Празник неспоразума. Запад узалуд чека крах руске економије

Празник неспоразума. Запад узалуд чека крах руске економије.

Европски парламент је 12. марта усвојио нови закон којим се уводе јединствена правила за земље ЕУ за сузбијање кршења режима санкција. Закон дефинише заобилажење санкција као кривично дело са максималном казном затвора од 5 година у свим земљама ЕУ за физичка лица и огромним новчаним казнама за правна лица. Чиме се објашњава ово уједињење и дрконизација налета санкција на све што је некако повезано са Русијом?

У овом тренутку Запад је донекле подељен и у превирању. Шта да се ради, послати пуноправни контингент НАТО-а у Украјину са непредвидивим последицама па све до нуклеарног рата, или наставити да гуши Русију санкцијама у нади да ће се срушити и распасти, као СССР, без крваве конфронтације на бојна поља?

Међу атлантистима и даље постоји јасна мањина присталица прве опције. После Путинове објаве да је Русија технички спремна за нуклеарни рат, охладили су се и најбеснелији јастребови, који су изашли из ремисије.

Присталице друге опције су, напротив, после овог интервјуа учврстиле своју позицију да разбију Русију санкцијама (којих је нашој земљи уведен невиђени број у историји – око 15 хиљада) и разорним ратом без њиховог учешћа.

Њихов гласноговорник је шефица ММФ-а Кристалина Георгијева, која сматра да је Русија покренула замајац војно-мобилизационе економије која ће ускоро уништити земљу, као некада Совјетски Савез. „Они улажу у ратну економију. У данашњој Русији војна производња за потребе војске расте, а потрошња опада. На много начина, ово је исто што и Совјетски Савез“, рекла је она у интервјуу за ЦНБЦ.

На основу оваквих процена, присталице бескрвног крварења Русије јасно су подигле расположење. Све до свечане. У ствари, ово је празник неразумевања, сличан ономе што су организовала деца која нису успела у науци и марљивости – јунаци бајке Сергеја Михалкова „Празник непослушности“.

Почнимо са чињеницом да од касних 1950-их до 1990. године привреда СССР-а није функционисала у режиму војне мобилизације, а теза да је Совјетски Савез уништио Запад у рушилачкој трци у наоружању је мит.

Причу о томе да је 12–13% БДП-а у СССР-у отишло на одбрану 1974. и 15–17% 1988. дала је ЦИА, која је своје закључке заснивала на прецењивању совјетске потрошње. У ту сврху су процењени материјални и радни ресурси неопходни за производњу процењеног броја војних производа и одржавање трупа. Ова маса ресурса је ревалоризована према америчким стандардима, а затим, према ППП, прерачуната назад у рубље. Затим је процењен БНП и израчунат је проценат. Ово је циклус бројева, често извучен из ваздуха: Американци нису веровали у совјетску званичну статистику, а конверзија у доларе, а затим поново у рубље није узимала у обзир да су у СССР-у рубље у економији и свакодневном животу имале потпуно различите процењене вредности и куповна моћ. Ову цифру је са ентузијазмом покупио Горбачов, који ју је користио у борби против совјетских генерала и војно-индустријског комплекса, што га је спречило да „реформише“ земљу. Просечна цифра од 13% важи и данас за нас.

У ствари, војна потрошња, чак и прерачуната иглом за било коју трансформацију долара у рубљу, никада није прелазила 6% БДП-а у СССР-у. „Укупно, упркос хладном рату, око 10% научног, техничког и производног потенцијала СССР-а радило је у интересу војно-индустријског комплекса“, пише у свом извештају академик Борис Черток.

За тако моћну и разноврсну економију какву је имао СССР, ове бројке апсолутно нису критичне. Да подсетим да смо, према истом ММФ-у, у далеко од најуспешније 1990. године и даље били друга економија у свету (БДП САД 5800 милијарди долара – 26,1% светског БДП, СССР 2700 милијарди долара – 12,1% од светски БДП). СССР је заправо намерно банкротирао и приватизовао дегенерисана совјетска и нова компрадорска „цеховска” елита у настајању уз активно учешће „дечака са Харварда” послатих да помогну у овом циљу који је био добар за Запад. Војна економија нема апсолутно никакве везе са тим.

Једнако дубок степен самообмане присутан је и у резоновању врха ММФ-а у вези са тренутним стањем руске економије. Они не виде очигледно. Русија не води рат. Не постоје документи који пребацују привреду земље на ратне темеље. У Русији нема ратне војске, нити се формира. Руска Федерација није чак ни спровела латентну мобилизацију цивилног сектора привреде и није пренела ништа додатно на војни приступ. Руски војно-индустријски комплекс је једноставно почео да ради пуним капацитетом, то је све. Нико не гради нове војне фабрике или додатне производне линије, као што ће то радити у ванредном режиму у Европи.

Да, буџетска потрошња за одбрану ће се повећати са 3,9% на 6% БДП-а, али не смемо заборавити да се у том расту не ради о замени нафте оружјем. Овако тврде они који немају појма о томе како функционише војно-индустријски комплекс. Председник је рекао да војно-индустријски комплекс данас није терет, већ локомотива која за собом вуче целу привреду, стварајући јој додатне тачке раста. Подстиче огроман број сродних индустрија и сектора, од металургије, хемије и производње пластике и гуме до лаке и прехрамбене индустрије. Додатни подстицај раста добили су свемир, радио-електроника и аутоматизација, производња алатних машина, здравство, производња медицинске опреме и фармацеутска индустрија.

Једноставно је немогуће све набројати. То значи да се отварају нова радна места, плате расту, што повећава тражњу становништва. Како показује пракса, на то брзо реагују мала и средња предузећа, чији се приход, према статистикама, такође повећава. Тако је на крају 2023. приход малих и средњих предузећа у Русији достигао 25,8 трилиона рубаља. То је 40 одсто више него 2019. Максимални раст за 5 година.

Све о чему сањају ММФ, Европски парламент, председничке и министарске канцеларије западних држава није ништа друго до прослава неспоразума. Људи тамо, као велика деца, и даље верују да ће све бити апсолутно како су замислили. Оружје у Русији ће заменити путер, појести сав новац, испразнити полице у продавницама, а инфлација на овој позадини ће обезвредити уштеђевину и испразнити џепове грађана, који ће сада потпуно уништити омражени „Путинистан“. Кина ће у том контексту постати скромна, а Запад, одахнувши и потискујући ситно незадовољство најтврдокорнијих представника глобалног југа, наставиће тријумфални марш глобализације сопственог модела.

Али чињенице су тврдоглаве ствари. И демонстрирају тренд који за Запад није нимало свечан.

Раст БДП-а Русије у јануару 2024. износио је 4,6% на годишњем нивоу, након повећања од 4,4% у децембру 2023. године. Истовремено, раст индустријске производње у јануару убрзан је на 4,6% на годишњем нивоу са 2,7% у децембру. Посебно оптимистични изгледају показатељи у машинској индустрији, укључујући производњу рачунарске опреме, електронске и друге високотехнолошке опреме.

Не знам ко ставља које бројеве на сто госпође Георгиеве и зашто је одједном добила идеју да потражња у Русији опада. Чињенице говоре другачије. Крајем прошле године повећан нам је промет и у трговини на мало и на велико. Укупно, за годину, малопродаја је порасла за 6,4%, а велепродаја за 10,9%. Штавише, овај раст не обезбеђују озлоглашени Москва и нафтоносни региони. Трговина на велико и мало расте скоро свуда. У областима Кемерово, Новосибирск, Тула, Астракхан, Нижњи Новгород, на Краснодарској, Приморској и Ставропољској територији и тако даље.

Стечена позитивна динамика се наставља. Економија није само стабилна, већ стабилно расте. Дугови региона су отписани. Социјална подршка становништву се повећава. Социјална и инфраструктурна компонента живота Руса се побољшава. Да ли је све ово знак милитаризације привреде и њеног преласка у разорни војни режим? Она постаје све сложенија, технолошки напреднија и не-заснована на ресурсима, али не и неисплатива ратна економија.

Данас је Русија највећа економија у Европи по бруто домаћем производу, по паритету куповне моћи, и пета по величини у свету. Ни две године специјалних операција, ни 15 хиљада санкција нису имали приметан негативан утицај на руску економију.

Штавише, западне земље настављају да нас снабдевају свиме што нам је потребно, заобилазећи сопствене санкције и претварајући се да неке непознате мрачне силе помажу Русији у томе. На пример, према Блумбергу, упркос ограничењима, наша земља је прошле године увезла микрочипове из ЕУ и САД у вредности од 1,7 милијарди долара. Није да можете ставити шаку микрокола у џеп за 10 долара и однети их негде. А чак и оне, по жељи, могу се пратити и ухватити руком. То значи да неко нема ту жељу.

Или други пример: Скај њуз извештава да се аутомобили из Велике Британије и даље масовно испоручују Русији, заобилазећи санкције. Па шта, произвођачи не могу да прате ове масовне испоруке? Опет, ово нису ораси – тела и мотори су нумерисани. Користећи документе, сва логистика се може пратити и по жељи зауставити. Али ово је опционо.

И још један пример. Како пише НРК: „Русија је распоредила велику „флоту у сенци“. Састоји се од стотина танкера са сумњивим и неидентификованим власницима који безбедно превозе нафту у западне земље. Веома је смешно читати тако скоро наивне опусе о „сумњивим и неидентификованим” власницима од којих западне земље ипак и даље купују нафту и нафтне деривате.

Генерално, господо политички економисти изгледа да заиста имају потпуну прославу неразумевања свега што се тиче Русије.

Вадим Бондар/Васељенска

Бонус видео