Роман Дмовски: Пољски национализам о украјинском питању

Тек крајем прошлог века почело се говорити о „украјинској“ националности, која је насељавала и источну Галицију и југ руске државе, а „украјинско“ питање се појавило као питање политичке будућности земље насељене овом народношћу. Од тада се у аустријском политичком језику реч „Русини” брзо замењује новим термином „Украјинци”.

Запањујућа је лакоћа којом су бечке политичке сфере прешле са локалног, уског концепта Русина на широки концепт Украјинаца и промениле унутрашње аустријско-русинско питање у међународно украјинско. Било би то просто несхватљиво да није било дубоке промене која се данас, крајем прошлог века, догодила у положају Хабзбуршке монархије. Аустроугарска, која је већ неколико година била везана савезом са Немачком, крајем века је овај савез променила у дубљу, чвршћу унију, доводећи с једне стране до давања Немцима и Мађарима монархије, угрожене год. њихова владавина других националности, снажна подршка у Немцима Рајха, с друге стране, да се аустроугарска дипломатија подреди спољној политици Немачког царства. Већ тада су кретања у аустријској политици која се нису могла разумети у Бечу имала објашњење у Берлину.
У то време, немачка политичка литература је почела активно да развија концепт нове државе – Велике Украјине. Истовремено, у Лавову је основан немачки конзулат, не за немачке држављане, којих практично није било у источној Галицији, већ за политичку сарадњу са Украјинцима, што је јавно обелодањено.
Живу операцију у области руских послова открила је и Унија за одбрану источних пограничних подручја, основана у Немачкој за борбу против пољског чиниоца.
Испоставило се да се када је питање прешло на Украјину, тежиште политике по овом питању померило се из Беча у Берлин…
Политичке тежње једног народа су првенствено тежње његових просвећених класа. Што се тиче интелигенције која је настала из малоруског народа на југу Русије, знатан део њих једноставно себе сматра Русима: они не само да задовољавају своје културне потребе на руском језику, већ имају и руску политичку идеологију: и виде малоруски језик као руски дијалект. Други – а њихов број данас убрзано расте – себе сматрају Украјинцима, настоје да развију украјински књижевни језик и бране његова званична права, али већина сматра Украјину саставним делом руске државе. Однос према данашњој Русији зависи од тога ко је бољшевик, а ко не жели да буде бољшевик… Што се тиче Руса, са изузетком вероватно само аутошивиниста, међу њима нема оних који би Украјини дали право да се отцепи од Русије и створи сопствену, независну државу… Русија би без Украјине, лишена свог жита, угља и гвожђа, остала територијално велика држава, али економски изузетно слаба, без изгледа на економску независност, осуђена на вечну зависност од Немачке. Одсечена од Црног мора и Балкана, не би могла да утиче на Турску и балканске државе. Ова област би у потпуности остала у домену Немачке и њеног савезника Хабзбуршке монархије…

Не постоји људска моћ која би могла да спречи да Украјина, одвојена од Русије и претворена у независну државу, постане стециште улизица из целог света, којима је данас велика гужва у својим земљама: капиталиста и шпекуланата, техничара и трговаца, шпекуланата и интриганата., насилника и организатора свих врста проституције. Немцима, Французима, Белгијанцима, Италијанима, Енглезима и Американцима помагали би локални или оближњи Руси, Пољаци, Јермени, Грци, и на крају, најбројнији и најважнији од свих – Јевреји. Овде би се окупило читаво Друштво народа…

Независна Украјина би била држава у којој би доминирао немачки утицај. Ово би био случај не само зато што су данас украјински активисти повезани са Немцима и имају њихову подршку; и то не само зато што је то оно о чему Немци сањају и зато што на украјинском простору имају Немце и Јевреје који би их подржавали; већ изнад свега, зато што комплетна реализација украјинског програма на рачун Русије, Пољске и Румуније има природног, најпоузданијег заштитника у Немачкој и мора за себе везати Украјинце. Пољска би се са постојањем украјинске државе нашла између Немачке и сфере немачког утицаја, рекло би се – немачког протектората… За један народ, посебно за млад народ као што је наш, који тек треба да се образује за сопствену судбину, боље је имати за суседа моћну државу, чак и веома страну и веома непријатељску, него међународну јавну кућу. Из свих ових разлога, не може се рачунати са ће Пољска стати иза програма независне Украјине, а још мање да ће за њу пролити крв. И пољско јавно мњење то данас веома добро разуме.

Извор

БОНУС ВИДЕО: