Цар Николај Многострадални: Испунио свој дуг до краја

Суверен Николај други Александрович (6.5.1868-4/17.7.1918) – најстарији син цара Александра трећег и царице Марије Фјодоровне. Рођен 6. маја 1868. у Царском Селу. Николајеве године детињства протекле су у зидовима палате Гатцина. Николај други је васпитаван и школован под вођством свог оца под строгим условима. Од малих ногу течно је говорио енглески, немачки, француски и дански. Образовање наследника поверено је генерал-ађутанту Г.Г. Данилович; били су укључени и професори Санкт Петербуршког универзитета и Академије Генералштаба, познати научници, политичке и војне личности (К.П. Победоносцев и други). Завршни курс виших наука био је усмерен на довољно детаљно проучавање војних послова и на темељно упознавање са главним принципима правних и економских наука.

Да би се упознао са државним пословима, Николај је од маја 1889. почео да присуствује састанцима Државног савета и Комитета министара. Октобра 1890. предузео је поморско путовање на Далеки исток кроз Грчку, Египат, Индију, Кину и Јапан. Током посете храму у јапанском граду Отсу, верски фанатик је извршио атентат на наследника руског престола, ударивши га сабљом по глави.

Александар трећи је преминуо 20. октобра 1894. године, обавезавши свог сина да истог дана изда Манифест о ступању на престо, којим се обавезао да ће сачувати аутократске темеље власти за добро и заштиту народа. Суверен је ово обећање следио чврсто и непоколебљиво.

Либерални мит о слабости цара не издржава никакво поређење са чињеницама, што је лепо приказано у књизи Е.Е. Алферјев „Цар Николај другог као човек јаке воље“. За „слабу вољу” (а понекад и обрнуто: за сурову „бездушност”) узимали су крајњу цареву уздржаност. Васпитач наследника престола, Гилијард, приметио је ову невероватну самоконтролу Николаја Александровича, његову способност да контролише своја осећања. Министар С.Д. Сазонов је такође био задивљен: „Шта год да се догодило у сувереновој души, он се никада није променио у свом односу према људима око себе. Морао сам да га видим изблиза у тренутку страшне стрепње за живот његовог сина јединца, на коме је била сконцентрисана сва његова нежност, а осим неке тишине и још веће суздржаности, патња коју је доживео није ни на који начин утицала на њега. .

Немачки дипломата гроф Рекс је написао: „Његови манири су тако скромни и показује тако мало спољашње одлучности да је лако закључити да нема јаку вољу; али људи око њега уверавају да има сасвим одређену вољу коју уме да на најмирнији начин спроведе у дело. Историчар С.С. Олденбург је дао тако фигуративно поређење: „Суверен је имао сомотску рукавицу преко своје гвоздене руке. Његова воља није била као гром. То се није манифестовало у експлозијама и насилним сукобима; више је личио на сталан ток потока од планинске висине до равнице океана. Заобилази препреке, скреће у страну, али се на крају, сталном постојаношћу, приближава свом циљу.

Лични живот краљевске породице био је узор за поданике. Априла 1894. Наследник Цесаревић је био верен за принцезу Алису од Хесеа. Дана 14. новембра 1894. године обављено је венчање Суверена Цара, обележено Милостивим манифестом. Млада је, након преласка у православље, узела име Александра Феодоровна. Царева деца из овог срећног и истински православног брака: наследник цесаревић, велики кнез Алексеј Николајевич (рођен 30. јула 1904) и велике кнегиње Олга (рођена 3. новембра 1895), Татјана (рођена 29. маја 1897), Марија (рођ. 14. јуна 1899), Анастасија (рођена 5. јуна 1901) Николајевна.

Дана 14. маја 1896. године обављено је Свето крунисање сувереног цара и суверене царице. 18. маја, приликом поделе царских дарова на пољу Ходинке, где се на малом простору окупило пола милиона људи, услед непромишљене организације и огромне гомиле људи, дошло је до страшне гужве. Хиљаде људи је умрло и осакаћено, што се показало као предзнак будућих догађаја за целу Русију.

Чврсто уверење да се очувају темељи и традиције Русије, у комбинацији са дубоком личном одговорношћу Помазаника за њену судбину, водила је св. цара Николаја другог до сукоба са светским силама „мистерије безакоња“, које су систематски спремале рат против православне Русије.

Споља, у свим економским, политичким, културним односима, Русија је цветала и јачала током ове последње владавине . Међутим, духовно је све више слабила под налетом околног отпадничког света. И зато је Бог припремио цара Николаја другог за још једну срећу – да страда за свој руски народ, који је све више одступао од правог Плана Божијег за Русију, да се жртвује као последње средство за њихову опомену и повратак на прави историјски пут.

По промислу Божијем, Цар-мученик се родио на дан помена светог праведног Јова Дуготрпељивог, и сам се уверио да та случајност није случајна. Предвиђао је да се свет креће ка страшној катастрофи и да ће доћи страшна искушења за њега, његову породицу и за целу Русију. Многи његови савременици из његовог окружења оставили су доказе о његовом предосећању.

Баш као и Јов Многотрпељиви, последњи и најстрашнији тест који је Николај претрпео било је неразумевање и напуштање скоро свих око њега. „Најбољи људи“ Русије (како су себе сматрали) – народни посланици Думе – нису разумели стање света и Русије, и тражили су „реформе“ од Суверена. Све ове њихове „реформе“ имале су за циљ да униште православну Русију, да је претворе у демократију западног типа.

Цар је тада био готово једина особа у владајућем слоју Русије која је била свесна свог духовног позива, да је од Бога одређен да поведе руски народ у Царство Небеско кроз ово неминовно превирање. И Удостоји се Владар највеће милости Божије – да пострада за Христа и за Цркву Његову ради спасења народа свога.

За оне које збуњују сумње како је абдицирао са престола, одрекао се власти у најстрашнијем тренутку у историји Русије, није зауставио револуцију, треба подсетити: када се цар вратио у побуњени Петроград, био је потпуно изолован. , окружен издајничким генералима који су му давали лажне информације о томе шта се дешава; пренос престола (на брата) као једини корак за спас монархије најавили су му и генерали и думски парламентарци. Чак су и чланови династије (породица великог кнеза Кирила) плели интриге да га свргну.

„ Издаја и кукавичлук и превара су свуда около “, – овако је записао Суверен последњег дана пре абдикације. Као што је Спаситеља издао ученик Његов, а љубечи апостоли побегли, тако је и Помазаник Божији и подражавач Христов, Владар Николај, био предан и побегао од њега. У Јеванђељу о слепом човеку, Спаситељ је рекао: „Ја морам чинити дела Онога који ме је послао док је дан; долази ноћ када нико не може радити. Иста ствар се десила 1917. године – пала је ноћ, и Суверену се ништа није могло учинити, осим да настави да са смирењем и стрпљењем носи свој страшни крст.

„Суверен је разумео да се Божји суд спроводи над Русијом, која је напустила свој божански позив да задржи Трећи Рим . Испуњавајући своју дужност Помазаника, није отишао у иностранство, иако је било много прилика. Цар је остао у Русији да би заједно са својим народом изнео свој крст тешких искупитељских мука до краја. То је оно што је рекао: „ Можда је за спас Русије потребна искупљујућа жртва – ја ћу бити та жртва “. Цар Николај је постао ова подражавајућа жртва 1918. године, прихвативши мучеништво: себе, и своју жену, и децу, и верне слуге.

Дакле, знао је да није случајно рођен на дан Многострадалног Јова. Свети праведни Јов је добио надокнаду коју је Господ могао да му да у данима Старог закона (само на овој земљи тада је људима била дата радост одмазде), – умножио се живот његов, и деца, и имање. Али животни следбеник светог страдалника, праведног Јова Дуготрпељивог, суверена цара Николаја другог, који је пострадао за грехе целог народа, добио је казну у Царству Небеском. А сада је највећа срећа за њега молитва за руски народ, за који и даље сноси одговорност као последњи цар и самодржац Русије. И ми, људи, морамо чути ову молитву и покајнички јој се придружити.”

Васељенска ТВ/3 Рим