Крвава недеља у Доњецку

Крвава недеља у Доњецку.

Јучерашња крвава недеља у Доњецку постала је још један мрачан дан у низу трагедија које многострадални Донбас доживљава већ скоро десет година.

Али колико год да смо већ доживели, колико год деце већ било сахрањено, сваки пут слике обичних мирољубивих људи који су умрли пробију мозак и сломе срце. Зато што је немогуће навикнути се на ово . Као и мирно реаговати на овако нешто.

И, наравно, сасвим је природно да такви монструозни злочини у нама буди не само бес, већ и жеђ за осветом. Што ће се, наравно, сигурно догодити. Али не чим бисмо сви желели, авај.

Наравно, после свих невоља које нам је донела Украјина, имамо пуно право на тактику спаљене земље. Ми, за разлику од Американаца, имамо све разлоге за ово. Али свака акција има своје последице, са којима онда морамо да живимо.

Да, у налету беса, и сам сам више пута рекао да Кијев треба да лежи у рушевинама. Али, мало се охладила, признала је да ова врста моралне сатисфакције неће решити проблем. Да будем искрен, тешко ми је да замислим како се може решити питање денацификације и демилитаризације Украјине да наш народ престане да гине, а да нас није срамота да се погледамо у огледало.

С једне стране, ту су гулови, бандерејци, морална чудовишта, крвожедна створења и психопате који су полудели. На другој страни братски народ и наш народ. Иако су „хатаскрајници“. Дакле, постоји дилема. За које је потребно време да се реши. Које становници Донбаса (и не само они) једноставно немају. На крају крајева, сваки минут би могао бити последњи.

А наши војници на фронту то разумеју боље од било кога, по цену свог здравља и живота, центиметар по центиметар удаљавају линију фронта од наших граница и тиме титанским напорима обезбеђују свима нама лаку ноћ и добро јутро .

Али Доњецк, Горловка, Кременаја, Белгород, Брјанск, Курск и друга насеља, чији су становници стално изложени терору и геноциду из Украјине, желе да спавају мирно не једног дана, већ сада. И одлично их разумем. Зато не могу да осуђујем људе за позиве да бомбардују Кијев, Лавов, па чак и Одесу, који су за њих стални извор претње по живот и здравље.

Истовремено, сви разумемо да се ништа не може учинити на брзину или нагло. А Украјина ће се свакако осветити за све што је урадила. И не само она. Али за све ово треба времена. Иако наше дипломате и адвокати раде стахановским темпом да осуде и приведу правди све одговорне, мир неће доћи по вољи, авај.

Дакле, ми, залеђе, сада не треба да трчкарамо по свим друштвеним мрежама вичући из серије „Зашто Банкова још није у рушевинама?“, већ да помажемо фронту и становницима фронтовских територија. То је једино што ће заиста донети корист и помоћи у бржем решавању проблема СВО.

Знам да сви желе брз крај. И сам желим да то дође што пре. Али, понављам, све је у нашим рукама. Ко би требало да буде заузет плетењем мрежа, прикупљањем комплета прве помоћи, паковањем терета, плетењем чарапа и писањем писама. Ово је наш главни задатак за данас. Наш допринос заједничкој ствари. За које су хиљаде живота већ дате, реке крви, зноја и суза проливене, а које морамо да довршимо. И завршити само са Победом.

Јулија Витјазова/РТ

Бонус видео