Ко је био Атанасије Јевтић?

1

Рођен је као Зоран Јевтић 8. јануара 1938. године у засеоку Брдарица , села Драгиња близу Шапца, које махом насељавају Роми . Завршио је богословију у Београду у чувеној генерацији са владиком Артемијем, Амфилохијем, Лаврентијем, Жарком Гавриловићем, попом Жућом, Савом Арсенићем итд…

Био је познаник (ученик) оца Јустина Поповића , поред владике Артемија (који је био прво послератно духовно чедо оца Јустина, на крају и једино) , Амфилохија Радовића ,Лаврентија, …

Уписао је Богословски факултет 1958, а замонашен је 3. децембра 1960. године. Дипломирао је на Богословском факултету јуна месеца 1963, а следеће 1964. године одлази на Теолошку академију на Халки (Турска), а потом на Теолошки факултет у Атину.

Ту је одбранио докторску тезу из догматике на тему „Еклсиологија апостола Павла по Светом Јовану Златоустом“. Изласком из Србије ради даљег богословског усавршавања нашао се, како напред поменух, на Халки у близини Цариграда. Тамо је могао да падне под утицај цариградског екуменистичког патријарха Атинагоре. Овај је тих година постао познат нарочито по сусрету и загрљају (1964) у Јерусалиму са римским папом Павлом VI такође и по томе што је 1965. године синодском одлуком Цариградске цркве „укинуо“ анатему коју је на Рим бацио цариградски патријарх Михаило I Кируларије 1054. године због искрслог великог раскола.




Из тих атинских студентских дана сјећа га се и проф. Др. Миодраг М. Петровић који о томе каже:
„За време студија на Атинском универзитету, седамдесетих година прошлог века, становао сам у студентском дому „Апостолики диакониа“. Тамо се тих година појавио јеромонах Атанасије Јевтић у намери да докторира. Пре тога био је на Богословском факултету на острву Халки близу Цариграда. Благодарећи представљању као духовно чедо аве Јустина Ћелијског, обасипан је великом пажњом, посебно од стране Грка. Сви су му издашно излазили у сусрет, превасходно противници екуменизма, али, ради одређених циљева, и највећи поборници екуменизма, какав је био тадашњи патријарх цариградски Атинагора I (1948-1972).

Тада сам га и ја уважавао, уверен да је искрени следбеник свог духовног оца. Нисам ни помишљао да ће изневерити православно држање и постати поборник наводно „православног екуменизма“ до мере да неосновано сврстава у екуменисте (икуменисте) чак и светог Јустина Ћелијског. А овај је, што је опште познато између екуменизма и свејереси стављао знак једнакости за сва времена.“

У јесен 1968. године одлази у Париз, где најпре наставља богословске студије на Институту Светог Сергија и даље усавршава знање француског језика. После проведене једне године изабран је за професора на Институту.
Наредне три године је предавао Увод у богословље и Патрологију са Аскетиком, а последњу годину предавао је и Историју цркве византијског периода.

Вратио се из Париза 1972. године и од тада је на Богословском факултету СПЦ у Београду низ година предавао Историју хришћанске цркве, неко време Историју српске цркве, а 1987. изабран је за редовног професора Патрологије.




„Гордост и умишљеност због стечених знања осмелили су га да у Загребу изјави: „Нека извини Свети Сава“! Тиме је хтео да каже како је не само свог духовног оца него и Светога Саву надрастао. Надмено се винуо толико високо да у свом преводу Псалтира неколико пута себе ставља изнад и самог Господа, јер пише: „Потрпех те Господе“! Зато никакво изненађење не представља то што се са таквом својом теологијом, натопљеном егоцентризмом, епископоцентризмом и екуменизмом дрзнуо да се поставља изнад Васељенских и Помесних сабора, изнад Цркве.“, каже проф.др. Петровић.

Биран је за декана Богословског факултета у периоду 1980—1981. и 1990—1991. године.
Током рада на факултету, објавио је око стотину научних радова у којима се већином ослања на идеолога екуменистичког богословља Јована Зизјуласа. Отворено иступа, захваљујући одличном познавању филозофске и теолошке мисли и својом свестраношћу, остварујући дијалог са тадашњим заступницима марксизма и материјализма.

Од 1991. био је епископ банатски, а већ следеће године отишао је за епископа захумско-херцеговачког.
Његов школски друг , а један од највећих стручњака за црквено право и богословље проф. Др. Миодраг М. Петровић о његовом премјештању са епархијских катедри казао је следеће:

„Олако је, грубо кршећи црквене каноне, ускакао са једног епископског седишта на друго, треће… изазивајући велике смутње где год се нађе. Није било потребно да промени три епископска седишта (последњи пут чак и после оставке наводно због болести) да бих га означио као „трисепископа“. Јер за ово звање, по учењу Цркве, довољно је и једном само оставити своју „невесту“ (тј. епархију) и пригрлити туђу. А „трисепископос“ је иронија и значи „преепископ“, што ће рећи – никакав епископ, о чему сам раније детаљно писао.“

У Херцеговини је за вријеме рата помагао борце и у неколико наврата их посјећивао на положају.

Изабран је за првог ректора новоотворене Духовне академије Светог Василија Острошког у Србињу, 1994. године.
Услед повреде врата, повукао се са епископске дужности уз сагласност Светог архијерејског сабора 1999. Ниподаштавајући канонску забрану по којој је недопустиво да епископ у редовним околностима бира себи наследника у епископији, изабрао је Григорија да га наследи на трону Захумско-херцеговачке епархије која му је била друга по реду „невеста“.
У СПЦ је био перјаница обновљеничке јереси тј. Безочног и произвољног мијењања св Литургије.

Ко је био Атанасије Јевтић?

Наводна немоћ да обавља дужност у својој епархији није му сметала да 2010 године хеликоптером окупационих НАТО снага долијеће из Требиња у Грачаницу на КиМ како би по налогу Америчке амбасаде и НАТОа са епископије уклонио канонског епископа и свог брата владику Артемија. Ту је забиљежено његово непримерно понашање и упад са шиптарима у просторије владике Артемија којом приликом је обио приватне фиоке владике Артемија и из њих узео све што је нашао.
Његовим дјеловањем са простора КиМ је протјерано око 150 монаха и монахиња , да би након одласка њега и Амфилохија манастири остали пусти, а народ без наде у боље сутра.




„Колико му није стало до јединства у СПЦ показао је много пута, и на разне начине, а нарочито онда када се сврстао на страну њених непријатеља да са Косова и Метохије изагна канонског епископа др Артемија. Овај је својим исповедањем вере и држањем сметао првенствено Албанцима и Американцима. Ниједна сила међу светским моћницима није била кадра да га без сарадње са српским епископима уклони са епископског седишта. Другим речима, једини који су могли то да учине, али не канонски него по жељи и на притисак са стране, били су епископи Српске православне цркве. Међу овима предводио је, и то са израженом мржњом, опањкавањем и ликовањем, Атанасије Јевтић. Није могао да поднесе то што епископ Артемије, за разлику од њега, није одступио од православног и антиекуменистичког духа свог учитеља и духовника – светог Јустина Ћелијског.

Атанасије Јевтић, радећи са Амфилохијем и неколицином других епископа против Артемија, радио је, у ствари, против православног српског живља и њихових светиња на Косову и Метохији, против целе Српске православне цркве и против државе Србије. На том задатку све му је било стављено на услугу: Синод СПЦ, албанска полиција, КФОР, српска полиција, хеликоптер. Да је био потребан и амерички авион за извршење тог злочиначког задатка, свакако би га имао на располагању, ако не лично од председника, као што је случај био са цариградским патријархом Атинагором, а оно од потпредседника Бајдена свакако.“ каже проф. Петровић.

Остаће чувена и запамћена његова изјава „Каноне окачите мачку о реп.“

Читав живот овога човека заснован је, како изгледа, на квази-идентитету. Идентитету квази-јустиновца. И из тога квази-идентитета произилазе многе квази-особине. Од квази-епископства – одрекао се прве своје Епархије, своје невесте, и претрчао код друге, а затим се одрекао и ње, да би живео слободно, желећи међутим да се и даље назива Епископом(!) – па све до псевдо-богословског ауторитета. За поједине је он, међутим, неоспорни богословски ауторитет. Али такво жонглирање, и такво блефирање, нема везе са истинским богословљем. Нити има везе са истинским знањем. Са псевдо-знањем и псевдо-учењем, свакако има и те како везе.

Чињеница је да је штета коју је он, са својим са-посленицима, нанео Српској Цркви, неизмерива, и у много чему непоправљива. Само његово вишедеценијско деловање преко Богословског Факултета у Београду, води у пропаст многе. Годинама су, и деценијама, они сачекивали младе тамо и усмеравали их путем који води у земљу Недођију. Реформскога духа, каквог јесу, а не Предањског, посветили су себе спровођењу реформи у свим сегментима живота Српске Цркве. Издаја отаџбине – задржимо се само на Косову – поред издаје Вере, само се уклапа у општи
програм рада.

Тиме и завршавамо овај кратки осврт.

Нека би милостиви Господ молитвама свих нас и епископу Атанасију опростио сва сагрешења вољна и невољна, све за шта се до потоње уре покајао. Амин.


1. Арх. Симеон, Кратки осврт на писање квази-јустиновца А. Ј.

2.У тексту су кориштени цитати проф.др. Миодрага Петровића из текста „ Лествица екуменизма Атанасија Јевтића, бившег епископа, и односи Рима, Цариграда и Москве“.

Васељенска

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



1 Коментар

  1. Bruka i sramota kakav ste pamflet objavili.
    Ko je autor ovog teksta. Da nije poteklo od tandema Šešelj – Vučić. Jedino se oni raduju tuđoj smrti. Tako su likovali kada je ubijen Đinđić.

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.