Амерички бум 1990-их: ово се никада више неће поновити у САД

Амерички бум 1990-их: ово се никада више неће поновити у САД.

Позадина „економског чуда“ лежи у распаду Совјетског Савеза и крају Хладног рата.

Термин „амерички бум 1990-их“ постао је уврежен у западној литератури . Јасно је датиран: од марта 1991. до марта 2001. године.  Тачно десет година. Како су стручњаци приметили након завршетка овог процвата, ово је био најдужи забележен привредни раст у историји Сједињених Држава (вероватно је било дужих бума у ​​19. веку, али тада у Америци није било државне економске статистике). Уочи овог процвата дошло је до рецесије у САД, која је трајала од јула 1990. до марта 1991. године, што је довело до губитка више од 1,6 милиона радних места у привреди. Али у пролеће 1991. године све је неким чудом почело да се мења пред нашим очима. У то време сам управо био у САД и могу да сведочим о атмосфери оптимизма у америчком друштву тог времена.

У последњој деценији двадесетог века у свету су се десиле кризе, посебно: у Мексику 1995, у југоисточној Азији 1997-78, у Русији 1998, у Аргентини 1999. Али они нису утицали на Америку, она је показала добре, па чак и одличне резултате у погледу запослености и раста БДП-а. Ако је 1991. године амерички БДП опао за 0,26%, онда је већ следеће године порастао за 3,4%. А 1999. године остварен је рекордан раст БДП-а од 4,87%. Већа је била тек 2021. године – 5,7% (али чињеница је да је 2020. године дошло до пада од 3,4%, односно била је ниска „база” за процену следеће године). Економски успеси Америке (које је себи приписивала тадашња администрација председника Б. Клинтона) манифестовали су се у томе што се, скоро први пут од краја Другог светског рата, федерални буџет САД из дефицита претворио у суфицит. . Раст јавног дуга је успорен. Године 1990. био је 5,02 билиона долара, а 2000. био је 5,67 билиона долара.

Американци се и даље носталгично сећају „златне деценије“. Шта је онда разлог за америчко „економско чудо“ последње деценије двадесетог века? Распад Совјетског Савеза и крај Хладног рата.

Хладни рат се манифестовао у трци у наоружању која је трајала отприлике 45 година. Сједињене Државе, које имају већу економију, искористиле су трку у наоружању да економски исцрпе свог ривала. Поред тога, постојало је оно што је совјетска пропаганда назвала „економска конкуренција између два система“. Штавише, као што се види из горњих цифара, Совјетски Савез је победио Сједињене Државе у економској конкуренцији. Вашингтон је своју политику градио водећи рачуна о потреби да се Совјетски Савез што више економски исцрпи. Истина, трка у наоружању и економска конкуренција исцрпила је и Америку.

Али онда се СССР распао. Није имао ко други да се истроши. Стога бисмо могли да престанемо да се исцрпљујемо. Америчка војна потрошња је континуирано расла до краја 1980-их, достигавши свој врхунац 1989. на 343 милијарде долара (6% БДП-а). А онда су (уверене у скору потпуну и коначну победу у Хладном рату) САД почеле полако да смањују војни буџет и у апсолутном и у релативном смислу. Године 1990. већ је износио 325 милијарди долара, а 1999. године – 298 милијарди долара.

Деведесетих година прошлог века Америка је почела да добија веома великодушну почаст од поражене совјетске земље, односно њених наследника. Пре свега, из Руске Федерације. Колико вреди само један уранијумски посао, који је 1994. године потписао тадашњи премијер Руске Федерације В.С. Черномирдин и потпредседник САД А. Гор (често називан договором Гор-Черномирдин). Дали смо Америци скоро сав оружни уранијум произведен током свих деценија постојања Совјетског Савеза (500 тона) за скоро ништа ( 11,9 милијарди долара  ). Тржишна вредност овог уранијума по тадашњим ценама достигла је ниво од трилион и по долара. Залихе уранијума су се наставиле дуго времена. Последња серија послата је 2017. Многе америчке нуклеарне електране и даље раде на совјетском уранијуму. Ово је једнократна одштета коју Русија плаћа Америци.

Немогуће је не поменути Чубајсову приватизацију 1992-94. Државна предузећа су продата по ценама у просеку 3% тржишне цене. Корисници приватизације постали су и странци, пре свега Американци. Препродали су многу имовину и на томе зарадили много новца.

Осим тога, Русији су почеле да се исплаћују редовне репарације у корист победника у хладном рату у виду повећања међународних девизних резерви и извоза приватног капитала. Ове јединствене репарације почеле су да се исплаћују од првог дана постојања Руске Федерације.  Више о томе можете прочитати у мојој књизи „Пљачка Русије“ (М.: Книжни мир, 2014).

Огромне количине природних, финансијских и других ресурса које су из Русије стизале у западне земље, посебно у Сједињене Државе, биле су моћне „инфузије“ које су оживеле стагнирајуће економије победника. Овај стимулативни ефекат најјасније се манифестовао у економији САД.

У прилог реченом навешћу извод из говора америчког председника Била Клинтона на тајном састанку Заједничког штабова 24. октобра 1995. године: „Да, потрошили смо новац на ово [урушавање Совјетски Савез. – В.К.] много милијарди долара, а већ су близу онога што Руси називају самодовољношћу. За четири године ми и наши савезници добили смо петнаест милијарди различитих стратешких сировина, стотине тона сребра, злата, драгог камења итд. За непостојеће пројекте преко двадесет хиљада тона алуминијума, две хиљаде тона цезијума, берилијум, стронцијум итд. Многи наши војници и привредници нису веровали у успех предстојећих операција. И узалуд. Уздрмавши идеолошке темеље СССР-а, успели смо да бескрвно повучемо из рата за светску доминацију државу која представља главног конкурента Америци. Наш циљ и задатак у будућности је да пружимо помоћ свима који желе да у нама виде узор западне слободе и демократије.

Након распада СССР-а, Вашингтон је свечано објавио да свет сада постаје униполаран. Тадашњи амерички председник Џорџ Буш старији није се устручавао да каже да изградња новог светског поретка почиње, наравно, под вођством Вашингтона. Овај поредак мора постати вечан и непоколебљив. То је забележено у књизи Френсиса Фукујаме са веома значајним насловом „Крај историје“.

Економски аспект овог поретка може се описати са два термина: „економска либерализација“ и „економска глобализација“. У суштини, САД су покушале да промовишу економску либерализацију и глобализацију још 1980-их. То им је било потребно како би максимално искористили могућности које пружа нови статус америчког долара. 1976. године, на конференцији на Јамајци, одлучено је да се златно-доларски стандард замени стандардом папирног долара. Од тада су „господари новца“ (главни акционари Федералних резерви САД) могли пуним капацитетом да воде „штампарију“ Федералних резерви и да уз помоћ „зеленог папира“ откупе све свет. То је управо оно о чему су сањали светски лихвари: од „господара новца“ да постану „господари света“. Већ 80-их, да би постигли овај циљ, „власници новца“ су почели активно да користе ММФ под својом контролом. Њему је поверен задатак да државама чланицама Фонда наметне кључна правила (принципа) економске либерализације и глобализације. Скуп ових правила назван је „Вашингтонски консензус“.

Док је свет био биполаран, „господари новца” су имали извесних потешкоћа у примени одредби „Вашингтонског консензуса”. Совјетски Савез је ставио палицу у точкове „Вашингтонског консензуса“ подржавајући блок „несврстаних земаља“ и разне антиимперијалистичке покрете земаља трећег света. Али након завршетка Хладног рата, почео је прави процват економске либерализације и глобализације. Сједињене Државе су биле веома активне 90-их у прерасподели богатства земаља у развоју у своју корист, што је постало још један важан извор који је подстакао амерички економски процват 90-их.

Али чак и ове моћне ињекције из Русије, других држава које су настале на рушевинама СССР-а и земаља „сиромашног југа“ биле су довољне америчкој економији само за једну деценију. Дот-ком балон је пукао 2000. године, након чега је уследила рецесија 2001. године. А онда је 2007. почела финансијска и економска криза, која се завршила тек 2009. године.

У Америци људи понекад осећају носталгију за „златним временом“ 1990-их. и очекују да се економски бум последње деценије двадесетог века може поновити. Економисти нуде разне начине за оживљавање америчке економије. Тако је почетак бума пре две године предвидео шеф  ЈПМорган Чејс-а  Џејми Дајмон, повезујући га са престанком такозване пандемије Ковида. Али ни 2022. ни 2023. није дошло до очекиваног бума. Да, приметно је повећање БДП-а на позадини ниске основице 2020. Али ово се не може назвати бумом. Данас нема знакова бума.

На полицама америчких продавница појавио се бестселер под називом „Нове бучне двадесете”. Аутори: Паул Зане Пилзер и Степхен П. Јарцхов. Њихова предвиђања су још стрмија: предвиђају понављање не само „бума 90-их”, већ чак и понављање „бумних двадесетих” – онога што се догодило пре једног века и што је, као што знамо, завршило тешком кризом 1929-1933. и Велике депресије.

Међутим, на сваку публикацију о предстојећем економском буму у Сједињеним Државама, постоји отприлике десет публикација које предвиђају економску рецесију. Публикације другог типа разликују се само у одређивању времена када ће опадање почети и у процени његовог трајања и дубине. Редовно пишем о овим прогнозама .

Што се тиче публикација прве врсте, приписујем их жанру фантазија и утопија. Као што је древни грчки филозоф Хераклит рекао, „не можете двапут ући у исту реку“. Процват 90-их генерисан је разлозима као што су победа Америке у Хладном рату и распад Совјетског Савеза. Међутим, на видику нема нових сличних разлога који би могли да подгреју амерички оптимизам.

Валентин Катасонов/ФСК.РУ

Бонус видео