Српкиња из Грачанице: Шта све можемо да издржимо, само када би наша држава била уз нас

Јања Гаћеша „обична“ смртница из Грачанице :

„За нас се чује када нас претуку или упуцају, иначе се о нашим животима мало зна” – рекла сам то гласно, док сам чекала у реду испред банке у Грачаници. Сви који су ме чули климнули су главом, одобравајући.

Пролази и трећа недеља од ужаса који се догодио у Бањској. Администартивни прелаз Јариње још увек је затворен наредбом власти из Приштине. Нико не зна када ће бити отворен.

„Има ли пара у банкомату?” – питам познаника који је поранио и заузео место у реду испред НЛБ Комерцијалне банке у Грачаници.

„Нема”, кратко одговара. Људи који стоје ближе другом банкомату одмах добацују, видно нервозни, да пара нема ни тамо. (Испред НЛБ Комерцијалне банке у Грачаници постоје два банкомата, с тиме да се у једном, поред динара, могу подићи и еври).

Свесна да морам да чекам, стајем у ред. Испред мене је више од 20 људи и нови пристижу. Свако поставља исто питање: „Има ли пара у банкомату?”

Испред мене чека старији човек са супругом и има проблем да стоји. Она објашњава да је пре неколико дана изашао из болнице и да има тромб у нози, због чега му тешко пада стајање. Морају да заврше папирологију у банци око нових картица и морају обоје да чекају.

Ако то не ураде, не могу доћи до новца, а супругу се већ ближи контрола, због чега морају путовати до централне Србије.

Забринути су шта ће и како ће када дође време за пут. Да ли ће средити све папире до тада? Свима је рад отежан, јер смо одсечени од света још и више него обично.

Муке обичних људи…

Делим са њима своју муку.

Причам како ми се пре 10-ак дана брат оперисао у Београду и да треба да стигне санитетским возилом.

Кажем да бринем да их не претресају на прелазу. Не могу ни да замислим слику како једва стоји на штакама док претрес траје.

Испред нас човек прича о својој болесној мајци. Дошао је из Гњилана, мислећи да овде лакше може доћи до новца.

У Шилову се чека сатима, јер ту је НЛБ Комерцијална банка за тај крај. Свако у реду прича своју муку, као да се правдамо једни другима што смо, ето, баш данас дошли до банке да свој новац подигнемо и својим присуством отежали једни другима…

Познаник Синиша, кога сам на почетку поменула, каже ми да није сигуран колико пара има у банци и напомиње да може да се деси да у једном тренутку службеник банке изађе и каже да новца више нема, односно да нам тражи да дођемо сутра.

Тако раде последњих дана.

„Динара немају, дају само евро. То што имаш на рачуну конвертују и исплате ти у еврима. Немају ни тог новца довољно, зато су банкомати празни, а то би барем мало смањило ове редове” – прича Синиша.

Поменута банка са фирмом која превози новац има потписан уговор само за административни прелаз Јариње. Док се он не отвори – нама редови не гину. Ово мало евра што има вероватно стиже из приштинске НЛБ банке, која такође функционише на Косову и Метохији.

Док посматрам своје саговорнике дивим им се како су снажни и одлучни. Они знају ко су, где припадају и за то се боре како знају и умеју.

Увек, али увек, помислим да је штета што држава Србија не користи на прави начин ту снагу – снагу обичних људи који су рађали, подизали, школовали и свадбе правили својој деци баш ту где су рођени, на Косову и Метохији. Исто онако како су радили и њихови преци.

Када би само хтели у Београду да прихвате чињеницу о томе колика је снага и моћ Србије баш преко нас овде…

Шта све можемо да издржимо, само када би наша држава била уз кос

Стојим у реду са поштеним народом који, и уз та минимална примања, обрађујући своја имања, брани своје огњиште.

Нико не може да ме убеди да то није права снага, јер знам како смо 1999. године опстали, након што смо остављени од свих. Делили смо задњи комад хлеба. Сви смо били као један, а снагу коју смо тада имали дао нам је само Господ.

То је плашило све стране војнике, раднике различитих мисија. Била сам сведок тога.

Поражавајућа је истина да нам је наша држава, на све то, одговорила Бриселским споразумом.“

Нико од ових људи није за осуду ни по једном основу. За осуду, казну, вечну срамоту и вечно проклетство смо сви ми, од Хоргоша до Јариња/Мердара/Брњака.

Аутор: Сашка Љубичић

БОНУС ВИДЕО: