ДАНИ(Ј)ЕЛ СИМИЋ: БАЈА МАЛИ ГРАБОВАЦ

У вакат Деветог Јануара, што је већ давна прошлост за нашу политичку, а још више квазикултурну сцену, буквално сам хватан за рукав да прозовем Бају, што је одликовао Бају. Односно дезертер, наградио дезертера.

Долазак награде за најбољи роман, према избору жирија Недељних информативних новина из Београда у Републику Српску, некако је право вријеме за то. Односно повод. При том ћу, за писмене, нагласити да се ради о поводу. Да је тема сасвим друга. Неписмени, који ово такође читају, свеједно ће имати исти закључак о мени и изреченом на крају, као на почетку колумне.

Моје отказивање да се огласим поводом Ордена Његоша првог реда о грудима скомраха Мирка Пајчина, а редовно при гостовањима на телевизијама са националном покривеношћу, и у Србији, и у Српској, персоне као што је Ненад Јанковић (Неле Карајлић), Здравко Чолић… и сад да не набрајам, називам дезертерима. Што они и јесу. То, што ништа не говорим на тему коју иначе једини кандидујем, непогрешиво је тумачено у разини Небојша Вукановић визија свијета. Превише си се приближио режиму, продао си се, некад си говорио ово, а сада…

Мени је заиста повремено усхићујуће, откуд уопште људима падају такве ствари на памет. Вјероватно гледају по себи. А и једни, и други политички блокетари, готови су потући се, ако кажеш да је Неле дезертер. А он јесте. Сви које сам до сада поменуо у причи, а и које ћу поменути, радо би се сликали с њим. И хвалили се тим. Ако већ и нијесу. Онда ће неког политичког противника прозивати да је дезертер.

Као, како ћеш то рећи? Па то су легенде! Уз њихове пјесме смо одрастали. Премотавали касете на фломастер. И сад понављамо напамет сцене из Надреалиста…

Ваљда спавају и даље на оној Титовој клупи. Шта знам.

ШУТИО САМ ДЕВЕТОГ ЈАНУАРА

Оно што мене непрестано озлојеђује, као рана која пјени на хидроген, јесте што је Република Српска, а посебно тековине Војске Републике Српске и основни интереси Српства уопште, посебно у културним, политичким и идеолошким равнима; нешто што се прво баца у блато и добровољно запишава, уколико је то неком појединцу на положају нагодно.

Било ко, може радити неопростиве ствари Републици Српској, без икакве бојазни да ће касније бити отказан. Нама се можете посрати у уста, ми ћемо вас звати да вам дамо пуно пара. Само ако сте славни негдје друго.

Питајте Милоша Биковића, да ли то наши непријатељи тако дозвољавају? Тамо приватно предузеће отказује глумцу из друге државе уговор, због тога што га је предсједник треће земље, са којом Америка није у рату, одликовао некад раније, а он се одликовања није одрекао, већ још ради у Русији. Након тога, он не даје америчке паре из отказног рока Русима за муницију, већ “младим талентима”.

Ово је земља оних који не сједе на двије, већ на свим столицама. У свим временима.

Бунио сам се десет дана раније на “организовану прославу” Нове 2024. године, коју је платио небалансиран буџет Града Бања Лука, јер је кајмак однио дезертер Жељко Самарџић, а РТРС га бесплатно промовише и пушта му спотове.

Шутио сам за Девети Јануар. Зашто? Јасно је свима који ме познају.

ДЕЗЕРТЕРСКА УНИФОРМА ИЛИ ЦАР ЈЕ ГО

Запало је то и за око новинару Независних новина Милану Ракуљу. Малигни би рекли, и режимских и проамеричких, али њега овдје не стављам у раван уређивачке политике, већ помињем због потрошачке пјесмице Орден Његоша првог реда. Није битна она сама, већ ко је све одобравао, дијелио и у њој непогрешиво учитавао да се ради о актуелном предсједнику државе и народњачком блокбастеру. Највише они који раде у државним предузећима и установама, гдје шуте као заливени.

На на моју примједбу, да нигдје не помиње имена, како би избјегао посљедице и сутра се наставило са провинцијским духом незамјерања, он ме питао скривен иза етикете умјетничке слободе:  да ли си љубоморан што сам овај пут ја прозвао дезертере, које иначе ти прозиваш?

Има неколико разлога због чега сам стоички подносио прозивке. И анонимне, и безначајне, и оне који ме блокирају, па пишу о мени. И оне којима сам требао одговорити.

Као прво – то није барем упола тачно. Колико памтим Дневник СРТ из рата, Додик је био на челу тзв. независних, односно неездеесових посланика. Они су изборили мандат још на првим вишестраначким изборима у Социјалистичкој Републици БиХ, па им СДС то није могао отети. Било је и гласања за план Контакт групе у Народној скупштини Републике Српске, мимо већине, значи Милорад Додик је био опозициони посланик и имао ратни распоред у скупштини. Такав је једнако дезертер, као Момчило Крајишник или Радован Караџић.

Као друго – није ми падало на памет, управо јер то само ја радим и од тога је свима непријатно, а нипошто нијесу одушевљени, да боксујем причу о одликовањима за дезертерлук. Ко је то очекивао, тај ме не познаје.

Девети Јануар је мој празник. То је српски политички Божић. Нема зле приче у породици. Какви будемо тај дан, бићемо цијеле године.

https://rutube.ru/video/db4c236536667a1d8eaaf6039a6dfecb/?r=plemwd

Мени је ту за узбуну што је Девети Јануар за званичну Србију спао на визиту предсједника скупштине којој је истекао мандат. А, додатно, то ја заиста не знам. Немам доказе из војног одсјека, али уколико је Мирко Пајчин дезертер, то само незнатно мијења трагедију коју живимо као народ, а нијесмо је свјесни.

ЖИВИ СМО СКУХАНИ

Сад, када се десила највећа трагедија српског народа од повлачења војске са Косова и Метохије, отцијепљења Црне Горе и признања Дистрикта Брчко; да широк фронт људи из Србије, уоквирен изборном листом против насиља, ломи по Београду и проклиње Србе из Републике Српске.

Као медијски, друштвеномрежни и политички савезници су им Ефбих и ‘Рвацка. И ЕУ. И НАТО.

У тим тренуцима поштен Србин од срамоте шути. Чак и ако је писац.

Јер то је крај.

Подијелили смо се међу собом. Сасвим. У Србији је 23,66 одсто од изашлих, дало глас политичарима који отворено поручују да је Косово шиптарско, да Српска припада Сарајстану, а да је Србија заправо Бриселска Губернија. То је 902.450 пунољетних гласача. Скоро милион Срба, који мрзи готово исто толико Срба у Српској!

НИЈЕ ПРОБЛЕМ НАРОДЊАК, ВЕЋ СРПСКИ НАРОДЊАК

Хајкачлук који се дигао на орденски дует Баја и Баја, није то чинио јер је Мирко Пајчин дезертер, већ зато што је – српски народњак. Каталошки представник извођача доминантне попкултуре у оквиру српског народа. Гдје Додик види своју циљну групу на изборима, а противници скандал и сељану. Крађу избора помоћу Срба из Српске.

Није проблем што су народњаци. Знамо то из концерата по Загребу. Проблем је што су српски народњаци.

Ту аргумент да је Пајчин дезертер, који је сједио у Београду док је Книнска Крајина добијала одлив по Павелић-Броз-Туђман хируршком захвату, лицемјеран је и покварењачки; јер они који су против ордена њему устајали, а да није из класичних конкурентско-политичких разлога, чинили су то управо из мржње према ономе што би војник Српске Војске Крајине требао бранити.

Пљување Мирка Пајчина, у истом кадру са Милорадом Додиком као цјелином, међу којима је разапет Неписмени Његош, предузето је јер се тако пљује читав “народњачки фронт”. Али само српског народа. Севдах је већ ОК. Клапе по Далмацији готивица. Македонче момче обавезно. Може и јодлање. Само не српски народњаци.

ЋУТИ, ЋУТИ, УЈКО…

Да је Милорад дао орден Карајлићу, нико од њих не би рекао ништа. Ракуљ не би написао метрички недовољну, идејно већ виђену, једнократну и дигиталну Јутутунску јухахаху за понијети. Избори су покрадени. Правда за Давида. Србија против насиља. Уа.

Оно што је моја обавеза да кажем, у читавој тој гротескности, да ако се већ Книнџа посматра као Леонард Коен, овај Орден Његоша њему, могао би се читати као један изврстан перформанс, против квазизападне, полтронске паракултуре копираната, у случају да је примопредаја удешена у зборашкој шатри на врху Административног центра Владе Републике Српске.

Овако, могу само озбиљно рећи да, ако орден може да добије Баја Мали Книнџа, онда сљедећи Девети Јануар тај исти орден МОРА добити Бора Чорба. Без обзира шта он био и гдје живио сада, Борисав Ђорђевић од Чачка је музичар, пјесник, књижевник, јавна личност уопште, који је највише од свих с источне стране Дрине, посебно из Београда, подржао нашу борбу за опстанак и стварање Српске.

Мислим да нико не може порећи да је Бора пјесник. Да је истински умјетник и неуспоредив родољуб. Већ се питам зашто неће бити награђен истим орденом за Девети Јануар 2025. године? И то другог реда.

САД ТЕМА

Тражећи примјер, за којег локалне трачили хамшоше неће наћи да сам у некаквом сукобу са њим, па пишем из личних, а не општедржавних и идеолошких побуда. Колумну коју планирам од Деветог Јануара за девети фебруар, мислио сам почети са извјесним Дејаном Луткићем, који је својевремено учествовао у свињарији у Невесињу, а који је за Савиндан имао ангажман на терет буџета Републике Српске.

Хтио сам се бавити тиме, како смо ушли у завршну фазу културне пропасти и безнађа, гдје је понижавање Српства први квалификациони моменат за нашег умјетника.

Стево Грабовац се ту просто намјестио као одлична замјена. Књигу му нијесам читао и ово нема никакве везе са идеолошким и поетичким њим. Просто, као медијски јунак, врло брзо и на једном примјеру, показује непостојање било какве културне политике. Затим да нико ништа не чита, а сви нападно фолирају као да је Сајам књига. Онда измили и преодвратно паланачко лицемјерство, комплексашко незналаштво, које не цијени ништа своје, док се то не допадне и неком са стране.

Господин Грабовац је био ту и прије него што је добио награду. Додик га је примио и чаршија се одушевила, тек кад су га признали некакви Београдски шупци.

КО ЈЕ СТЕВИ ДАО НАГРАДУ?

Нинову награду сам пратио, прије него што су предузеће купили странци. Нијесам баш увијек био задовољан избором, али су бирали углавном људе који су знали да пишу.

Послије тога је Нинова награда постала тешко србофобно смеће, као и читаве те новине. Ћирилично Време. Изашла је вијест о томе да се недавно промијенила власничка структура и комплет редакција прешла у други медиј, али бар ја нијесам испратио је ли то онда значи и промјену критеријума за књижевну награду?

Не знамо који су му је Србијанци, да простите, дали? Дјеца Маринике и Ђиласа, или они који говоре да ће увијек бити уз свој народ, док укидају динар на Косову и Метохији? Или можда они који су нам јако драги и цркосмо од љубави према њима, јер нас бојкотују 9. јануара и примају Кристијана Шмита у својству високог представника?

Ко први каже у себи да је умјетност одвојена од политике, треба престати читати. Говорим из позиције иманентне логике државног апарата и прокламоване културне политике Републике Српске:

ЈЕСТЕ ЛИ ДОНИЈЕЛИ ЗАКОН О СРПСКОМ ПИСМУ ИЛИ СТЕ СЕ ШАЛИЛИ?

Стеву прима предсједник, а књига му одштампана латиницом. Издавачка кућа која добија средства Владе РС, има логотип такође латиницом, а промоција се врши у Народној и универзитетској библиотеци РС. При свему томе и Вучић, и Додик, симултано као ватромет за Девети Јануар, донијели су 15.09.2021. године закон о Заштити српског језика и ћириличког писма, по којем то не може…

На све то, господин Грабовац, са којим ово све лично нема никакве везе, није сутрадан општепрокажен као Додиковац, продана душа или слично; зато што се, на позив предсједника своје државе, састао с њим. И био и од њега награђен. Ни близу, као што су се проклињуће анализе плеле око Кољине славске бесједе за Девети Јануар.

До крајности мислим да је то лична ствар Стеве Грабовца. Мени је доста што није дезертер, а ако бих почео Николом Пејаковићем, који се некада помпезно учланио у СДС, морао бих завршити Огњеном Тадићем. Некадашњи Поплашенов/Шешељев мали од палубе, данас програмски опредјељен за латинизацију српске културе и савјетник оном, након чије је побједе над њим, као предсједничким кандидатом СДС, прогнозирао:

ЛАКУ НОЋ РЕПУБЛИКО СРПСКА.

Наша јавност, државна управа и посебно образовни систем, сасма је заглупљен и пун кукавичијих јаја; које је убацио окупатор оличен у ОХР. И, кад смо већ ту, обзиром да се не оглашавам ни поводом процеса Граница постоји, обавезно то протумачите као знак да сам прешао на страну окупатора.

О томе пишем деценијама, па ми је додијало. Чекам да почне акција.

Изгледа треба стално понављати једно те исто, како бих се избавио од људи који живе по шаблону. У том њиховом распореду, све пршти од храбрих активиста, досљедних политичара, неземаљски надарених умјетника. Сви су истовремено изразити појединци запослени у државним или режимским фирмама, велики патриоте и алтруисти, али и борци против система и жртве репресије.

Овдје сви могу све, једино ја не могу у Хрватску.

Данијел Синић / Фронтал 

БОНУС ВИДЕО: