Андрићев капут

Андрићев капут.

Неких година, ничим изазван, у свом пијанству или не, нама је свеједно, Слободан Милошевић учинио је оно што прије њега нису успјели Хусреф бег, Калај, Павелић и Биједић заједно.

Истјерао је Србе из Сарајева. Другог по величини српског града.

Тако ради фукара. Кад дође до врха свима до себе скида главе, да би она била већа.

Сам чин сјечења пером, као скалпелом, многи су дочекали с радошћу. У Београду је отворен аеродром и поново се може ићи на Октобарфест, Подгоричанима је отворен пут за Дубровник, да се тамо извињавају за „Лору“ , а Бања Лука је коначно дошла на своје. Да постане “Највећи град у Републици Српској”.

Негдје ових дана, тих неких година Срби из Сарајева спремали су се за пут. Тешка зима, неизвјесност, сиротиња. Полицајци, официри и попови имали су гдје и они су први отишли. Преостали су ископавали изгинулу браћу и синове, као мачиће тражили скривено мјесто за укоп, мували за десет литара нафте. Да негдје живима пронађу склониште, тражили помоћ од глувонијемих политичара с Пала и растезали још који дан прије одласка. У градовима и селима уз Дрину и Требишњицу домицилно становништво им продавало је туђе разрушене куће.

– Чувао сам то за сина кад се ожени.

– Па тек му је десет година.

– Ако. Жениће се. Кућу ћу ти продати за двије хиљаде марака.

За превоз старих кревета или дрвених лијесова, из којих само због мраза није цурила крв, камионџије су тражиле двадесет војничких плата, пиштоље, златне медаље за храброст или бијелу технику.

– Може телевизор. Али да је у боји… И њемачки.

Они промућурнији долазили су конвојима да одвезу фабрике, ратне магацине или да поскидају столарију са зграда. Рођаци и кумови из других градова нису се одазивали на вапаје, бивши пријатељи из муслиманског дијела су пријетили, а вријеме за предају је цурило.

“Да је брата да пожали…”

У моју кућу на Илиџу дошао је Небојша Јеврић са супругом. Правио је репортажу за “Дугу”.

Ниједан други медиј, нити новинар у Србији није извјештавао о нашој несрећи. Они су славили „принца Балкана“.

Небојша је посјетио преостале познанике у вили “Воћњак”, мало смо, посљедњи пут, шетали Илиџом, он се фотографисао поред аута с хрватским регистарским таблицама и прије мрака вратили се кући. За сваки случај! Да нас не убију лопови или муслимански агенти убачени на Илиџу.

Вечерали смо соло гершло, причали о Брнету, Пајковићу и Брани Црнчевићу и попили пола литра ракије направљене од метил алкохола и фарбе за аутомобиле.

Ту ноћ смо остарили.

Барем ја.

Ујутро сам их одвезао на Грбавицу. Да се виде с Гутаљем и војводом Алексићем. Прије поласка Небојша је под кћеркин јастучић гурнуо новчаницу. По српском обичају.

– За срећу и напредак! Да се добро уда и да нас послуша!

– Даће Бог и Свети Василије Острошки, слава Му и милост!

Нисам се задржавао на Грбавици. Морао сам назад прије затварања “плавог пута”. Да моје дјевојке не коначе саме.

На Илиџи, супруга ми показал Небојшин дар.

Петсто марака!

Двадесет војничких плата!

Више него генерал Младић за двије године ратовања!

– То је извадио из погрешног џепа! Немој трошити! Не знам гдје је сад, али кад дође у Београд зваћу га.

Наредних дана копао сам гробове, товарио камионе и мувао за десет литара нафте. Трећу ноћ сам телефоном добио Београд и на број 011 178… јавио ми се знани баритон:

– Ђе си, Жека!

На примједбу о погрешном џепу, само се насмијао. Велемајстор репортаже с прве српске плоче, подучио је млађег пријатеља. Када је почетком осамдесетих као млад и талентован писац у Београду крпио крај са крајем, спавао под мостовима или илегално у студентским собама, сваки преступни дан јео соло пасуљ и шармирао надобудне уреднике да објаве причу или бајку брее, једног зимског дана набасао је на Миодрага Булатовића. Небојшином чуду није било краја кад је схватио да писац “Људи са четири прста” зна за њега.

– Ђе си, Нешо!

Миодраг га је одвео својој кући, нахранио и на поласку му поклонио зимски капут. “Кромби”. Из Брегине пјесме.

– Тај капут ме спасио да те зиме не цркнем од хладноће.

Кад је прошла зима, Јеврић је капут однио на хемијско чишћење, уредно га сложио у папирну кесу и донио на Миодрагова врата. – “Једне исте овакве зиме, уз ручак је објаснио Булатовић, – а мени је препричавао Јеврић – тај капут ми је поклонио Иво Андрић. Да не цркнем од хладноће. Кад сам, на прољеће, донио да вратим “кромби”, Андрић је одбио и рекао ми да га и ја дам неком писцу у невољи. Ја сам тај капут Јеврићу поклонио теби, а ти види даље.” Видиш, мој Жека, капут су појели мољци, нема ништа од њега, и тих петсто марака нека буду замјена за Андрићев “кромби” капут, а ти види како и чиме ћеш наставити низ. Поздрави кући!

С тих петсто марака иселио сам се из Сарајева стекао нове рођаке, кумове и пријатеље, оне из неких поштених годинa стављам у своје приче, да подсјетим младе и прочачкам старе ране, и тражим некога за Андрићев капут.

Не бих хтио да испаднем фукара и циција.

Из збирке “За све је криво невријеме над Фиренцом“, Жељка Пржуља/Катера.њуз

Бонус видео