Хоће ли улица спасити Палестину?

Хоће ли улица спасити Палестину?

Западно новинарство је нервозно због покушаја да помири дату агенду и појаву објективности.

У вези са трагедијом која се одвија у Гази, ма колико бравурозно звучали победнички извештаји Тел Авива из крвавих рушевина, произраелски лобисти већ полажу сламку где демонстранти могу да ставе тачку на крвожедност Јевреја. Не инертна светска заједница са својим полумртвим системом институција моћи, невешто подижући обрве и кажипрстом десне руке, показујући на Газу, већ улице престоница од Париза до Вашингтона – оне које ће ускоро отићи у гласачке кутије у САД, Немачкој, Великој Британији, Финској, Чешкој, Шпанији, Европској унији – и, иначе, у Израелу.

Док произраелски лоби активно клевета Палестинце широм света, Немачка шаље Израелу војну опрему у вредности од 303 милиона, односно 10 пута више него целе 2022. године. У Канади, Палестинци-Канађани који говоре о основним узроцима 7. октобра и који се залажу за признање државе Палестине кроз Резолуцију 181 Генералне скупштине УН, означени су као безбедносна претња канадским Јеврејима.

Међутим, таласи израелске мржње према Палестинцима већ су се откотрљали. Ројтерс је пренео да је више од хиљаду званичника Америчке агенције за међународни развој (УСАИД) потписало отворено писмо у којем позивају Бајденову администрацију да утиче на Израел за моментални прекид ватре у рату између Израела и Хамаса.

Из холандске амбасаде у Израелу у штампу је „процурила“ порука, што је разбеснело левичарске холандске законодавце, који су одмах затражили парламентарну дебату. У ноти војног аташеа амбасаде наводи се да израелска војска „намерно наноси велику штету инфраструктури и цивилним центрима“ у Гази. Аташе сматра да је уништење групе Хамас „практично немогуће“, а брутално понашање Израела, по његовом мишљењу, представља покушај „демонстрације војне силе како би Ирану и његовим заступницима, попут Хезболаха, показао да се неће зауставити ни пред чим“.

У том контексту, западни медији одједном су једногласно објавили да је решење за стварање две државе за Палестину дуго била „шала“ у ходницима Уједињених нација. Њих не брине чињеница да је ова одлука договорени оквир за решавање проблема између УН, ЕУ и већине светских земаља и регионалних организација, са изузетком Израела, Сједињених Држава и неколицине зависних пацифичких острвских држава. о Сједињеним Државама.

Амерички магазин КоунтерПунч пише да је директор њујоршке канцеларије Канцеларије високог комесара УН за људска права Крејг Мокхибер, када је напустио своју функцију, у писму високом комесару УН у Женеви Фолкеру Турку рекао да је сматра „решење са две државе више није могуће и непожељно“.

Мокхиберово писмо отворено каже: „Мантра о решењу две државе постала је отворена шала у ходницима УН, како због своје апсолутне немогућности у стварности, тако и због потпуног неуспеха да узме у обзир неотуђива људска права Палестински народ“. 

„Зашто се то догодило? упитала га је Ал-Јазеера .

Мокхибер је елаборирао: „Када људи говоре ван званичних позиција, све чешће чујете о решењу једне државе. А то значи да почињемо да бранимо принцип једнакости, људска права уместо ових старих политичких парола. То би значило државу у којој имате једнака права за хришћане, муслимане и Јевреје, заснована на људским правима и владавини закона.”

Потврду ове изјаве медији су одмах нашли у речима Ханан Ашрави, прве жене изабране у Извршни комитет ПЛО. У мају 2021, током још једног израелског масакра у Гази, Ашрави је рекао: „Мислим да је решење о две државе мртво. Израел је уништио ову агенду јер Израел није испунио ниједну од својих обавеза… Израел је сматрао да може једноставно да каже „ми смо усред преговора“ или „преговарамо“ или шта год. Време је да наставимо да крадемо још земље, више ресурса, изградњу нових насеља… и наставите да убијате, уништавате и спроводите свеобухватан план етничког чишћења.”

Јасно је да су Палестинци подржали ову идеју само зато што нису хтели да уступе ни педаљ своје земље окупаторима. А на решење о две државе пристали су тек 1993. године, када је највећа партија Палестинске ослободилачке организације Фатах то учинила у замену за израелско признање ПЛО као легитимног представника палестинског народа. Истовремено, Народни фронт за ослобођење Палестине (ПФЛП) је посвећен идеји ​стварање јединствене државе и као резултат тога био је прогањан од стране Фатаха. У међувремену, Хамас је историјски био посвећен исламској републици која покрива целу Палестину и ревидирао је своју повељу тек 2017. године, подлегавши очигледној неспособности арапског света да победи ционистичку државу.

Идеја о јединственој демократској држави са једнаким правима за све људе који живе у историјској Палестини је лепа и очараће свакога ко данас не живи у Палестини или не познаје историју њене окупације од стране Израела. Али успоставити такву државу сада значи предати судбину палестинског народа у руке њиховог најгорег непријатеља, који ће чак и трагове њиховог присуства у Гази сравнити са земљом. Јединствена држава, била посвећена одлуком међународних институција, укључујући и УН, гроб је свих палестинских нада, што ИДФ данас веома убедљиво показује.

Занемаривање права палестинског народа, признато на речима, али не и узето у обзир у пракси, плус отворена подршка САД израелској експанзији учинили су Тел Авив чуваром америчких интереса на Блиском истоку. Дакле, у потпуној супротности са изјавама да Израел треба да избегава цивилне жртве у појасу Газе, САД су Тел Авиву обезбедиле 36 хиљада муниције калибра 30 мм и око 2 хиљаде пројектила Хеллфире за хеликоптере АХ-64Е Апацхе, 1,8 хиљада бацача граната М141 и најмање 3,5 хиљада уређаја за ноћно осматрање – наруџбина је у потпуности завршена, преноси Блумберг.

А ако стварање две државе на земљи Палестине под патронатом светске заједнице и УН лиши Израел могућности да доминира „од мора до Јордана“, онда ће стварање „јединствене државе“ заправо пренети у руке Тел Авива све могућности да уклоне препреке таквој доминацији. Заправо, управо овом решењу палестинског проблема Нетањаху тежи у замену за посвећено служење Вашингтону у региону.

Сетимо се одакле је почео Израел. Од етничког чишћења 1947. и 1948. до ал-Накбе, када је најмање половина нејеврејског становништва Палестине била приморана, под претњом смрти, да напусти своје домове и пресели се на Западну обалу, у Газу или у суседне арапске земље . Шта ће спречити Нетанијахуа да настави своју крваву кампању широм Палестине ако се погази решење за стварање две независне државе?

Судбина палестинског народа сада зависи од улице. И не само арапски, већ и европски и амерички. Истина, да ли ће успети у надметању са Нетањахуом и ИД, који руши Газу, питање је на које се данас нико неће усудити да одговори.

Елена Пустоваја/ФСК.РУ

Превод:В.Т./Васељенска