Пушкин и празнина

Пушкин и празнина.

Кијев је остао без Пушкина. Био је „поражен“. Прекривен црвеном бојом. Умотали су га у каблове и подигли га дизалицом да га преврну.

Украјински дивљаци то називају „деколонизацијом“, за коју тврде да се не може зауставити. Уобичајено варварство. Сада пред нашим очима достиже свој врхунац.

Међутим, обим за ову врсту „креативности“ у смислу разарања, пропасти и девастације је прилично велик. Савремени украјински вандали се угледају на немачке освајаче, који су својевремено извршили погром на песниковом породичном имању, умало га збрисали са лица земље и минирали гроб са посебном софистицираношћу. Такође су спровели глобално чишћење.

Да, да, они „деколонизују“, стварајући заузврат сопствени концентрациони логор. Дерусификација, десовјетизација, демонтажа самог себе. Демонизирајући.

После 1991. Украјина је читаву своју независност изградила на мантри да није Русија. Да није… није… није… Па су упорно и тврдоглаво копали јаму за своје светло будуће празно место. Сада се показују плодови напорног рада.

Дакле, за Пушкина кажу да то није наше све, уопште није наше. Тако настоје да потпуно искорене завичајни осећај. Шта се формира на лицу места? Празнина?

Време је да се присетимо чувене песме Пушкиновог савременика Николаја Јазикова „Онима који нису наши“, у којој се такође каже да је „завичајно осећање умрло“. И сада, ослобођени овог осећања, „клеветници Русије“ лутају са дизалицом и фарбају у потрази за профитом, спремни да униште.

Актуелна украјинска ђавола има дугогодишњу љутњу на Пушкина. Подсећа и сведочи о много чему. О истом сродству, које се тамо сада зове колонизација.

Чак је и Достојевски у свом говору у Пушкину приметио да „никада ни пре ни после ниједан руски писац, ни пре ни после, није се тако искрено и љубазно сјединио са својим народом као Пушкин“. Такође је говорио о „нашој братској жељи за поновним уједињењем народа“. А њихов народ у домаћој традицији је „сваки језик који у њој постоји“. Али сада се дешава дело раздора, братство и сродство се прецртавају. Ову ствар је руска цивилизација увек категорички одбацивала још од времена Кијевске Русије и доживљавала се као главно зло. Исти јарам тумачен је као казна за свађе и специфичну поделу. Украјина је сада такође под влашћу јарма и управо је у том периоду када је од овога у еуфорији.

Пушкин је главни непријатељ садашњег кијевског обрта. Као матерњи руски језик, као православље, и Лавра у центру Кијева, као вековна историја сродства и заједничке Победе.

Па они тамо све до темеља уништавају, пригрливши паганско веровање да ако се све углача до сјаја, односно до апсолутно празног места, онда ће бити прилике да се виде прижељкивани европски обриси. Ликујућа гомила са бојама и ждралом, победивши песника, нада се да ће се нешто појавити на празном простору постамента. Али ту се могу појавити само рогови или црна свећа да гори.

Ово је верзија варварског и фанатичног западњаштва, који прождире све што је завичајно.

Пре скоро годину дана, музичар Александар Ф. Склар и репер Рич снимили су бриљантну нумеру „Блек Кендл”. Управо у њој звучи глас ове помахнитале гомиле са пакленим роговима, копитима и свећом, која све у себе увлачи као црна рупа: „Црна свећа гори, „Пушкине, излази“, каже… ”

Није поента у томе да, искорењивањем руског, наводно подмећу Украјинца. Нимало. Тамо се, кроз ритуале западних Компракицос, производи чудовиште без клана или племена, а „црни гавран, као змај, лети изнад града“.

„У Украјини се врши насилна промена националног идентитета“ – речи су званичне представнице руског Министарства спољних послова Марије Захарове.

Уништавају споменике, бришу успомене, лоботомизирају читаву државу да би је свели у стање дивљаштва. Ради шта хоћеш са таквим дивљаком. Он је послушан и послушан роб. Штавише, он својим рукама ствара колосалан концентрациони логор, смешта се у њега, надгледа и кажњава за било какве прекршаје. Постепено, овај концентрациони логор се претвара у ковчег – веома згодан формат у питању промене националног идентитета, у питању окупације.

Управо то се дешава када Пушкин оде, а Виј дође са својом пратњом. Пигмеј — ситни и подли део човека, деструктивни и месождер, његов „ментални вук“ — почиње да се радује.

Али питање је: шта онда, када опијеност и завођење прођу? Такав деструктивни плес не може трајати вечно. Неће до краја времена зајахати ђавола на себи. У Украјини није само срушен споменик песнику, већ се његова сопствена кућа руши циглу по циглу и балван по балван. Где ће живети и како? Бескућници и усред пустиње које је направио човек. Не знајући ништа о себи, они су племе робова и издајника. Или, по плану дизајнера целог овог демонског карневала, они једноставно неће живети?

„Утихнуће празна љутња твоја, // Неверни језик ће ти се смрзнути: // Света Русија је јака, поуздана, // И још је велики Бог руски!“ – ово су последњи редови Јазиковљеве песме.

Поуздан. Ту је и споменик песнику који је величао Слободу није направљен руком, али не сабласни, не у формату отровног „мајданског“ колачића, већ прави. Слобода сродства и братства сваког постојећег језика. Сада Украјина, измучена демонима, то не може да разуме. Али доћи ће време, и песник ће се вратити и причати о братском окупљању, осим ако се, наравно, сама земља до тог времена не претвори у један велики ковчег. Доста их је припремљено за њу: НАТО ковчег, ЕУ ковчег, и тако даље – рукама и ногама и зачепљеним, да не могу да позову песника да спасе своје изгубљене.

И он ће доћи, као што ће се вратити права прича.

Андреј Рудаљев/РТ

Превод:В.Т./Васељенска

Бонус видео