ватикан, катедрали, лажи

Ватикан (Фото: Reuters/Guglielmo Mangiapane)

Ко то сади тикве с Ватиканом

Србске невоље косовскометохијске нижу се једна за другом, толико брзо да званичници и не стигну да на сваку од њих реагују.

За ову (не)прилику ваља се осврнути бар на оне које имају ратни(чки) призвук, па ће, тако, американска одлука да Шиптарима прода противтенковске ракете “џавелин”, председника Вучића навести да, после разговора са Продавчевим амбасадором, изјави како је Србија посвећена “очувању мира и стабилности у региону и јачању пријатељства и сарадње” са реченим Продавцем.

Ово под знацима навода за сваки случај, пошто се, неки дан раније, од председника Вучића могло чути да, “кад год постоји криза, нама се три посто људи скине из армије, напусте војску. Чим мисле да им је задњица угрожена, али 97 одсто њих је увек спремно да брани своју земљу. Недостаје нам људи и посада. Колику год плату да дате, неће људи да раде ризичне послове”.

Ризичне, дакако, утолико ризичније што је некакав тамо КФОР, на основу Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација оформљен као званична оружана међународна мировна мисија – стварно предат у надлежност северноатлантском војном савезу познатом као НАТО. Па се могло десити да, у супротности са “теоријом” да, у мирним (нератним) условима, на једној територији може постојати само једна војна организација, тај исти КФОР, као наводна “подршка ширим међународним напорима за изградњу мира и стабилности у овој области”, у сопственој беспослици и “по препоруци” неких главнијих у НАТО-у, почне да обучава “приштинску паравојску”.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Кад је већ тако, тренутни Кфоров командант, турски генерал Озкан Улташ, “признао” је да је бројно стање те мисије учетворостручено у односу на почетно, што треба схватити и као упозорење да оно може бити и повећано ако “безбедност Косова буде угрожена”.

Како овај Улт(р)аш не рече о каквој се “угрожености” ради, преостало је да то, уместо њега, “открије” Џевад Галијашевић (1962), политички аналитичар и стручњак за безбедност, изјавом да се “на Косову јасно уочавају двије форме терористичке пријетње” – једна “која наступа са привидно легалних позиција Владе у Приштини” и друга, она “која је интегрисана у глобалну терористичку мрежу под политичким окриљем Муслиманског братства и оперативне структуре Ал каиде и Исламске државе”. Оно по чему се те две “форме” не разликују, јесте чињеница да су Американци наоружавали и једне у друге, “углавном неформалним путем и без обавјештавања јавности о томе”.

Кад се већ 11. јануара 2024. године сазнало из америчког војног врха да ће Сједињене Државе и формално продати Приштини 246 ракета “џавелин”, министар одбране привремених приштинских власти Ејуп Маћедонци “препознао” је то као “део плана транзиције такозваних косовских безбедносних снага у војску”, Србија је то оценила као своје “велико разочарање”, а помоћник америчког државног секретара за европска питања исказао је уверење да се тиме “снажно подржава дијалог Београда и Приштине”. Мада је “неко” из америчког врха “обећао” да тај чин “неће утицати на војни баланс у региону” (чак и кад се зна да Вили Вимер – 1943 -, немачки политичар и једно време секретар немачког министарства одбране, рече како је Косово било “виђено” као држава још крајем осамдесетих година, са једином наменом “да буде амерички носач авиона на земљи”), једна дама изјавила је у америчком Конгресу да је тај “трговински” споразум “запаљив и долива уље на ватру”.

Ивица Дачић, Србијин министар спољних послова, о свему томе мислио је нешто друкчије, а свету је његова визија представљена четири дана касније, текстом “Како Дачић оправдава могући долазак папе у Србију: Треба нам због Косова!” (https://vaseljenska.net/2024/01/15/kako-dacic-opravdava-moguci-dolazak-pape-u-srbiju-treba-nam-zbog/).
Посебно истичући белосветске “стратешке интересе” да “такозвано Косово буде независно”, као и да “тзв. Косово већ неко време остварује неформалне везе са Ватиканом”, Дачић је поручио да “сви заједно морамо са собом да пресечемо да ли је Косово и Метохија наш национални пројекат или није”, да је, у условима кад “се зна колики део света је под утицајем Ватикана”, интерес Државе Србије “да папа буде на нашој страни као што је био око Степинца”, те да “Патријарх, владике, Синод сви морају хитно да реагују око Свете столице, исто као и САНУ, са својим колегама широм света, исто као и спортски савези и сви други”.

Занемаримо ли Дачићеву бескрајну наивност не само о утицају “спортских савеза и свих других” на “високу” политику, већ и академије наука, наводно србске, чије се “чланство” прећутно сагласило са крајње неодговорном председничком изјавом из 2015. године да је“у овом тренутку једина политичка мудрост на који начин са неким елементима достојанства напустити Косово”, ваља га по ко зна који пут подсетити на многовековни ватикански труд да његов шеф, папа, “буде на нашој страни”.

А каква је то и колика “нашастраност”, може се видети и из примера датих у наставку:

Папа Јован VIII (872-882), у чије време је Методије (815?-885) “развио свој мисионарски рад”, 879. године пише моравском кнезу Сватоплуку (830-894) и тражи од њега да Методија пошаље у Рим, јер “Методије друкчије учи, но што је био обећао”. Истовремено, папа пише и Методију и, уз позив да дође у Рим, “пребацује му употребу словенског језика, кога му је забранио”.

На то “искуство” наслонила се римокатоличка црква (или јерес у хришћанству) када је, пет година по одрицању од Христове вере (1059), на једном сабору својих прелата у Солину (код Спљета) србску ћирилицу назвала “ђавољим изумом”.

Колико је источни обред (православни) пре црквеног раскола (1054) био раширен по Панонији, види се из једног писма папе Силвестра II (око 950-1003), упућеног маџарском краљу Стефану I Арпаду (975-1038), у коме изражава чуђење што се у Угарској налази девет “грчких” (православних) и само један “латински” манастир.

Прочитајте још:  Србину из Лепосавића одређен притвор од 48 сати

Угарска држава вековима је “практиковала” крсташке ратове против Срба. Почело је то походом угарског краља Беле III (1172-1196) против “јеретика” у Босни. Белиног наследника Имра (1196-1204), као и брата му Андраша, папа Иноћентије III (1160-1198-1216) стално је подстицао да војнички нападају Србе и да тако допринесу поримљењу Хелмског полуострва, касније познатога као Балканско. Године 1234, папа Григорије IX (око 1145-1227-1241) наредио је Коломану Галицијском (1208-1240), брату угарског краља Беле IV (1206-1235-1270), да предузме крсташки поход против “србских јеретика” у Босни. Ватикан је тај Коломанов војни напад званично прогласио крсташким походом, а Коломан, незадовољан поразом и протеривањем из Босне, окренуо се против Србије (1235), упао с војском у Срем, где га је краљ Стефан Владислав потукао и протерао отуд. Године 1244, Бела IV је започео нови крсташки поход на Босну и Спљет; поражен, он је морао потписати уговор о миру и признати стање пређашње. Десет година касније, он је послао нову крсташку војску у Босну и запосео “Доње Крајеве”, предео између Врбаса, Уне, Саве и планине Грмеча. Охрабрен тим половичним успехом и верујући да је та промена трајне природе, папа Никола IV(1227-1281-1292) затражио је од краља Драгутина, врховног господара Босне, да се у Босни уведе инквизиција. Слично је размишљао и папа Јован који је 1325. године тражио од угарског краља Роберта и босанског бана Стефана, православца, да уведу инквизицију у Босни и у Славонији, која би у Босни била уперена против богумила и православаца, а у Славонији искључиво против православаца. Нешто касније, маја 1337, папа Бенедикт XII (1285-1334-1342) наредио је угарском краљу и хрватском бану да поново крену у крсташки рат против “јеретика”, односно Срба, али су они, као и раније, били поражени. Мимо тога, Ватикан почиње припреме за нови крсташки рат против Срба, а 1340. године у Угарској се прикупља свештенство из католичке Европе са циљем да се крене у поримљење србског становништва у Босни. То је охрабрило угарског краља Лудвига, или Лајоша I (1324-1382) да са већ прикупљеном крсташком војском нападне на Србију цара Душана, али је био лако одбијен. Овај пораз навео је Лудвига да током 1344. и 1345. организује два похода на Далмацију, али и тамо без успеха; мањ ако му се у тај “безуспех” не урачуна око 1.400 успут побијених Паштровића. Лудвиг је још једном (1353) подигао војску на цара Душана, али је морао да се спасава бекством; на исти начин прошао је и после објаве рата Душановом наследнику Урошу (1359) и босанском бану Твртку (1363).

Поред рата против Турака (код Никопоља 1396, где је највише заслугом србске војске био поражен и једва се бекством спасао), угарски краљ Сигисмунд водио је и неке “самосталне” ратове против Срба: 1390. у Далмацији откуд је био лако потиснут, 1400. у долини Врбаса, где је био “силно потучен”, 1405. преко Уне и у долини Усоре, као и 1406. године, опет у Босни, овога пута на тражење Ватикана. На Сигисмундову жалбу да са Србима не може изаћи на крај, папа Григорије XII (1326-1390-1417) новембра 1407. године проглашава крсташки рат против “јеретика”, односно Срба: крсташи ће напасти Босну, предводиће их краљ Сигисмунд, а помоћ ће му пружити пољски краљ. До војног сукоба није ни дошло, пошто је србски краљ Твртко II са пратњом био пресретнут и заробљен, цела његова пратња побијена, а Сигисмунд није ни сачекао да се сукоби са србском војском, већ се повукао у Угарску.

Но, да се не бисмо превише бавили давнопрошлим временима, навешћемо овде понешто од онога што су могли, само ако су хтели, упамтити и наши савременици, можда и ми сами.

Аустрија је, тако, 1914. године ушла у Велики рат са јединим циљем да уништи Србију. Можда је подстрек за тај геноцидни подухват нашла у оној изјави Карла Маркса (1818-1885) да би Европа постала чистија “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно”, али је, непосредно по Сарајевском атентату, стварну подршку добила од Свете Столице и “шефа” јој папе Пија X (1835-1903-1914, 20. август). Јер, на шта је све Аустроугарска рачунала на почетку рата, уверљиво казује тајни извештај њеног амбасадора у Ватикану, сачињен 29. јула 1914. године, на дан кад је објављен рат Србији. Тога је дана, наиме, амбасадор бечког ћесара у Ватикану обавестио римског папу о мерама које Монархија намерава да предузме против Србије, а у извештају о том сусрету нашло се и следеће:

“У току прошлих година св. Отац је више пута изразио жаљење зашто је Аустро-Угарска пропуштала да казни свог опасног суседа на Дунаву. Папа и курија виде у Србији рак који ће мало по мало продрети до сржи монархије и који ће, ако му се даде времена, изгристи га сасвим… Зато, исто тако као што је директна потреба за Аустро-Угарску, због њезиног сопственог опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за католичку цркву да учини и одобри све што се може учинити да послужи томе циљу”.

На “линији” папе Пија X нашао се и његов наследник Бенедикт XV (1854-1914-1922), изјавом да “Срби православни и Србија има да нестану са лица земље”.

Кад се већ прича о Ватикану и папама, србско памћење препознаје Хрвате не само по Јасеновцу, Јадовну и стотинама других стратишта, већ и по томе што је Хрватска била једина земља у свету која је имала и дечје концентрационе логоре. Кроз њих је, са благословом и под надзором своје цркве (или јереси), римокатоличке, провела 110.000 деце; не зна се колико их је тамо побијено, а до сада су утврђена имена и адресе за око 33.000 малих логораша.

Прочитајте још:  Шта се дешава у "Крени -промени"? Павлић оптужује Саву Манојловића да води покрет у пропаст по налогу БИА!

За Хрвате, геноцид над Србима током Другог светског рата (1941-1945) није ни први ни последњи злочин у 20. веку, а може се прочитати да им је римокатоличка црква уградила злочин уместо генетскога кода (facebookreporter.org/2014/01/30). По благослову надбискупа Алојзија Степинца (1898-1960), или можда папском?, сваки је жупник или фратар био овлашћен да даје “опрост” за сваки покољ Срба (“Идите и убијте и српску мачку, па дођите да вам дам опрост”). Није случајно што је међу највећим зликовцима било и 1.400 зликоваца у мантијама, а међу њима и таквих који су се љутили на судије што их оптужују да су побили “више стотина дјеце” кад они мирно тврде да су побили само – шездесет троје. На тај начин, римокатоличка црква у Хрватској извргла се у злочиначку заједницу и постала одговорна за смрт, како се процењује, “између 30.000 и 1.400.000” људи, највећим делом Срба, само на простору Независне Државе Хрватске. Она прва цифра коју је “израчунао” Фрањо Туђман (1922-1999), брозовски генерал и обновитељ усташке Хрватске, бесмислена је јер је само у логорима за децу – чиме се Хрватска уписала у светску историју бешчашћа – побијено макар двоструко више малих логораша.

Колико јуче, средином августа 1992. године, римски недељни лист Еспресо објавио је а новосадски Дневник пренео краћи текст из кога се види да је папа Јован Павле II (Карол Јозеф Војтила, 1920-1978-2005) упутио позив на крсташки рат против Срба:

“Ватикан према Хрватској има однос исте пристрасности као и према Пољској и обе државе и нације сматра бедемом католичанства у борби са православљем”.

И, даље, “повод за коментар под насловом ‘Против српских неверника’ је позив пољског папе Јована Павла Другог упућен преко кардинала Анђела Содана (1927-2022), да се у Босни трупама НАТО и Западноевропске уније, поведе крсташки рат против босанских Срба. У оружаном конфликту између Хрватске и Србије, папа је такође заузео став да се Хрватска бори за свету ствар независности (као и Пољска) и Света Столица је, информишући о овом сукобу, уважавала изворе само једне стране, католичке хрватске… Српска сведочења о злочинима нису за Ватикан била ни пријатељски нити поуздани извори… Ватикан већ више од годину дана води кампању, у којој настоји да усмери западне земље у војну акцију против ‘српског експанзионизма’. При томе, папин теоретичар, министар иностраних послова Ватикана Жан Луј Туран, додељује Хрватима паћеничку улогу Авеља, кога треба заштитити од српског брата Каина. Шта више, папа наглашава у хрватству предводничку улогу католичанства и при том јасно ставља до знања да му ислам у Босни не смета, већ само православље”.

Нешто касније, почетком децембра исте године, Ватикан је на конференцији папских нунција из источних земаља одлучно одбацио тезу да је рат у Хрватској и Босни верски скидајући тако сваку одговорност Свете Столице за умешаност, или подстицање ратног пожара на Балкану. А само неколико дана касније (30. децембра 1992), баш као да није знао о чему су то папски нунцији ћаскали, ватикански секретар Анђело Содано изјавио је да је “рат у Босни неопходан, да је то легитимна одбрамбена борба против агресора”, те да Света Столица најављује још један свој благослов муслиманском и католичком рату против србског православља.

Са свим тим у вези, препоручљиво је знати да је почетком фебруара 1993. године, под насловом “Хрвати без покајања”, Лист енглеске цркве објавио текст Колина Берклија који категорички тврди да је суштина свих сукоба у Хрватској у томе што “Хрвати не желе да се покају због својих ратних злочина” у Другом светском рату, што је “католичка црква Хрватске у веома тесној вези са зверствима над Србима” и што је Хрватска, уз Немачку, једина земља која је за време Другог светског рата изградила сопствене концентрационе логоре, од којих, највећи, Јасеновац, за Србе “има исту конотацију коју Аушвиц има за Јевреје”. У наставку, Берклијев текст даје се у облику који је, на основу агенцијске вести, објављен у новосадском Дневнику:

“Трагедија рата између Србије и Хрватске вуче корене из верске историје која је кулминирала смрћу неколико стотина хиљада Срба за време Другог светског рата.

Један универзитетски професор из западне Енглеске обелоданио је појединости ретко тужне приче о патњама које потпирују дуги рат и улози религије која је довела до насиља које се може сврстати одмах уз страхоте у нацистичким концентрационим логорима. Др Џое Герат, професор теоретске хемије на универзитету у Бристолу, изнео је тврдњу да Срби и Хрвати нису два различита народа – они деле исто словенско наслеђе, али… они имају различиту црквену традицију. Хрвати су римокатолици који сматрају да је њихов задатак да своје границе и веру одбране од расколништва и јеретика. Срби су православци на које су се Хрвати намерачили присиљавајући их да промене веру. Оба народа говоре исти језик, али користе различито писмо; заједнички идентитет поделила је религија. Ривалство је постојало вековима, али се та подела претворила у хистеричну борбу тек за време Другог светског рата, с тим што су Срби били мета агресије…

Ово је било више од спора, била је то кулминација слепог крсташког рата са циљем да се искорени народ на који су Хрвати гледали као на јеретике и шљам. Ништа није могло да их заустави. Али, до које је мере била умешана црква? Почетком 1993. године, на једној међународној конференцији, Џонатан Стајнберг је приложио рад под насловом ‘Римокатоличка црква и геноцид у Хрватској за време Другог светског рата’, у коме је обрадио ово питање. Док неки посматрачи кажу да има мало доказа о вези између хрватске црквене хијерархије и декларисане политике НДХ, други нису тако милосрдни. Нагло оснивање католичке Хрватске, која је ‘одмах прибегла’ геноциду, изазвало је дилему у вези са римокатоличком хијерархијом у Хрватској, а и у Ватикану”.

Прочитајте још:  Ђурђевић: План Владе да смањи буџет за војску и полицију као да је припремао Кристофер Хил

Зна ли се све то, а Ивица Дачић као да то наслућује изјавом да “се зна колики део света је под утицајем Ватикана”, онда се тек види колико је наивна помисао да би исти тај Ватикан могао помоћи србској ствари.

Боље рећи – одмоћи, ако се зна да је 2. маја 2000. године, у писму немачком канцелару Герхарду Шредеру (1944), после једне тек одржане конференције коју су, о проширењу Северноатлантског пакта, у Братислави/Словачка заједнички организовали америчко министарство спољних послова и Спољнополитички институт Републиканске странке, Вили Вимер обзнанио и следеће:

“Конференцији су присуствовали веома високи политички представници, на што указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да их се нарочито истакне:

1. Организатори конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.

2. Организатори су изјавили да се Савезна Република Југославија (Србија и Црна Гора – ИП) налази ван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија…

4. Рат против Савезне Републике Југославије (март-јун 1999 – ИП) вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера (Двајта, 1890-1969 – ИП) из доба Другог светског рата (што је пропустио да војно окупира Југославију – ИП). Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945. године.

5. Европски савезници су учествовали у рату против Југославије да би, де факто, превазишли препреку и дилему која је настала после усвајања ‘Концепта нове стратегије’ Алијансе у априлу 1999. године, односно настојање Европљана да се претходно добије мандат Уједињених нација или Конференције за европску безбедност и сарадњу.

6. Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана да је, наиме, код ширења задатака НАТО-а преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије, била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.

7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО-а поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време Римског царства и то у доба када је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.

8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја…

10. У сваком процесу, праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права”.

Ово последње дође му као прво, као стварно признање да међународно право не постоји, али и као подсећање да је на самом почетку јула 1991. године, француски председник Франсоа Митеран (1916-1996) тумачећи ондашња југословенска збивања као изазов новом европ­ском поретку и прибојавајући се да би југословенско “националистичко и мањинско искуство” могло послужити као фитиљ сличним појавама у многим европским државама, предложио својим савезници­ма да размисле о хитном увођењу “наддржавних и наднационал­них нових европских правних норми” за регулисање евентуал­них спорова.

А чим је нешто “наддржавно” и “наднационално”, онда је томе суђено да буде нељудско. Како се такве “надлогике” држи и Држава Града Ватикана (будући да ниједна римокатоличка држава у свету нема своју цркву, као што је то случај у православљу), онда је једино препоручљиво захвалити се на таквој “помоћи”.

Мањ ако Ивица Дачић не мисли да “Патријарх, владике, Синод сви морају хитно да реагују око Свете столице” и екукумен(и)ски се укључе у замишљену и очекивану “помоћ” против сопственог народа, тако што би за врховнога шефа признали римскога папу и, за почетак, “упловили” у унију.

Мада би и то било узалудно.

Јер, сви управо помињани војно-политички “стратези” уклапају се у “шему” коју је извесни Ме­нахем Мендел Шнерсон (1902-1994), амерички грађанин, је­дан од најутицајнијих јеврејских делатника 20. века, месија за ње­гове след­бенике, “препоручио” за будући, очекивани “обрачун” са Словенима. Учинио је то у складу с упутством Карла Мар­к­са (1818-1883), објављ­е­ним почетком 1848. године у Комунистичком манифесту, за уништење Срба и Руса (који су србско племе) и руског и србског православља, и остављеним му аманетом да “главну ошт­рицу борбе” усмери “против Словенства” које “треба ликвиди­рати а пре свега значајно смањити његову бројност”, тако што ће “изделити све словенске народе… на мале ослабљене земље са међусобно покиданим везама” и потрудити се “да те земље” увуче “у међусобне ратове са циљем – међусобног уништења”, при чему ће “у том рату глупака, словенска стока сама себе ослабити”. Дотле, сваки “словенски”, односно србски и руски национали­с­тички покрет биће уништен “огњем и мачем, како је то… већ урађено у Грузији, Јерменији и Србији”, под окриљем Генералне скупштине Уједињених нација, већ претворене у оруђе јеврејских “намера за успостављање власти над свим царствима и народи­ма”.

Требало би да све то знају и Срби и Руси јер

“Нада нема право ни у кога

До у Бога и у своје руке”.

На Крстовдан 7531(2024)

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО:

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *