбе су се односиле на наводе да су појединци повезани са ОВК убијали српске затворенике у сврху узимања и трговине њиховим органима. Као специјални тужилац, он је био на челу мултинационалне Специјалне истражне групе ЕУ (СИТФ), која је одговорна за спровођење ове истраге и покретање било каквог кривичног гоњења који је оправдан. У Бриселу је у јулу 2014. објавио истражне налазе СИТФ-а указавши да „поједини високи званичници бивше ОВК сносе одговорност за кампању прогона која је била усмерена на етничке Србе, Роме и друге мањинске популације на Косову и на суграђане косовске Албанце које су означили као политичке противнике”.

Вилијамсон је у фебруару за Грузијски сервис Глас Америке надуго и нашироко говорио о истрагама и процесуирању ратних злочина у руско-украјинском сукобу, не само оних које су починили Руси већ и Украјинци – те објашњавао могућности за оснивање међународних судова који би злочине кажњавали.

Рекао је, између осталог, да примарна одговорност за истрагу и коначно процесуирање ових злочина лежи на канцеларији главног тужиоца у Украјини, која је до тада идентификовала приближно 66.000 злочина које потенцијално истражује, а група на чијем је челу пружа им савете и помоћ, покушавајући им обезбедити „стручност људи који су то радили у другим ситуацијама, било на међународним судовима било у домаћим јурисдикцијама”.

Говорио је и да је МКС активно укључен у истраге о ратним злочинима у Украјини и да има надлежност за то пошто га је Украјина позвала и да су заправо његови истражиоци укључени у истраге „произашле из инвазије и окупације територија у Доњецку и Луганску 2014, те на Криму”, појашњавајући да ће Трибунал моћи преузети један мали број предмета, док ће се више од 99 одсто морати решавати у националном систему и биће одговорност украјинских власти.

Изнео је и став да постоје уверљиви правни и политички аргументи за оснивање посебног међународног трибунала за Украјину, али и резерву („када имате две сталне чланице СБ, Кину и Русију, које се противе”) да се то може имплементирати преко УН-а, појаснивши да би то било могуће учинити „кроз коалицију заинтересованих држава”, повлачећи паралелу са Специјалним судом за ратне злочине на Косову.

А на питање: „Колико мислите да је реалистично да ће високи званичници Русије, укључујући и председника те земље, одговарати за ратне злочине почињене у Украјини, одговорио је: „Мислим да је краткорочно врло мало вероватно да ћемо видети Владимира Путина, министре руске владе, највише генерале руске војске, на оптуженичкој клупи и на суду”, додајући да ће, с обзиром на то да кршења међународног хуманитарног права не застаревају, и само процесуирање и расписивање међународних потерница „сигурно ограничити њихов начин живота, неће им дозволити да се укључе на светску позорницу на начин на који су то можда раније чинили и увек би морали бринути о томе да ли ће бити ухапшени”.

Све што је говорио Вилијамсон у фебруару, у августу је потврдио и амерички секретар за правосуђе Мерик Гарланд, изјавом да „амерички Секретаријат за правосуђе Украјини пружа знатну помоћ: правне стручњаке обучава о кривичном гоњењу, те асистира у развоју и управљању системом који у евиденцији има више од 90.000 осумњичених за злочине” те да су САД у јулу именовале тужиоца који ће у Хагу помагати у процесуирању руских лидера за „злочине агресије”.

Хрватска је такође веома активна у пружању помоћи украјинским властима у процесуирању ратних злочина, између осталог преносећи украјинским тужиоцима свој „модел” процесуирања ратних злочина из рата деведесетих, којег развијају и усавршавају више од 30 година, који се у остваривању планираног циља (етнички чисти простори), у пракси показао много ефикаснији од пушака и тенкова. По свему што је речено и учињено до сада, испада да су догађаји на Балкану деведесетих добро испланирана увертира у руско-украјински сукоб са многоструко тежим последицама.

Документационо-информативни центар „Веритас”

Саво Штрбац / Политику

БОНУС ВИДЕО: