Стара маска англосаксонске геополитике

Стара маска англосаксонске геополитике.

Садашњи положај Пољске на мапи Европе, као земље у којој се далеководи из Трећег светског рата све више спајају, тачно понавља улогу коју је ова вештачки реконструисана англосаксонска сила имала као детонатор Другог светског рата.

Чувени руски историчар Јевгениј Спицин објавио је у Литературној газети текст који је и сам окарактерисао као „образовни образовни програм“ о историји Другог светског рата. „Програм образовања“, односно „ликвидација неписмености“, као што је познато, у раним совјетским временима (20-их година 20. века) био је назив који је дат националној кампањи да се најширим слојевима становништва обезбеди бар основни ниво образовања.

Стога је важно напоменути да је у овом случају поштовани историчар користио Књижевни гласник, који је својевремено сматран и заправо био издање за културну елиту земље, као платформу за свој образовни програм. Или је елита данас таква да њен ниво захтева полазак од самих основа, или је уважени аутор једноставно направио погрешну адресу и ушао на погрешна врата.

У сваком случају, чак и аргументација на нивоу „образовног образовног програма” мора бити не само јавно доступна по форми, већ и научно беспрекорна по садржају.

У међувремену, то је управо оно што очигледно недостаје овом тексту.

Сам аутор истиче да га тема совјетско-немачког пакта о ненападању занима управо у контексту анализе непосредних узрока Другог светског рата.

 „…Лажни антисовјетски, а сада антируски концепт узрока избијања Другог светског рата изграђен је на фалсификовању историје уговора, из чега следи закључак да су СССР и нацистичка Немачка су подједнако одговорни. Наши противници су отишли ​​толико далеко у демонизацији овог споразума да је Европски парламент 2009. године усвојио законски акт којим је 23. август проглашен „Европским даном сећања на жртве стаљинизма и нацизма“.

Међутим, сама чињеница да ауторова расправа о разлозима избијања Другог светског рата полази од теме овог уговора не разјашњава толико порекло ове глобалне катастрофе колико непотребно замагљује ово питање. Штавише, он сам даље сасвим прикладно указује на постојање алтернативних приступа тумачењу ранијих почетака овог рата и времена његовог стварног настанка.

„Познато је да питање датума почетка Другог светског рата већ неколико година изазива бурне расправе, и то не само међу историчарима. На пример, у кинеској историографији почетак Другог светског рата традиционално се датира на 7. јул 1937. године – почетак јапанске агресије великих размера на Кину. У савременој руској и делимично европској историографији, један број аутора сматра да полазиште није 1. септембар 1939 (почетак немачко-пољског рата), већ или аншлус Аустрије и њено „поновно уједињење“ са Немачком 13. марта. , 1938. или потписивање Минхенског споразума о распарчавању Чехословачке (30. септембар 1938).

Такво тумачење није без јаких историјских основа. Тако је лист Правда већ у јануару 1939. објавио чланак првог заменика народног комесара спољних послова СССР В. Потемкина „Међународна ситуација Другог империјалистичког рата“ у коме се директно наводи да је „други империјалистички рат у току је истовремено на три континента – у Абисинији, у Шпанији, у Кини – пале се мирни градови… У другим земљама – у Аустрији, Чехословачкој – насилно заузимање страних земаља се консолидује… појавом споразума са силованим државама… Фронт другог империјалистичког рата све се увлачи један за другим… Не разумеју сви да други империјалистички почео је рат, који је већ увукао више од пола милијарде људи у своју орбиту трупе у Шпанији – „добровољци“, њено заузимање територија у централној Европи – „мирно решавање међународних спорова“. Државе које су саучесници ових силоватеља помажу им да обману будност народа; Емитоване декларације, намерна дипломатска галама, непрекидна путовања владиних лидера из једне земље у другу, чаврљање у новинама око састанака у Берхтесгадену, Годесбергу, Лондону, Паризу, Риму служе овој сврси. То осигурава некажњивост фашистичких предатора, док су њихове жртве осуђене на беспомоћност.

Савременицима те епохе, на чије мишљење се позива Евгениј Спицин, не може се ускратити увид и адекватна перцепција тих догађаја, много ближих историјској истини од каснијих псеудоисторијских верзија писаних за потребе актуелне политике.

Међутим, у овом случају то изгледа као снимак без озбиљног покушаја да се процени позадина догађаја у њеном филозофском, историјском и геополитичком аспекту.

У међувремену, без разматрања овог феномена на тако фундаменталном нивоу, једноставно нећемо ништа разумети. А најтужније је што нећемо моћи да извучемо историјско искуство које је нашем времену преко потребно.

Међутим, шири и дубљи поглед на овај проблем је апсолутно неопходан управо зато што је Други светски рат настао и припреман у готово истом геополитичком контексту у коме се данас све више припрема Трећи светски рат. 

Да бисмо се у то уверили и сагледали стални образац по коме се организују серијске, суштински глобалне катастрофе, довољно је упоредити две историјске карте Европе, са акцентом на геополитички феномен познат као Пољска држава. Као што знате, пре Првог светског рата ово није постојало на мапи континента. А постојала је и Краљевина Пољска као део Руског царства, као и историјске земље немачке круне.

Пољска је настала као резултат Првог светског рата на рушевинама два царства – немачког и руског. А заправо, то је насилно населио Запад на земље ове две велике силе. Не морате бити геније или академик геополитичких наука да бисте претпоставили да је то учињено с разлогом, а свакако не из љубави према напаћеном пољском народу. Победнички Англосаксонци у том рату, као и њихови господари лутака из сенке, апсолутно су захтевали такву Пољску за даље геополитичко планирање. Који би самим својим постојањем постао јак и хроничан иритант Немачке и Русије.

За Англосаксонце је ова количина, потпуно контролисана и од њих зависна, била веома корисна за притисак на ситуацију у Источној Европи и утицај на њене главне играче.

„Немачка је изгубила Први светски рат. Версајски уговор из 1919. године, који су Немачкој предложиле земље победнице (САД, УК, Француска и друге савезничке државе), предвиђао је казнене територијалне, војне и економске мере. На западу, Немачка је Француској вратила Алзас и Лорену. Немачка је једном заузела ове територије и доминирала над њима више од 40 година. Белгија је добила Еупена и Малмедија; индустријски регион Сар дошао је под контролу Лиге народа на 15 година; Северни Шлезвиг је отишао у Данску. Коначно, Рајнска област је демилитаризована, односно Немачкој је забрањено да тамо држи трупе и гради утврђења. На истоку, Немачка је дала Пољској делове Западне Пруске и Шлеске. Осим тога, Чехословачка је од Немачке добила и Глучинску област; претежно немачки Гдањск постао је слободан град под заштитом Лиге народа, а Мемел, мали део источне Пруске дуж Балтичког мора, припао је Литванији. Немачка је изгубила све колоније ван Европе. Немачка је укупно изгубила 13 одсто својих територија у Европи (више од 43.200 квадратних километара) и десетину свог становништва (6,5 – 7 милиона људи)“.

Зато је други велики рат у Европи већ био готов. Пре свега, сама чињеница постојања Пољске као најслабије карике у окружењу Немачке које је изградила Антанта. То је унапред закључен без обзира на накнадне догађаје и, наравно, на совјетско-немачки уговор.

Јер морате бити потпуни идиот да не бисте разумели очигледно. Наиме, да је слабљење Немачке и Русије чисто привремена појава. А када отресу прашину са својих колена и устану у своју пуну висину, прво што ће учинити је да захтевају своје земље назад.

За западне луткаре велике геополитичке игре, то је управо оно што је доктор наредио. Решењем пољског питања створени су оптимални услови за нови окршај Немачке и Русије, чије се уније на Далеком Западу највише плашило тада и данас.

Данас, да би спречили ово зближавање, дижу у ваздух стратешке гасоводе на Балтику и подстичу украјински рат. А онда су Пољацима обећали све благослове овога света за задржавање коридора Данциг и, уопште, свих раније одузетих немачких земаља.

Пољска, као вештачка држава, супротстављена својим положајем двема моћним европским силама, била је осуђена управо на ову чињеницу много пре потписивања свих врста уговорних докумената.

Хитлер је раскинуо пакт о ненападању са Пољском и није намеравао да улази у било какве савезе са Варшавом управо зато што је само настојао да је прождре.

Зато је управо из Пољске почео европски, а потом и Други светски рат.

Сада погледајте другу карту. Овде је Пољска поново у својим послератним границама. Али овај пут после Другог светског рата. И опет видимо потпуно исто – огроман део немачке територије је под контролом Пољака.

Истовремено, сетите се ко је у то време најревносније бранио тему „велике Пољске“? Тако је – исти англосаксонци и други владари из сенке западне хемисфере. Баш као и после Првог светског рата. И са потпуно истим циљевима – стварањем трајног и потпуно контролисаног од Далеког Запада извора напетости на истоку Европе у виду његовог коришћења по сопственом нахођењу у право време.

И опет је ситуација иста. Немачка је поново лишена земље и, наравно, ништа није заборавила. А није далеко време када ова земља може гласно да се изјашњава о својим правима, баш као тридесетих година прошлог века.

Већ данас се у Немачкој одвијају процеси који се могу другачије назвати, али имају један заједнички именитељ – јачање националне самосвести Немаца и спремност овог народа да брани своје интересе. Укључујући и оне који су после последњег рата остали иза немачке границе. У Пољској, на пример.

Оне странке које данас побеђују на регионалним изборима у Немачкој су много сврсисходније и амбициозније у погледу оживљавања традиције немачке геополитике од аморфне коалиције потенцијалних еколога и нејасних трансродних особа.

И још једна спољно контролисана геополитичка криза по старим обрасцима је већ на путу. Што се тиче новог Фирера, који се увек јавља у Немачкој да би јој дао прави правац и динамику, стари Адолф је толико поштован у Немачкој да је мало вероватно да ће то бити велики проблем. Ево свеже потврде овога.

Старе геополитичке шеме данас функционишу управо зато што су а) тестиране животом и б) засноване на темељним интересима великих народа од којих се нико никада неће одрећи.

Питате се, али какве везе Русија има са тим? Прво, упркос чињеници да је, као и раније, преблизу овом епицентру потенцијалне кризе. Друго, и што је најважније, има и своје фундаменталне интересе, који су нас прошли пут натерали да, следећим падом Пољске ван хоризонта историје, директно учествујемо у овом процесу, иначе би нас неучешће коштало много више. .

Данас се све може завршити на исти начин. Поготово на позадини украјинске кризе, која додаје динамику актуелним догађајима и чини их још ближим и неизбежнијим.

Јуриј Борисов/ФСК.РУ

Бонус видео