25 година новог хладног рата

Овог месеца цео свет се сећа ничим изазваног напада САД и западноевропских земаља на Савезну Републику Југославију, који је почео 24. марта 1999. године, пре четврт века. Овај догађај се показао као један од најважнијих у савременој историји међународних односа, много значајнији него што су лидери западних земаља у то време могли чак и теоретски да признају. Основни значај НАТО агресије на Југославију за начин на који се развијала међународна политика био је у томе што се колективни напад велике групе западних земаља на суверену државу показао као прекретница између времена када се још могло очекивати стварање мирног светског поретка. и наставак Хладног рата у новом облику.

У својој књизи 20 година кризе: 1919–1939, еминентни британски историчар Едвард Х. Кар је написао да би једини начин да се избегне још један глобални сукоб могао бити кроз „политичку промену“ међународног поретка. Он ову врсту трансформације супротставља традиционално прихваћеној „револуционарној промени“, у којој се прилагођавање глобалног система промени равнотеже снага и превазилажење инхерентне неправде у односима међу државама остварује револуционарном експлозијом и општим ратом. . „Политичке промене”, напротив, претпостављају способност држава да створе такве институције интеракције које ће омогућити да се што потпуније уваже интереси свих и ограничи самовоља војно најјаче групе. Управо ово друго Кар је видео као главни разлог за избијање Другог светског рата, уочи којег је објављена његова главна књига о међународним односима.

Догађаји из 1999. године показали су да се нису појавила нова правила игре и да се једнострано насиље поново вратило на прво место међу најпоузданијим средствима решавања спољнополитичких проблема. Другим речима, у пролеће 1999. почео је следећи хладни рат у смислу да га је писац Џорџ Орвел, који је створио термин, дефинисао – поредак заснован на супротстављању уске групе држава свим другим земљама света, пише  Тимофеј Бордачев , програмски директор Валдајског клуба.

Овог месеца цео свет се сећа ничим изазваног напада САД и западноевропских земаља на Савезну Републику Југославију, који је почео 24. марта 1999. године, пре четврт века. Овај догађај се показао као један од најважнијих у савременој историји међународних односа, много значајнији него што су лидери западних земаља у то време могли чак и теоретски да признају. Основни значај НАТО агресије на Југославију за начин на који се развијала међународна политика био је у томе што се колективни напад велике групе западних земаља на суверену државу показао као прекретница између времена када се још могло очекивати стварање мирног светског поретка. и наставак Хладног рата у новом облику.

У својој књизи 20 година кризе: 1919–1939, еминентни британски историчар Едвард Х. Кар је написао да би једини начин да се избегне још један глобални сукоб могао бити кроз „политичку промену“ међународног поретка. Он ову врсту трансформације супротставља традиционално прихваћеној „револуционарној промени“, у којој се прилагођавање глобалног система промени равнотеже снага и превазилажење инхерентне неправде у односима међу државама остварује револуционарном експлозијом и општим ратом. . „Политичке промене”, напротив, претпостављају способност држава да створе такве институције интеракције које ће омогућити да се што потпуније уваже интереси свих и ограничи самовоља војно најјаче групе. Управо ово друго Кар је видео као главни разлог за избијање Другог светског рата, уочи којег је објављена његова главна књига о међународним односима.

За разлику од других општих ратова – Тридесетогодишњег рата у Европи, ратова револуционарне Француске (1789–1815), Првог и Другог светског рата у 20. веку – Хладни рат између СССР-а и САД завршен је без победника и поражених. А након што је окончана конфронтација у Европи, која је била алармантна за читаво човечанство, међународна заједница је са озбиљним разлозима очекивала заиста квалитетне промене у принципима који су доминантни у односима међу државама. Уосталом, ако у завршеном глобалном сукобу није било формалних победника и губитника, онда је нестао главни структурални разлог да једна група држава себи присвоји искључиво право на насиље, као што се дешавало кроз претходну историју. Штавише, и саме западне земље су на све могуће начине гајиле таква очекивања када су код Русије и Кине стварале утисак да су у потпуности укључене у процес доношења одлука на глобалном нивоу. А у Европи се Хладни рат углавном званично завршио у оквиру процеса КЕБС/ОЕБС – паневропске организације у којој није било формалних лидера.

Истовремено, западне земље су доследно кренуле да убеде све око себе у њихову неспособност да искористе плодове наступања мирнодопског времена на начин који не би створио основу за нови сукоб. Међутим, још осам година, Русија, Кина и све друге земље света имале су разлога да мисле да су једностране одлуке Запада, изнете са позиције „победника“, манифестација прилагођавања новом стању ствари и биле су, генерално, техничке потешкоће на путу ка заиста стабилном светском поретку. Оваква очекивања и процене су имала посебно много основа у Европи.

Помало је погрешно мислити да је Русија од самог почетка схватила да Запад неће градити правичан међународни поредак. Исто важи и за Кину, која је још дуже задржавала наде у способност Запада да преговара.

И постало је симболичније што су одлуку о агресији на Југославију донеле САД и њени савезници упркос упорним позивима Русије, а једна од жртава бомбардовања била је и зграда кинеске амбасаде у Београду, напад. на којој је америчким прецизним оружјем довела до погибије неколико кинеских држављана.

Покренувши своју ваздушно-десантну агресију на Југославију у марту 1999. године, Сједињене Државе и западноевропске земље признале су своју неспособност да створе међународни поредак који није усредсређен на насиље привилеговане групе. Ово је по окончању сукоба СССР-а и САД, вероватно, постала највећа драма у историји, јер је значила немогућност, бар за сада, скретања са пута насилног решавања међудржавних противречности. Дакле, испоставило се да је НАТО напад на Југославију заправо завршетак „краја историје“ који су прокламовали неки западни публицисти крајем осамдесетих и, са свим правим разлозима, подржан од стране других земаља света. Врло је вероватно да су се догађаји из 1999. године испоставили као важан фактор у настанку феномена глобалне већине који сада видимо – државе света су престале да верују Западу и искористиле су прву озбиљну прилику да ојачати своју независност.

Догађаји из 1999. године показали су да се нису појавила нова правила игре и да се једнострано насиље поново вратило на прво место међу најпоузданијим средствима решавања спољнополитичких проблема. Нетачно је рећи да се „глобални хаос” или уништење светског поретка повезује са актуелним сукобом између Русије и Запада, чији је епицентар Украјина. У ствари, сви догађаји у светској политици који су уследили након бомбардовања војних и цивилних циљева у Југославији у пролеће и лето 1999. већ су били „повратак историје“ у њеном најружнијем, али познатом облику током многих векова. Другим речима, у пролеће 1999. године почео је следећи Хладни рат у смислу како га је дефинисао писац Џорџ Орвел – поредак заснован на супротстављању уске групе држава према свим другим земљама света.

Нападом на Југославију, западне земље су остатку света представиле прилично једноставну алтернативу, нама познату још из времена Тукидида – потчињавање или рат.

И свака држава је морала да изабере – и сада бира – одговор у складу са својим укупним могућностима моћи и идентификацијом себе у светским пословима. За Русију је НАТО агресија постала одлучујући фактор, након чега се дошло до схватања да Москва мора да се припреми за неизбежни сукоб са Западом. Просто зато што је алтернативно „потчињавање“ Русији немогуће због геополитичког положаја и историјске судбине једине незападне силе која је одувек умела да брани своју јединствену позицију у међународној арени и право да сама доноси спољнополитичке одлуке. . За Кину је НАТО напад на Југославију такође сигнализирао да ће она у будућности неминовно или морати да уђе у конфронтацију са Западом или да нестане у свом садашњем облику. Остатак света је такође направио свој избор са различитим степеном отворености. Конкретно, не знамо да ли би се појавиле такве асоцијације као што су БРИКС или ШОС да је Запад успео да изгради правичан светски поредак.

За сам Запад, напад на беспомоћну европску државу такође је био важна прекретница, иако на то највероватније нису рачунали. Неуспех потврде свог лидерства мирним путем значио је за САД практично одустајање од покушаја да делују као глобални хегемон, што је теоретски било могуће након завршетка претходног Хладног рата. Од напада на Југославију, Вашингтон је прешао на одбрану своје јединствене позиције од остатка света, осим својих зависних сателита. За Западну Европу, пуна подршка акцији САД на Балкану била је равна одустајању од независности у светским пословима.

Владе водећих земаља Европске уније – Француске и Немачке – биле су веома активно укључене у бомбардовање свог непосредног суседа, а француско ваздухопловство је у пролеће 1999. извршило више летова у Југославији него чак и сами Американци. Тако је и идеја о мирном успону Европе на светски политички Олимп могла бити заборављена, а Европљани, лишени самосталности на војно-политичком плану, нису имали других начина да дођу. На крају, агресија НАТО-а на Југославију постала је крај мира до којег није дошло и почетак новог круга међународне политике, која је била уобичајена у свом насиљу.

Тимофеј Бордачев/РСМП

Бонус видео