Тражимо младе, лепе и да неће децу

Kада као жена одете на разговор за посао, велике су шансе да ће вас, макар индиректно, питати да ли имате деце, да ли их планирате, да ли сте удати или са ким живите. Веће су шансе и да ће послодавце више занимати ваш физички изглед, као и ваше године, него што је то случај са мушким колегама. Чешће ћете бити у ситуацији да у огласима за посао прочитате да треба да будете атрактивне и ведре, а уколико се удате врло је вероватно да ћете напустити школовање. Ипак, друштво ће начелно и даље бити против дискриминације

“Ја радим на њиви од удаје, од 1982. године. Радила сам и у трудноћи, јер плата мог мужа није била довољна за градњу куће, рачуне и храну. После је фирма мог мужа све чешће каснила са платом, па је оно што зарадим на њиви било једино што смо имали у кући. Немам ниједан дан радног стажа, иако радим већ више од тридесет година. Задњих година од нас траже да радимо преко Омладинске задруге. Неке газде су коректне, али има оних код којих ’крв пропишаш’, а не плате те. А и дневнице су мале, некада су биле много веће. Уместо да расту, све су мање”.

Ово је прича само једне од жена чије су исповести објављене у оквиру публикације “Жене говоре” коју је 2017. године објавило Удружење за радна права жена “Роза” из Зрењанина.

Иако малтене цео животни век раде, женски посао није увек виђен, нити регистрован, а често ни плаћен, па их статистике често виде као незапослене или неактивне.

Према подацима Републичког завода за статистику, у 2019. години било је скоро 160.000 незапослених жена. Највише незапослених жена има између 25 и 44 године, али доста незапослених има и међу младим женама, па тако чак 23.500 девојака које имају између 15 и 24 године активно траже посао, али не успевају до њега да дођу.

Невидљиви рад код куће
Са друге стране, велики број жена води се као неактивне. Према методолошким појашњењима Републичког завода за статистику, неактивна је свака особа која има више од 15 година, а не спада ни у запослено ни у незапослено становништво. Дакле, рачунају се и студенти и пензионери, али такође и сви они који обављају кућне послове, они који из неких других личних разлога не могу да почну да траже посао или у седмици када је спровођена анкета нису активно тражили посао или пак у наредне две седмице нису могли да почну са радом.

Имајући у виду овакву дефиницију, јасно је због чега се у овој категорији и даље налазе многе жене. Наиме, у претходној години, више од 1,6 милиона жена је било неактивно на тржишту рада. Неактивних мушкараца било је нешто више од милион. Међутим, оно што је нарочито индикативно јесу разлози због којих жене нису тражиле посао или нису у могућности да се запосле. Чак 59.000 жена не може да ради због тога што брине о деци или о одраслим неспособним особама. Овај податак можда и не би био толико зачуђујући да са друге стране не постоји само две хиљаде мушкараца који из истог разлога не траже посао. Такође, око 90.000 жена не тражи посао из других личних или породичних разлога, док је њих око 44 хиљаде изгубило наду да би посао и могле да добију.

Постоје такође и жене које не желе да се запосле јер су посвећене школовању или усавршавању и њих има око 30.000 више него мушкараца. Ипак, подаци из истраживања „Транзиција младих жена и мушкараца на тржишту рада Републике Србије“, коју је спровела Међународна организација рада, показује да оне жене које се одлуче да раније напусте образовање, то често чине због удаје (20,9 одсто), док ниједан млади мушкарац није истакао женидбу као разлог због кога напушта школовање. Да још увек живимо у дубоко патријархалном друштву, показује и то да жене чешће напуштају образовање од мушкараца у случајевима када породица нема довољно новца да подржи школовање деце.

На разговору за посао – и муж и деца
Такође, ма колико се школовале или биле посвећене тражењу посла, жене су већ приликом тражења посла чешће изложене дискриминацији. Иако Србија има законске прописе који забрањују дискриминацију на тржишту рада, и даље се дешава да се приликом разговора за посао постављају питања која задиру у приватни живот. Таква питања се, опет, чешће постављају женама. О томе да ли имају децу или их у будућности желе, да ли су у браку или планирају удају увек су питане чешће жене него мушкарци, показује истраживање “Родна дискриминација у области рада и запошљавања у Србији” фондације “Kвинна тилл Kвинна”. Од седам одсто испитаница је чак тражено да донесу лекарско уверење којим би доказале да нису у другом стању.

Једна од интервјуисаних жена која живи у градској средини је током истраживања објаснила да јој се чини да су послодавци свесни да су оваква питања забрањена, али да онда до таквих информација покушавају да дођу на другачије начине.

“Чула сам да траже податке о брачном статусу на друштвеним медијима и то раде у тајности. Моје лично искуство је било са страним послодавцем, с којим сам већ сарађивала. Пре него што је заказао званичан разговор, питао ме је да одемо на вечеру, што се мени учинило као добра прилика да неформално сазнам нешто о условима за посао. Он ме је, међутим, испитивао о мом брачном статусу и да ли планирам да имам деце. Чак је и нагласио да жели да буде сигуран да ће му особа која добије посао бити 100 одсто на располагању. Након тога сам одлучила да не одем на званични разговор за посао и да повучем пријаву”.

Поједине жене наводиле су да су, након што су на разговорима рекле да планирају децу, остајале да раде на црно или нису хтели да их запосле, да су коментарисали њихов физички изглед, интересовали се за телесну тежину, политичка уверења или информације са ким живе. Такође, међу женама је распрострањено уверење и осећај да на разговорима имају мање шансе да својих мушких колега, што се, како се и наводи у истраживању, може приписати прихваћеним стереотипима и предрасудама да су мушкарци посвећенији послу и да је време које жене могу да посвете послу ограниченије.

Младе, ведре и искусне кандидаткиње
Ипак, приликом запошљавања нису све жене пођеднако изложене дискриминацији, већ су њој превасходно изложене младе жене, жене нижег нивоа образовања, жене које су разведене или живе одвојено од својих партнера и припаднице мањинских етничких група, закључци су истраживања о дискриминацији жена на тржишту рада, које је 2012. године спровело Виктимолошко друштво Србије.

Kако за “Нову економију” наводе из удружења “Роза”, иако се фирме често траже младе девојке, оне су углавном условљене претходним искуством, које често немају.

“И веома често дискриминација почиње већ при самом оглашавању, где послодавци траже девојке које су ’атрактивне, младе, са искуством од годину дана’, спремне да раде више од 40 сати недељно, по потреби и викендом, а да за то добију само минималну загарантовану зараду, без прековремених сати који би били плаћени. Нажалост, ако се ради о уговорима за радно ангажована лица, послодавци не крше закон”, кажу у писаном одговору из “Розе”.

Огласи које наводе као пример заиста се могу пронаћи лако на интернету. “Потребне девојке за ноћне промоције медоваче на сплавовима”, “потребне девојке за рад у кафићу”, “тражимо ведре и комуникативне девојке” само су неки од огласа који се налазе на интернет страницама које се баве овом врстом оглашавања.

За неке од наведених послова нуди се и исплата зараде одмах након обављеног посла, по принципу “кеш на руке”, што самим тим доводи у питању и поштовањем законских прописа и пријављивање радница које се на овакве послове јаве.

То даље води и ка многим проблемима који се тичу остваривања права запослених, а што показују и подаци Анкете о радној снази за 2019. годину. Од укупно 982.000 запослених жена, њих 46.000 ради само уз усмени договор са својим послодавцем, више од 52.000 нема права на здравствено осигурање, а више од 70.000 жена нема права на плаћено боловање нити годишњи одмор.

Дакле, младе жене које су у потрази за послом врло често могу завршити у радном односу који им ускраћује многа радна права, док са друге стране, уколико посао не нађу, могу претрпети значајне губитке. Према прорачунима Еурофунда, жене које нису биле запослене током читаве каријере могу изгубити између 1,2 и 2 милиона евра, што зависи од тога којим се послом баве, показују подаци истраживања о положају жена на почетку и на крају радног века, а које је спровело удружене “Жене на прекретници“.

“Но, то није само њихов лични губитак, већ и губитак за цело друштво, јер према истим прорачунима, у ЕУ-28, због ниже стопе запослености жена било је изгубљено 370 милијарди евра у 2013. години, што је чинило 2,8 одсто БДП”, додаје се у тексту истраживања.

Старије жене пожељне само у фабрикама
Kао посебно угрожену групу повереник за равноправност истиче и старије жене које су угрожена категорија по више основа, и као жене, а и као старије особе. Од укупно нешто више од три милиона жена које имају више од 15 година и обухваћене су Анкетом о радној снази, више од 400.000 чине неактивне жене између 45 и 65 година, док је у истој старосној категорији око 43.000 незапослених жена.

Из удружења “Роза” наводе пример жене која је радила више од 17 година у једној компанији, али сада очекује отказ због тога што су јој рекли да је превише “матора” да би радила на шалтеру са странкама.

“Жене старије од 45 година су ’маторе’ и то је разлог зашто их послодавци ретко запошљавају. Једини изузетак је текстилна индустрија, где се послодавци радије одлучују за жене средњих година, па и старије (често и оне које су већ оствариле право на пензију), јер су оне способне да испуне задате норме, које су заиста високе”, додају из “Розе” у одговору “Новој економији”.

Жене из ове категорије су чешће него млађе жене и знатно чешће него мушкарци помажући чланови у породичном послу, наводи се у истраживању које се бави положајем на тржишту рада жена старијих од 45 година, а које су спровели Сецонс и удружење “Жене на прекретници”.

“То је категорија запослених која је посебно рањива, због тога што не остварује зараду нити социјална права на основу рада, о чему ће касније бити више речи”, додаје се у истраживању.

Отежано запошљавање жена је проблем који се вишеструко одражава на друштво. Не само да је озбиљно делу друштва отежано остваривање права и могућност рада, већ су економски зависне и незапослене жене често и жртве насиља, како институционалног, тако и породичног. Уколико се погледа и на макроекономском нивоу и држава је та која је на озбиљном губитку када значајан део њеног становништва нема прилике да ради, али и када је једина прилика за рад тржиште сиве економије или пак неплаћени кућни рад.

“Разведена сам, имам двоје деце, а муж одбија да плаћа алиментацију. Радим у једном супермаркету, иако сам болесна, јер су само ту хтели да ме приме, као помоћна радница. Носим тешке гајбе, истоварам камионе који донесу робу, па када се укочим, одем до Хитне, примим ињекцију, и вратим се да наставим. Не смем да тражим лакше радно место, јер ће ми онда можда дати отказ, а шта ћемо да радимо моја деца и ја ако останем без посла…”

Kатарина Балетић / Нова економија