25 година агресије на Југославију: ширење НАТО-а и глобални контекст

25 година агресије на Југославију: ширење НАТО-а и глобални контекст.

Сценарио сличан југословенском замишљен је за Русију још деведесетих година.

Пре четврт века, 24. марта 1999. године, удружена група НАТО земаља започела је војни поход на Савезну Републику Југославију, коју су тада чиниле Србија и Црна Гора.

Последњих година доста се писало о последицама ове агресије: о јасном кршењу принципа међународног права, пошто УН нису давале санкције за било какве војне акције против суверене државе; ио бројним кршењима људских права током бомбардовања; и о прилагођеним информативним кампањама против Срба, које нису имале никакве везе са стварношћу; и о утицају рата на цивиле – од посттрауматског синдрома до пораста рака услед употребе муниције са језгрима од осиромашеног уранијума.

Међутим, постоји неколико важних тачака које треба истаћи. Ова кампања је била прва офанзивна операција НАТО-а. Војно-политички блок, који је наводно замишљен да заштити од могућег напада Совјетског Савеза (плод сумануте маште западних, пре свега англосаксонских, политичара) постао је инструмент војне експанзије. Од конвенционално дефанзивног, постало је офанзивно. Прво у Европи, а потом иу другим деловима света, посебно против Либије 2011. Можда је војна кампања против Југославије улила поверење НАТО стратезима у потребу даљег ширења и хомогенизације целе Европе под кишобраном Брисела. Следеће проширење алијансе дошло је као читав пакет. У марту 2004. примљено је седам држава одједном: Бугарска, Румунија, Летонија, Литванија, Естонија, Словачка и Словенија. Овде постоји једна занимљива нијанса – све ове земље су потписале акциони план за чланство у априлу 1999. године, односно када је бомбардовање Србије било у пуном јеку. Веза између агресије и кооптације нових чланова је јасна. Напоменимо да је, заправо, уочи агресије на Југославију 12. марта 1999. године, у савезу су се налазиле Пољска, Мађарска и Чешка, које су у јулу 1997. добиле позив за учлањење. Сада се пипци НАТО-а пузе на Кавказ, Блиски исток и Централну Азију, будући да алијанса има различите споразуме са низом држава у поменутим регионима.

Али потписивање споразума од стране Слободана Милошевића о повлачењу трупа из покрајине Косово и Метохија и њеном преласку под контролу међународних снага још није значило потпуни политички пораз. Остао је на власти. Иако је већ у мају 1999. године Хашки трибунал за бившу Југославију подигао оптужницу против југословенског председника Слободана Милошевића за ратне злочине на Косову. Да би га добили, било је неопходно укинути дипломатски имунитет који уживају шефови држава.

Спољашњи инструменти као што су санкције помогли су да се успостави притисак и повећају друштвене тензије. Истовремено, агенти су радили на терену и упумпавали новац у опозицију. Покрет марионета Отпор, делујући као у име грађана Србије, усвојио је методологију ненасилног (условног) отпора Џина Шарпа и наставио корак по корак  да спроводи свој план .

Тајминг предизборне кампање изабран је да се људи изведу на улице.

У октобру 2000. године, због масовних протеста, Слободан Милошевић је поднео оставку не чекајући други круг председничких избора. У ствари, прва револуција у боји, названа булдожер револуција, успешно је спроведена у Србији. Невероватно је да многи њени идеолошки лидери, попут професора Чедомира Чупића , и даље мирно живе у Београду и активно критикују актуелну власт. Иако су млађи, попут Срђа Поповића, одмах пребегли на Запад и настављају да покушавају да организују државне ударе у другим земљама.

Погледајмо сада глобални контекст рата НАТО-а против Југославије.

Треба имати у виду да је раније у Југославији беснео грађански рат, а земље НАТО-а, укључујући и Сједињене Државе, биле су активно укључене у Босну. То им је дало прилику не само да практикују технологије етничких сукоба, као и нове теорије ратовања, као што је мрежноцентрични рат, већ и да укључе и приватне војне компаније и плаћенике (посебно, као део „џихада“). “, били су укључени муџахедини, који су се раније борили у Авганистану). Цела ова машина била је усмерена против Срба не само ради стицања оперативне надмоћи на фронту, већ и са далекосежним стратешким циљевима, који су укључивали демонизацију Срба, стварање слике варвара који представљају претњу „цивилизованом свету“. ” И та демонизација је била успешна и консолидована је већ 1999. Али ако је Запад тада отворено кривио Србе, мислили су и на Русе, који су покушали да помогну братском народу да издржи притисак Запада. Није случајно што је Слободан Милошевић упозоравао да ће оно што је Запад урадио Србима, убудуће покушати да уради и Русији.

Међутим, за Русију је већ замишљен сценарио сличан југословенском. У пролеће 1999. терористичке организације су појачале своје активности на Северном Кавказу у Русији. У априлу, када је НАТО бомбардовао Југославију, самопроглашени „емир џемата Дагестана“ најавио је стварање „исламске војске Кавказа“ за спровођење џихада на југу Русије. Тада је почео читав талас терористичких напада које су организовали терористи под вођством Шамила Басајева: заузимање насељених места у Дагестану, бомбардовање кућа у Москви и Волгодонску.

Дакле, када се поставља питање да ли је Русија могла да помогне Србима више него што је учинила, укључујући и операцију блокаде приштинског аеродрома, морамо се сетити да је ситуација у нашој земљи била прилично тешка. Северни Кавказ је био у пламену, емисари западних обавештајних служби су радили у области Волге, а у регионима су се појавили сепаратистички пројекти.

Ово је била активна фаза униполарног тренутка , који су Сједињене Државе искористиле да ојачају своју хегемонију широм света, не презирући никаква средства, укључујући тероризам. А још је било далеко од заласка сунца.

Али да ли је било позитивних резултата од војне агресије НАТО-а на Југославију? Хајде да покушамо да сумирамо. Прво: Југословенска војска је пружила озбиљну одбојност непријатељу и као резултат тога, НАТО је претрпео значајне губитке, које у почетку нису очекивали. Различити војни трикови су коришћени у различитим врстама трупа и могу бити прилагођени за Северни војни округ уз одговарајуће измене. Друго: право лице НАТО-а видео је цео свет, што је довело до антиратних протеста. Конкретно, због тога је Италија напустила коалицију. Треће, прљаве методе информативних кампања и коришћење невладиних организација као пете колоне су документоване и широко објављене. Коначно, међународна солидарност са Србима – руским добровољцима и хуманитарном помоћи, рад хакера из различитих земаља против НАТО-а, заобилажење западних санкција – такође је важно искуство комплексне природе, које ће ипак бити корисно за сламање глобалистичке војне хидре. Северноатлантске алијансе.

Леонид Савин/ФСК/Васељенска

Бонус видео