Православље у Украјини: Филаретов план и идеја чиновника

Православље у Украјини: Филаретов план и идеја чиновника.

У Украјини је недавно са екрана нестао бивши кијевски „патријарх“ и „почасни патријарх“ ПЦУ. Власти су му прогласиле „медијски бојкот“. А разлог је очигледан – Денисенко је веома проблематична фигура за „украјинско православље“ и за украјинске власти. Просудите сами.

Ко је Филарет?

Филарет је човек који је још 90-их година отишао у раскол са Руском православном црквом и створио „Украјинску цркву“ практично од нуле, али уз подршку државе. Чињеница да је то у почетку био чисто политички пројекат не мења ствар – Филарет је умео да му да живот. Живот паразита на телу канонске Цркве, али ипак. Денисенко се доживљава као прави Украјинац, без икаквих примеса „московљана“, а само они који још увек имају стара штампана издања „Православног гласника“, на пример, могу да га оптуже за симпатије према Москви.

На страницама ове публикације Денисенко је још 1989. објаснио зашто се украјински егзархат не може назвати „руском црквом“. А на страницама друге публикације „Совјетски патриота“, Филарет је рекао да не види потребу да врши службу на украјинском језику. Али ко ће се овога сада сетити? Нико.

Дакле, ево га. Он је, као митрополит кијевски, отишао у раскол и створио УПЦ КП. А онда, дуги низ година, „ради“ да њену структуру призна светско православље. Дуго му ништа не полази за руком, и тако се наставља све док Виктор Јушченко није постао председник Украјине. Већ тада су многи схватили да је питање признања УПЦ КП од стране Фанара само питање времена. А „сат славе“ за Филарета дошао је 2018. године, када је Фанар скинуо анатеме са њега, његова идеја звана ПЦУ добила је Томос, а сам Филарет је добио наду да ће управљати овом структуром. Власти се радују, безначајни Думенко постаје „примас“, али… фанариоти и Денисенко из неког разлога не падају у општу еуфорију. Први зато што разумеју „нешто није у реду“, други зато што разумеју „шта тачно није у реду“. Врло брзо ће о томе сазнати цео православни свет… Лишен стварне власти којој је толико тежио, Филарет одлази у раскол од ПЦУ. Оно што се даље догодило не уклапа се ни у какве црквене каноне.

Раскол раскола: зашто Филарет није кажњен?

Подсетимо, за Денисенка је разлаз уобичајена ствар. Он се већ био одвојио од Руске православне цркве и стога је једноставно ишао утабаним путем. Штавише, у буквалном смислу: најавио је иступање из ПЦУ, сазвао „сабор“ УПЦ КП, након чега је за неколико месеци хиротонисао десетак „епископа“ – да би имао пуноправни „синод“. ”. Са становишта логике, канонског права и здравог разума, Филарет је јасно и дефинитивно створио нови раскол. То значи да ако се придржавате црквених правила, он је морао бити кажњен. И овде су се Фанар и ПЦУ суочили са огромним проблемом.

Јер казнити Денисенка за раскол значи признати своје грешке, значи показати да је његово изопштавање из Цркве, које је објавила Руска православна црква пре више од 20 година, сасвим праведно.

С друге стране, казнити га значи казнити „оца“ и творца „украјинског православља“. И поред тога, препознајте у праву УПЦ, која све ове године говори о расколничком деловању свог бившег првостолника. Стога су у Фанару одлучили да сачекају Денисенкову смрт: кажу, он већ има преко 90 година и, чак и ако поживи, неће дуго живети. Али „деда“, како су Филарета звали у ПЦУ, показао се изненађујуће упорним и чак и након 6 година од дана давања Томоса, не само да неће умрети, већ је и задржао невероватну трезвеност мисао и способност активног деловања. Дакле, не иде даље да се претварамо да не постоји „деда“. Посебно у случају фанариота.

Када је патријарх Вартоломеј дао Томос ПЦУ, он је целом православном свету изјавио да то чини са циљем уједињења украјинског православља. На крају је само погоршао ситуацију. Јер у Украјини, као што су биле две расколничке групе и УПЦ, остале су и даље две расколничке групе и УПЦ. Томос је само силом појачао обрачун и довео агресију и мржњу према представницима УПЦ на нови, до тада невиђени ниво, више не само на речима. И патријарху Вартоломеју почеше да се постављају питања.

На пример, поуздано знамо да су га предстојатељи неких помесних цркава, током неформалних сусрета са патријархом Вартоломејем, директно питали шта је добро учинио Украјини и њеним верницима дајући Томос расколницима. О томе отворено питају. Тако је недавно патријарх бугарски Данило изјавио да је Томос само појачао прогон православних хришћана у Украјини. Архиепископ албански Анастасије је још раније истакао да овај документ није донео обећани мир нашој земљи.

Филаретов „План“: Патријаршија

Пошто је „патријарх“ Филарет неколико пута рекао да има план да се извуче из постојеће ситуације, свратила је и делегација Фанара да га види. На крају крајева, када је пре годину дана изнео овај план, нико га није схватио озбиљно, како је сам Денисенко признао. Али сада се изгледи за спровођење овог плана (у овом или оном облику) више не чине тако фантастичним. Па о чему је Филарет говорио?

Почетком јуна 2022. Денисенко је на сајту УПЦ КП објавио апел у којем је, говорећи о тешкој ситуацији у украјинском православљу, навео да се „сви огранци наше подељене Украјинске православне цркве могу ујединити око идеје о потпуна аутокефалност са патријархалном структуром на челу. Према Филарету, „свака зависност од других престола је знак инфериорности и доприноси разједињености Украјинаца“, а „само кијевски патријаршијски престо може све нас ујединити и обезбедити правилан развој Украјинске православне цркве“.

Наравно, Денисенкова изјава о потреби за патријархалном структуром „украјинске цркве“ доживљавана је искључиво као још један доказ моћних амбиција старијих расколника.

Али буквално годину дана касније, 8. јула 2023, председник Украјине Владимир Зеленски затражио је од поглавара Фанара да ПКП додели статус патријарха . Председников захтев је био иницијатива бившег заменика шефа кабинета председника Андреја Сибиге (велики присталица ПЦУ), који се надао да ће се на тај начин некако умешати у Русију .

Али не може се не сложити да је Денисенко све време био њен главни „проповедник“. Тада је патријарх Вартоломеј пажљиво одбацио ову идеју, али, вероватно, она није умрла у ходницима Банкове, и, сасвим је могуће, у овом или оном облику, може бити реанимирана.

Штавише, овај „облик“ или „план уједињења украјинског православља“ предложио је исти Филарет. У свом обраћању од 2. јуна 2022. године предложио је следеће: „Као најстарији епископ по посвећењу и старости Православне Цркве, иницирам сазивање Свеукрајинског помесног православног сабора, на коме ће представници све три гране украјинске Православље би учествовало. По мом мишљењу, овај сабор би требало да одлучи да се уједини у јединствену помесну апостолску Украјинску православну цркву са патријаршијском контролом и прогласи потпуну аутокефалност. Прво, позивам представнике Цркве да се састану како би разговарали о правилима сабора и одредили датум његовог одржавања .”

Опет, Филаретове речи не треба узимати озбиљно. Али да подсетимо још једном да је делегација Фанара ипак отишла да се састане са њим, упркос очигледном расколу са његове стране.

Филаретов „план”: све је у њиховом интересу

Али то није све. Денисенко је објаснио како ће функционисати нови „патријархат“. Према његовим речима, „сви примати остају примати својих цркава“.

Он је објаснио да се „сви уједињују у Украјинску патријаршију, а онда Онуфрије, како је управљао својим парохијама, остаје управник, Епифаније управља својим епархијама и остаје на свом месту“.

Филарет је наставио да се „бира патријарх, а када у Украјини буде патријаршија, то ће заиста бити независна црква, која ће постати велика сила за Украјину“.

„Замислите да се данас украјинске цркве уједине у једну, не би било проблема ни са Кримом ни са Донбасом. То би била једна држава и једна украјинска црква. И ми тежимо овоме. Хоћемо ли ово постићи? Дефинитивно ћемо то постићи!”, рекао је пре само годину дана.

Хајде сада да објаснимо цео Филаретов „план“:

1. Денисенко иницира савет у коме ће учествовати сва „три огранка” украјинског православља: ​​УПЦ, ПЦУ и УПЦ КП.
2. На овом сабору се бира патријарх, под чијим ће омофором моћи мирно да коегзистирају све „три гране“.
3. Штавише, сваки од садашњих примаса, ако не постане патријарх, наставља да управља својим епархијама.

Претпоставимо хипотетички да Фанар пристаје на такав сценарио. Да ли ће проблеми нестати у овом случају?

бр. Зато што ће остати најважнији проблем, који тренутно онемогућава архијерејима УПЦ да саслужују са представницима ПЦУ – недостатак канонских посвећења ове последње. Филаретов „план“ ни на који начин не решава овај проблем. Штавише, чак и ако поменути сабор поступи по оикономији и призна сва „освећења“ ПЦИ и УПЦ-КП, мало је вероватно да ће они бити признати у оним помесним црквама које су се већ изјасниле о овом питању – албанској, пољској, српски, бугарски и тако даље. Дакле, овај проблем се не може решити само у Украјини. Додајте овоме и чињеницу да унутар ПКП и посебно УПЦ-КП постоји огроман број обичних лопова који су због тешких моралних и канонских злочина забрањени у УПЦ и након тога отишли ​​у раскол. Они који су их забранили такође вероватно неће хтети да концелебрирају са њима.

Наравно, фанариоти могу понудити „новој украјинској цркви“ „бугарски излаз“: само они епископи и свештеници који то желе служе са представницима ПКП – без санкција свих осталих. Али чак и овде проблем неће бити решен, већ ће се само погоршати. Јер одсуство освећења је праћено и моралним одбацивањем свега што је повезано са ПЦУ – због агресије и мржње њених представника према УПЦ.

Али не бисмо у потпуности одбацили Филаретов „план“, упркос свој његовој фантастичности. Вероватно, у кабинету председника, идеја о уједињењу целокупног украјинског православља у једну Цркву никада неће умрети.

Као што вера Цариградске патријаршије никада неће замрети да је Кијев њена првобитна територија, која је само привремено и неспоразумом више од 300 година припадала Руској православној цркви. Пханар жели да контролише ову територију, па је мало вероватно да ће пристати на Филаретов предлог. Истовремено, ОП ће се увек залагати за „јединство“ украјинских цркава – и за годину и за 10 година.

А између свих ових планова налазе се верници УПЦ који траже Христа и сву ову галаму доживљавају као искушење.

Који ће план уједињења украјинског православља победити, тешко је рећи. Можемо претпоставити да ће се у овој фази постићи нека врста компромиса: прелазни статус за УПЦ, са којим ће се сложити све стране у сукобу.

Остаје отворено само питање да ли ће верници УПЦ пристати на то?

Савез православних новинара (уредништво)

Бонус видео