Ростислав Антонов: Ако је Русија 1999. нашла начин да помогне Србији, замислите каква би помоћ била данас!

“Русија је 1999. године била у много лошијем стању него сада, али је смогла снаге не само да преврне авион премијера Е.М. Примакова преко Атлантика, већ и да, чак и за данашње стандарде, направи невероватан марш ка Приштини.”

Украјина, Русија, Израел,Палестина, Либан, Африка, рат у Сирији траје већ дуже од деценије, Грузија али и Шиптари на простору Косова и Метохије спремају се на нешто. Делује као да свет чека паклена јесен и да то није крај. Да ли је свет већ у Трећем светском рату или га тек очекујемо разговарамо са саветником гувернера Новосибирске области Ростиславом Антоновим.

 

Сукоб у појасу Газе, између Израела и Палестине, оставио је свет у шоку. Делује као да је Украјина, али и остала жаришта су остала у сенци овог сукоба. Руска федерација се још увек није отворено ставила ни на једну страну. Међутим, сада када Америка која подржава Украјину, отворено подржава и Израел и најављује војну али и сваку другу врсту подршке, значи ли то да је за Русију логичан избор – Палестина?

Заиста, свет је био шокиран догађајима на Блиском истоку. Старозаветна суровост са којом су стране ушле у ову конфронтацију далеко превазилази све са чим смо се сусрели последњих година.

Политика Русије према земљама Блиског истока заснива се на темељима постављеним још за време Совјетског Савеза и генерално је увек била наклоњена палестинском народу, али ако погледамо људе који живе у Израелу, онда око два милиона њених становништво је или враћено из Русије, или су потомци репатрираних. Историјски гледано, везе између наше земље и Израела су увек биле јаке. Стога је Русија заузела једини могући став у овом сукобу – ми смо за мир.

Русија не жели да Палестинци буду расељени са њене земље и не залаже се за уништење Израела. Уверен сам да решење сукоба лежи у стварању независне палестинске државе са међународно признатим границама.

Ако говоримо о конфронтацији са Америком, онда је свет сада далеко од бинарности. Не постоје једна или две линије раседа, а живети по принципу да без обзира шта Америка уради, ми ћемо бити против тога, је лоша идеја. Морамо полазити од сопствених интереса, интереса наших грађана, укључујући и оне у иностранству и наше партнерске земље у међународној арени.

 

Америка и читав запад годинама говоре о цивилизацијским токовима које ми, земље западног Балкана али и источна Европа, наводно нисмо достигли, и упорно покушавају да нас представе као некакве варваре и дивљаке. Али ми смо за ових неколико дана од како је почео рат у појасу Газе смо видели толико варварских ствари, начин ратовања до истребљења и животињску нехуманост према Палестинцима од стране Израела који подржава читав Запад. Какав коментар имате на овакву врсту ратовања, посебно ако се има у виду западни медији сатанизују Русију у сукобу са Украјином, а овако нешто нисмо имали прилике да видимо ни у Африци?

 

Имамо изреку – не бити чеп у сваком бурету, што значи да се бринеш за своја посла. Колективни Запад уопште и Америка посебно преузели су на себе тежак задатак оног који кажњава и оног који помилује. С обзиром на њихову урођену миопију и астигматизам, испада тако-тако. Са одликама овог невероватног приступа упознао сам се до детаља, како се каже, изблиза, током рада мисије ОЕБС-а у Доњецку. Становници Донбаса имају много питања за њу.

Ако говоримо без ироније, онда видимо да постоји став који одобрава колективни Запад (или како ми кажемо вашингтонски регионални комитет), а постоји и онај који се не одобрава. На пример, подршка Израелу је добра, али подршка Палестини је лоша. Исправно је навијати за Украјину, али не и за Русију. Сјајно је подржати Шиптаре на Косову, али не и Србе. Изузеци се, наравно, дешавају. На пример, са Јерменијом (ипак је Турска чланица НАТО-а), али генерално одступања од зацртаног плана нису дозвољена.

Даље, ови ставови се преносе на ниво медија који формирају јавну свест. Постоје добро разрађене методе које се понављају изнова и изнова за дехуманизацију својих непријатеља, које Запад бесрамно користи. Стога, ако се већ нађете на листи „зликоваца“, без обзира на напоре, и даље ћете бити приказани као канибали. И било каква злодела ваших прозападних противника биће оправдана.

Ако говоримо о врсти деструктивног рата са којим се суочавамо на Блиском истоку, онда за мене разарања у Појасу Газе подсећају на бомбардовање Београда 1999. године. За које до сада нико никада није одговарао.

 

Како коментаришете то да је наводно најмоћнији систем ПВО Гвоздена купола заказао? Да ли мислите да је у питању игра Израела који је намерно жртвовао свој народ како би имао изговор за ово сада?

Неуспех је био комплексан и тешко да је вредело да се толико брукаш пред целим светом, жртвујући своје грађане и госте земље да би имао слободне руке. Штавише, Израелу ионако нико није везивао руке.

Без икакве сумње, оно што се догодило био је израелски Перл Харбор. Мит о високотехнолошкој израелској војсци је урушен и то би могло имати најтеже, катастрофалне последице по ову земљу.

Право екстериторијалности на пројектовање моћи, које је, мора се признати, Израел злоупотребљавао свих ових година, заснивало се управо на миту о непобедивости и цивилизацијском јазу међу државама.

Ситуација када су „момци у папучама“ пробили одбрану и заузели подручје веће од Газе показује да је Израел изузетно рањив, што значи да су све активне присталице идеје „бацања Јевреја у море“. .

Да ли ће два носача авиона бити довољна да расхладе овај жар? – Не знам.

Постоји једна теорија по којој су светски моћници већ предвидели овај рат, а који је уско повезан са ратом у Украјини и чији би епилог био стварање новог Јерусалима али у Украјини. Да ли вам је позната та теорија?

Рат је увек велика неизвесност. Када започнете рат, никад не знате како ће се завршити. Ја сам више практичар и пошто сам годину и по живео у зони борбе, разумем праву вредност свих ових теоријских конструкција. Ако говоримо о ситуацији у Украјини, онда се ниједна од почетних прогноза није остварила. Ни руски, ни украјински, ни западни. Сукоб је добио своју логику и сценарио развоја, који се разликовао од првобитног плана. Сигуран сам да ће се потпуно исто десити и на Блиском истоку, и на многим другим местима. А коначни резултат свих бројних ратова и сукоба кроз које сви морамо да прођемо, све ће нас веома изненадити. Све оне који преживе.

 

Да ли очекујете да би долазак Трампа на власт променио нешто у свету?

Мислим да је Трамп покушај Америке да се окрене себи. Погледајте шта је постало са овом земљом. Како тамо живе обични људи? Пошто су постали глобална нација, Американци су заборавили на свој дом и ту је невоља. Трампу је ово шанса, пре свега, за саму Америку да избегне колапс, а не за нас.

У међународним односима, долазак Трампа ће значити, пре свега, реформу НАТО-а, јачање улоге Израела и покретање преговарачког процеса у Украјини. Без сумње, биће учињени покушаји да се ослободе и прерасподеле неки од ресурса од обезбеђивања глобалне доминације САД до решавања домаћих америчких проблема. Па, кроз ово ће нам бити лакше.

 

Јуче је председник Русије Владимир Путин изјавио да је спреман на дијалог поводом успостављања мира, међутим украјинска страна и даље делује незаинтересовано, упркос очигледним и људским губицима али и напретку руске војске. Мислите ли да ће доћи до примирја или је Владимир Зеленски спреман да ратује до последњег Украјинца?

 

Свима је потребан мир, нама и Украјинцима, па чак и Америци. Али под миром сви подразумевамо различите ствари. Владимир Путин је у свом говору 2018. године рекао: „Зашто нам треба такав свет ако тамо нема Русије?

А до 2022. су покушали да нас све гурну у баш такав „свет“. Формула мира треба да буде таква да странке немају жељу да је ревидирају. Већ 2014. године је било покушаја помирења кроз потписивање Минских споразума, које су Украјина и њени спонзори искористили, а то нико није крио, да се припреме за актуелни сукоб. А сада су преговарачке позиције страна што је могуће удаљеније. Ако говоримо о Владимиру Зеленском, онда, по мишљењу многих у Русији, он уопште није предмет преговора. Украјина је монета у Великој игри, земља чији су несрећни људи немилосрдно жртвовани за изузетно опасну идеју о војној конфронтацији са Русијом. Према прелиминарним проценама, на сваког погинулог Руса долази 8 погинулих украјинских војника. Са таквом аритметиком Украјина нема шансе.

Да је Зеленски способан да самостално доноси одлуке, он би одавно преговарао о миру, али нема такву могућност. Бориће се тачно док му они који плаћају овај крвави банкет не кажу да престане.

Вероватно сте испратили недавна дешавања на Косову и Метохији, где су Срби на сопственој земљи проглашени терористима. Да ли вам ова ситуација сада делује као да Запад по сваку цену жели да изазове још један сукоб и на који начин то њима иде у прилог?

Ја сам, као и многи у нашој земљи, са великом забринутошћу пратио дешавања на Косову. Без икакве сумње, Запад је спреман да ескалира сукоб у нади да Русија неће моћи да пружи помоћ братском народу, будући да води тешке битке у Украјини.

 

Уколико би дошло до сукоба на Косову и Метохији, да ли би Србија могла да очекује отворену подршку Русије?

Русија је 1999. године била у много ослабљенијем стању него сада, али је смогла снаге не само да преврне авион премијера Е.М. Примакова преко Атлантика, већ и да, чак и за данашње стандарде, направи невероватан марш ка Приштини.

Без икакве сумње, Руси би нашли начин да подрже Србе у случају војног сукоба.

 

Да ли свет незаустављиво иде ка Трећем светском рату или смо већ у њему?

Свет се не креће ка трећем светском рату, већ смо у њему. Рат за промену светског поретка се води на многим фронтовима. Стари свет више не постоји, али тек треба да сазнамо какав ће бити свет будућности.

Весна Веизовић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: