Тужни принц Срема: Сава Шумановић је стварао срцем и страдао као жртва усташа

Сава Шумановић

Велика госпојина, 28. Август 1942. Године био је тужан дан з Шиду. Око 150 Срба власти НДХ окупиле су још у 6 ујутру на градском тргу. Одатле су утоваривани у камионе и одвођени некуда у непознатом правцу. Био је то последњи пут да их је ико од Шиђана видео. Након страшног мучења, стрељани су два дана касније. Тог 30. августа 1942. у Сремској Митровици усташе су стрељале око 150 Шиђана српске националности, међу њима и 46-годишњег сликара Саву Шумановића. Тако је трагично и напречац завршен живот свестраног сликара, невероватно образованог појединца и једног од највећих међуратних уметника Србије.

Сликар испред свог времена

Сава Шумановић рођен је 22. јануара 1896. у Винковцима, где му је отац радио као шумарски инжењер. Kада је имао четири године породица се преселила у Шид, град за који ће Сава остати судбински везан до краја живота. Сава је одрастао у имућнијој грађанској породици оног времена и, како је био јединац, примио је најбоље могуће образовање.




Успротивио се очевој жељи да постане адвокат и 1914. у Загребу уписао Вишу школу за умјетност и обрт. Њу је четири године касније и завршио и од тада почео јавно да излаже своја дела. Јесени 1920. Сава је отишао у Париз и изнајмио атеље на Монпарнасу. Учитељ му је био славни Андре Лот, истакнути ликовни педагог и кубиста. Може се оправдано рећи да је овај сликарски језик Сава Шумановић донео у Србију и да његова дела остају најрепрезентативнији пример домаћег кубистичког сликарства. Балканска средина није била спремна за овај нови талас уметности.

Након повратка у домовину, Шумановићева дела наишла су на велику критику и одбацивање јавности, а он, млад и амбициозан какав је био, из протеста је почео да се потписује на својим делима француском транскрипцијом. Разочаран, поново је отишао у Париз, али ни „град светлости“ није имао много разумевања за младог уметника. Ту је за седам дана и ноћи интензивног рада насликао „Пијану лађу“, дело које је изложио на салону независних полажући у њега велике наде само да би га критичари „дочекали на нож“.

Исцрпљен радом, Сава је јако тешко поднео негативан пријем. Уморан од тешких услова живота, рада и лоших критика вратио се у Шид 1928. и почео да слика сремске пејзаже. Његову самосталну изложбу у Београду критичари су веома позитивно оценили, а новац од продаје слика омогућио му је да поново оде у Париз где су у овом периоду настале слике – „Луксембуршки парк“, „Црвени ћилим“, „Мост на Сени“… Био је то његов последњи боравак у граду који га је знатном делом обликовао.




Шид као лек

Поново притеран уза зид, Сава се 1930. вратио на једино место на којем је знао да ће бити прихваћен – родни Шид. Био је видно сломљен, а забележено је и да је по повратку једно време боравио на београдској клиници Др Станковића. Болница, са свом документацијом, потпуно је уништена у бомбардовању за време Другог светског рата, те нису сачувани подаци о Шумановићевој дијагнози и лечењу.

Након тога, Сава Шумановић све време проводи у завичају сликајући и трајно, осим актова, сви његови мотиви постају Шид и Срем.

Отац му умире 1937. године и Сава преузима вођење породичног имања. Мештани су причали да се и поред тога што га таква врста послова није занимала, Шумановић крајње озбиљно посветио бизнису и да му је то годило.

Завичај је благотворно утицао на уметника. Почео је да учи енглески, похађао је часове играња, посетио изложбу француског сликарства 19. века, која је гостовала у Народном музеју у Београду и непрекидно сликао. Своју велику изложбу имао је у септембру 1939. године на Новом универзитету у Београду на којој је изложио 410 слика и она је доживела велики успех. Једно време је деловало као да ће се за уметника на крају имак све добро завршити.

А онда је дошао рат…




Уметник без гроба и споменика

Године 1942. након капитулације Југославије Шид улази у састав Независне Државе Хрватске. Ћирилица постаје забрањено писмо, а Сада из протеста наставља да слика, али не потписује своја дела већ само означава годину настанка.

У једној бесмисленој акцији, на Велику Госпојину, 28. августа 1942. године, усташе хапсе око 150 виђенијих Срба из Шида и камионима одводе у затвор у Сремској Митровици. Покупљен је и Сава Шумановић.

Догађаји након тога никада нису до краја расветљени. Зна се да су ухапшени мучени и након тога стрељани, вероватно 30. августа, па се овај датум узима као дан смрти славног сликара.

Саву је наџивела мајка. До краја живота није успела да пронађе посмртне остатке свог сина јединца. Сава Шумановић заувек је остао крај својих суграђана у масовним гробницама у Сремској Митровици и његово тело никад није идентификовано.



Историјски забавник

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.