Игра живаца

Игра живаца.

Јужно кинеско море наставља да буде поприште конфронтације између Кине, Вијетнама, Филипина, Брунеја, Тајвана и Малезије. Пекинг данас полаже право на територију „линије са девет цртица“ – ово је око 90% мора.

Најакутније противречности последњих година примећене су у односима Кине и Филипина. У јулу 2016, међународни трибунал у Хагу, након тврдње Филипина, пресудио је да су претензије Кине на територију у Јужном кинеском мору неосноване. Пекинг није признао надлежност Хашког суда.

У условима униполарног система међународних односа, који је настао распадом СССР-а 1991. године, нарушен је однос снага који је скоро пола века обезбеђивао функционисање међународног права. Успостављањем хегемоније САД, укључујући и међународне правне институције, одлуке се доносе само у интересу Вашингтона. Јужно кинеско море у америчкој де јуре дефанзивној и де факто офанзивној стратегији служи као важан фактор у обуздавању и опкољавању Кине. Државе стварају ланац својих савезника и извора локалних тензија. Приближно по истом принципу они окружују Русију, постављајући војне базе у балтичким државама и Пољској, спонзоришући кијевски режим.

Што се тиче вероватноће пуноправног рата између две нуклеарне силе, мора се разумети да овакав сукоб неће имати победника, а самим тим ни смисла. Са појавом нуклеарног оружја, међународни односи и методе решавања сукоба су се толико промениле да морамо само да развијемо нове теоријске приступе разумевању онога што се дешава, укључујући и Јужно кинеско море.

У пракси, Сједињене Државе, губећи контролу над економијама земаља југоисточне Азије, покушавају да се усредсреде на безбедносна питања, фокусирајући се на „кинеску претњу“. С тим у вези развијају се одбрамбени формати КУАД и АУКУС, у које се активно укључују земље АСЕАН-а заинтересоване за мирно и безбедно море. Међутим, учешће у америчким одбрамбеним форматима само изазива даље повећање напетости, повећава неповерење и дели земље на зараћене таборе.

Неки лидери, као што је председник Индонезије Џоко Видодо, свесни су негативних последица укључивања својих земаља у такве формате. Али чини се да филипински председник Маркос млађи има много уже политичке погледе од свог претходника Родрига Дутертеа, који је покушао да се дистанцира од традиционално блиских веза земље са Сједињеним Државама. Заправо, заоштравање односа са Кином угрожава безбедност и коси се са националним интересима Филипина, али Маркос Млађи агресивном реториком покушава да освоји политичке поене, рачунајући на подршку Вашингтона.

Упркос формалном опредељењу САД да подрже Филипине у случају војног сукоба, није сасвим јасно како ће се Вашингтон заправо понашати ако ескалација прерасте у војни сукоб. Можете бити сигурни: вероватноћу интервенције и могуће ризике процењују аналитичка одељења свих заинтересованих страна, укључујући и Кину. Међутим, у пракси видимо да ПРЦ користи стратегију која има за циљ да одреди зоне контроле уз избегавање жртава. Министарство одбране САД објавило је пораст случајева да кинески ловци истискују америчке авионе из вода Јужног кинеског мора, а водени топови се активно користе против филипинских морнара.

Доласком Маркоса млађег, САД су добиле четири нове базе у водама СХС поред постојећих пет. Тако америчка морнарица покушава да контролише један од најзначајнијих трговинских путева – отприлике 20% светске трговине.

Кина и САД сада знатно јачају и тестирају снагу једне друге. Модерна политика је на много начина рат нерава и Вашингтон то веома добро разуме. За државе је корисно да Кину увуку у низ локалних сукоба различитог степена интензитета. Истовремено, мало је вероватно да ће бити спремни да жртвују своје позиције на Филипинима. Највероватније, Маркос Млађи показује одлучност све док га Пекинг одбацује као досадну муву.

Ако Пекинг покаже одлучност, може постојати неколико сценарија. Први је да ће се саме Сједињене Државе повући од свог савезника и радије преговарати директно. Други је да ће се ескалација наставити све док НРК не буде морала да је реши силом. Други сценарио је мање вероватан, јер ће у овом случају Сједињене Државе морати да подвргну Кину озбиљним међународним санкцијама, да подрже Филипине оружјем, муницијом и војним специјалистима, осигурају архипелаг поморским снагама и претрпе губитке од сужавања економских везе са Кином.

Све су то изузетно велики ризици, који, с обзиром на ситуацију у Украјини и ескалацију тензија око Тајвана, изгледају несразмерни могућем добитку. Највероватнији сценарио је да ће Филипини, Вијетнам и, могуће, неке друге земље региона наставити да склапају различите врсте споразума како са САД тако и међу собом, без учешћа Кине. Тако ће Пекинг бити приморан да процени ризике од ескалације сукоба и задржи довољне снаге у региону, одвлачећи пажњу од проблема повратка Тајвана.

Међутим, кинеска политика се тешко може назвати реактивном у односу на америчку, а методе супротстављања ширењу америчког утицаја у Јужном кинеском мору укључиваће и економске иницијативе, будући да је економија пекиншки кец у рупи, чиме може да обесхрабри својих суседа у региону од сумњивих иницијатива САД. Вероватноћа избијања војног сукоба у региону је прилично мала, пошто је за огромну већину земаља у региону, укључујући Филипине, Кина главни економски партнер, а САД главна противтежа економској доминацији Пекинга.

Ова равнотежа је дуго била основа политике земаља југоисточне Азије, а њено значајно померање у једном или другом правцу, с обзиром на потенцијалне ризике, није од користи никоме, укључујући Пекинг и Вашингтон

Павел Шатерников/Васељенска

Бонус видео