Данас славимо празник „Цвети“: Кажу да је то једино црвено слово када треба да се ради, а породиље овај цвет треба да ставе под јастук

Цвети

На самом крају шесте недеље великог Васкршњег поста, прослављамо и свечани улазак Исуса Христа у Јерусалим. Овај празник назива се Цвети и увек пада у недељу.

Назив „Цвети“ празник је добио по цветној гранчици палме коју је Исус Христ носио у руци приликом овог свечаног догађаја.

Иако спада у велике празнике, па се подразумева да се на овај дан не обављају велики послови, вековима постоји веровање да би баш на Цвети требало засадити лан и купус, јер ће тако род ових биљака бити бољи.

Када је реч о радовима, овај празник је изузетак, јер баш на овај дан се појављује пун Месец, када, према веровању, ум и вештине људи постају далеко моћнији него иначе. Због тога би на Цвети требало започети неке послове и донети одлуке.

Читава Цветна недеља посвећена је природи, па су раније људи од понедељка до недеље китили једни друге копривом и врбом.



Врба, осим као симбол великог празника Лазареве суботе, користи се како би деца била здравија, али и да би у породице стизало још принова.

Што се тиче коприве, њу се породиље на Цвети стављале под јастук, да би „ожарила“ и тако отерала женске демоне и сачувала бебе.

РАЗЛИЧИТИ КРАЈЕВИ СРБИЈЕ, РАЗЛИЧИТИ ОБИЧАЈИ

Уочи Цвети девојке и деца одлазе у поља и беру цвеће. Најчешће велике цветове маргарете, да би били лепи и крупни, дрен да би били јаки, љубичицу, да би били миришљави и привлачно, врбове гранчице, да сви буду напредни.

Ово цвеће се не уноси у кућу већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноћи. Понекад се цвеће потапа у воду у којој је златно или сребрно прстење и онда се том водом деца умивају.Ставља се и врбова гранчица „за брз напредак“, понегде дрен „за здравље“, а девојке стављају и љубичице, ако их има.

Верује се да онај ко први стигне и убере цвет добија право на једну жељу која ће му се сигурно испунити ако снажно верује.

Раније је био обичај у целој Србији да на овај дан шетају окићени цвећем. До данашњих дана се одржао обичај да момак од убраног цвећа направи букет, у коме сваки цвет има своје значење и носи га девојци. По томе којих цветова има, или који којих има највише девојка разазнаје момкова осећања.

Шта се „сме“ а шта „не сме“ и овом приликом зависи од тога кога питате. У овом случају одговор може бити потпуно противречан, што само говори о богатству народних обичаја различитих крајева Србије.

У Шумадији момци и девојке сакупљају се на игралиштима и у парковима дарујући узајамно цвеће, где сваки цвет има неко посебно значење. Ту се сви шале и смеју, али нико не игра и не пева, јер траје пост.

У том крају се то узима за зло јер “ онај који се весели и пева навући ће гнев божји на своју кућу и нанети јој зло“..

Ако сте, пак, у Источној Србији, запевати се мора. На тај дан се окупе младићи и девојке на раскршћу или код цркве, наложе ватру и играју и певају док не почне служба у цркви.

Да се и за време поста певало, указује и културолог Весна Марјановић. У цветну недељу, у претпоследњу шесту недељу великог ускршњег поста (коју завршавају Лазарева субота и Цвети) девојке које би брале, сушиле и садиле цвеће. Враћајући се из шуме доносиле би гранчице леске, дрена, глога и њима китиле куће, зграде за стоку.



Новости

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.