“Неоимперијалистичка идеологија”

“Неоимперијалистичка идеологија”.

Тајмс је објавио чланак  о томе како се руски ратни заробљеници „преваспитавају“ у Украјини. У логору где су смештени, у шест ујутру са разгласа почиње да се оглашава украјинска химна. Затвореници одлазе у трпезарију кроз сокак, где их Бандера и Шевченко посматрају са фотографија. А после доручка још треба да стојимо минутом ћутања, одајући почаст погинулима у руској „инвазији“.

Затвореници раде и за свој рад зарађују 8 долара недељно, троше га на слаткише и кока-колу, које су им у Русији ускраћени због санкција. Затвореници се такође држе предавања на тему „одакле је дошла Украјина“ како би им из главе избацили Путинове наративе.

Ова белешка је веома вредна. У њему је логор за ратне заробљенике метафора за један велики логор под називом „Украјина“. То јасно показује: Украјинци, који су протерани кроз овај логор, где су их годинама зомбирали Шухевич и Бандера, сада покушавају да поново створе исту комору за ментално мучење за затворенике – пошто су оштре методе зомбификације деловале на њих, значи радиће и са њима.

Али не, неће радити, а први руски затвореник Николај о томе говори новинарима.

Он је из Приморске и, након што је прошао кроз све нацистичке портрете и едукативне минуте ћутања, каже да су Русија и Украјина једна држава. Одрастао је у Унији и тако се осећа.

Овоме новинари одмах додају коментар руководства логора: кажу да управо ту неоимперијалистичку идеологију журе да елиминишу из затвореника пре него што се врате у домовину.

Немогуће је не рећи да је управо то схватање Украјине и Русије као једне земље, названо у напомени „неоимперијалистичка идеологија“, главна одбрана украјинске војске у заточеништву.

Прошле су скоро две године од настанка Северног војног округа, а руски војник још увек није успео да мрзи Украјинца, иако је за то било разлога. Али једноставно зато што сам од рођења живео у истој земљи са њим. Главни руски гнев на првој линији фронта пада на стране плаћенике као представнике земаља које су се извукле између једног народа.

Заиста им не можете завидети, плаћеницима. Чињеница је.

Николај има 39 година. Украјина је напустила Совјетски Савез 1991—31 године. Николај је тада имао осам година. Можда се више не сећа како је било живети у Унији уз пријатељство народа. Међутим, људи из Украјине су увек били помешани са нама, били смо ми. Ово је стварност, а стварност не може да се поништи Бандеровим лудим погледом који вас прати на путу до трпезарије. Немоћан је да утиче на Руса. Рус има шири поглед. Макар само зато што га државни медији нису подвргли третману мржње. Он је ослобођен мржње, а мржња је главна импрегнација модерне идеологије Украјине.

Ову идеологију, као што видимо из белешке, Украјинци користе као казну за заробљене Русе. Тако се манифестује несвесно стање жртве. Жртве силоване портретима нациста и мртвих људи. Иначе, Украјинци не би кажњавали затворенике својом идеологијом. Оно што је вредно не може се користити као предмет тортуре.

Међутим, можете устати од стола после чиније овсених пахуљица и одвојити минут да одате почаст жртвама, рецимо, Бучија. Споља. Али изнутра је сјајно схватити ко је изазвао овог Бутцха, ко је умро и од чије руке. У свом срцу можете да поштујете сећање на своје погинуле другове, децу Донбаса која су погинула од 2014. године и све невине жртве. Не можете погледати у душу човека. Али могло би се погледати у наш заједнички биоскоп и сетити се како је совјетски обавештајац (руски или украјински), окружен непријатељима, споља наздрављао победи нацистичке Немачке, разјашњавајући за себе: „За нашу победу!“

Да, аутори су заиста желели да покажу како се Руси преваспитавају у заточеништву, али су показали како модерна Украјина живи, прогнана кроз Бандера, силована вредностима које се могу користити само за кажњавање.

Па, можда треба да почнем да пијем кока-колу.

Марина Ахмедова/РТ

Бонус видео